Стаљин и историјска Русија

Драгомир Анђелковић 

Руска идеја „непознатог Стаљина“ или (гео)политичка далековидост великог и више него грозног Руса грузијског порекла

Винстон Черчил је својевремено написао: Рођење Лењина представља највећу трагедију Русије, док је друга несрећа по значају његова смрт. У оба случаја је чувени британски политичар суштински био у праву, мада, када се ради о другој констатацији, не и на начин како је он желео да његове речи буду схваћене. За прво је јасно – Лењин је разрушио Руско царство и његове народе, а пре свега руски, гурнуо у понор страховитих патњи. Када се ради о наставку наведеног цитата, Черчил је пружио следеће објашњење: Само Лењин је могао да извуче Русе из блата у које их је гурнуо. Но, знајући геополитичку логику којом се Черчил руководио, њему сигурно није сметало што је Русија гурнута у страшне тешкоће. За њега је Лењинова смрт била немио догађај због енглеских интереса, а не због судбине Руса.

После Лењина, који је разарао и слабио Русију, дошао је Стаљин, који је, уз све страшне грешке што је починио, ипак на новим основама оживео моћ руске државе. Да је баш то Черчил замерао Стаљину, те је због тога трагично доживљавао Лењинову смрт, јасно се види из његовог дела – наставка и у СФРЈ објављеног „Другог светског рата“ – „Епилог година 1945–1957“. Ту је  недвосмислено рекао да је СССР проблем зато што је постао суперсила ван западног цивилизацијског круга, а не због комунизма!

 

ПРОПУШТЕНИ ТРЕНУТАК Данас више нема Совјетског Савеза, а Русија, иако моћна, знатно је слабија од њега, те је осуђена да троши велики део своје снаге настојећи да очува какав-такав утицај на простору који је некада био у потпуности њен и тако представљао одскочну даску за офанзивно деловање на другим подручјима. Да се вратимо Черчилу, чије речи потврђује садашње за нас и Русе неповољно стање. Он је тачно приметио: Бољшевици себи стварају проблеме које после успешно разрешавају. Нажалост, Русији су направили огроман геополитички проблем, са којим се још напорно бори како би га разрешила. А није све морало да буде тако, без обзира на Октобарску револуцију, да се Лењин баш у најнепогоднијем периоду привремено није опоравио од, званично, можданог удара или, незванично, неуролошких последица сифилиса.

Стаљин је успео да драстично ублажи негативно геополитичко наслеђе бољшевика, али ни он није више био у стању да надомести последице пропуштеног тренутка, односно да на системским темељима у небеса винут злокобни дух распада историјске Русије врати у „боцу“. Отуда,  Лењинова смрт – због кашњења, а не зато што је прерано наступила – уистину јесте огромна руска трагедија. То се, на основу и стручној јавности дуго непознатих архивских материјала, упечатљиво види из код нас тек објављене друге књиге више него занимљивог и садржајног дела Роја и Жореса Медведева „Непознати Стаљин“ (ННК Интернационал – Меркур СВ, Београд, 2014). Једном његовом, за тему којом смо почели да се бавимо веома битном главом („Стаљин као руски националиста“) позабавићемо се у овом тексту, уз напомену да прва (Београд, 2012) и друга књига дела „Непознати Стаљин“ садрже још много тога битног а мало познатог широј па и стручној јавности.

[restrictedarea]

Познато је да је Стаљин, пошто се изборио са анационалним троцкистичким и другим струјама, совјетски брод преусмерио од аморфног (квази)државног концепта, који је СССР сматрао базом светске револуције – са чиме је као потпуно неспојиво доживљавано било какво неговање традиције руске државности – ка поимању Совјетског Савеза као националне државе народа који у њој живе, и то засноване пре свега на свестраној руској баштини. Такав тренд је отпочео и пре Другог светског рата, да би током њега историјско руско наслеђе било истински рехабилитовано а руски народ је Стаљин, са много разлога, који једино злонамерни не желе да виде, прогласио за „најистакнутију нацију од свих које улазе у састав Совјетског Савеза“.

Све то није ништа ново, али баш је то сазнање да је Стаљин желео да се тим смером – и то много радикалније него што је и он својом громадном енергијом био у стању да наметне, пошто је, како би Англосаксонци рекли, „млеко већ било просуто“ – крене још пред крај Руског грађанског рата. Тада је дошло до великог сукоба између Стаљина и Лењина око првог Устава СССР, који је у истинском светлу мало познат чак и историчарима, а умало је коштао наслеђа власти Грузина који је волео руски народ и схватао његову геополитичку мисију много боље од идеолошки мотивисаног аутошовинизма оболелог првог бољшевичког лидера.

 

НА РУШЕВИНАМА ЦАРСТВА Тихо урушавање велике руске државе почело је убрзо после Фебруарске (грађанске) револуције. Привремена, социјалистичко-либерална влада није успела да успостави власт у свим деловима срушеног Царства. Није прошло много времена пре него што су Грузија и Финска прогласиле независност а и пре поменуте револуције царска власт није контролисала велике делове побуном захваћене Средње Азије. Пошто су бољшевици преузели власт и потом доживели серију пораза од стране немачких трупа (Берлин је подржавао комунистички преврат са циљем да ослаби Русију, али му није падало на памет да се пријатељски понаша према новој власти) били су принуђени да у марту 1918. године потпишу понижавајући Брест-Литовски мировни споразум. Њиме се Москва одрекла не само неруских кавкаских и балтичких крајева већ и две од три руске земље: Украјине (Малорусије) и Белорусије. Штавише, Кремљ је био присиљен да прихвати и да данас ратом захваћена Новорусија – у којој су Великоруси (Руси у ужем смислу) и тада били већинско становништво – уђе у састав новоуспостављене, формално независне, а заправо под немачким протекторатом, Украјине (судбина те источнословенске земље је да, кад год је одвојена од свог матичног руског дрвета, буде под доминацијом неке западне силе).

Новоформиране државе на простору који је изгубила Москва сукцесивно је признао велики број земаља. Но, после капитулације Немачке бољшевици нису више морали да се придржавају од стране Берлина наметнутог мировног споразума. Мање из жеље да се обнове границе историјске Русије, а више због тежње ка идеолошкој експанзији, они су успоставили војно-политичку  контролу над великим делом Украјине, Белорусије и Кавказа. Пораз у рату са Пољацима и присуство немачких добровољаца у Финској и балтичким републикама онемогућили су Москву да поврати и те крајеве некадашњег Руског царства. У таквим околностима поставило се питање уређења бољшевичке државне творевине. До дефинисања неког трајног решења, пошто је у Украјини, Белорусији, Грузији, Јерменији и Азербејџану успостављена совјетска власт, свака од тих република, формално независна, улазила је у одређене савезничке односе са Руском Совјетском Федеративном Социјалистичком Републиком (РСФСР). Јединство неформалног црвеног савеза остваривано је партијском дисциплином и присуством Црвене армије.

 

СПАСОНОСНИ НАЦРТ УСТАВА У таквим околностима, у августу 1922. формирана је партијска комисија која је имала задатак да дефинише модел државног обједињавања. С обзиром да је Лењин од маја те године био озбиљно болестан, уместо њега је за председника уставне комисије именован Стаљин. Под његовим руководством израђен је Нацрт устава који није предвиђао стварање некаквог новог савеза, већ да у састав постојеће Руске Федерације уђу Украјина, Белорусија и друге републике. Оне би имале иста права као Татарстан или Башкирија – аутономне, а не савезне републике – који су се већ налазили, а и данас се налазе, у саставу Русије. Не би били формирани нови савезни органи, већ би институције РСФСР прошириле власт на нове републике. Нити би оне добиле право на самоопредељење до отцепљења, које је на крају СССР довело до распада.

Стаљин је личним ауторитетом успео да наметне своје ставове партијском руководству како Русије, тако и република о којима се радило. Са решењем које је предложио није се сложила једино његова родна Грузија. Али, знајући његову посвећеност реализацији решења у које је веровао, сигурно би грузијски другови променили мишљење. Нажалост, то је донекле морао да учини Стаљин. Лењин се довољно опоравио да је могао да се активно укључи у даљи ток догађаја. Када је схватио шта ради Стаљин, буквално је почео да бесни. Његов план је био не да дође до обнове Русије на новим идеолошким темељима, већ до стварања анационалног савеза равноправних република, отвореног за пријем других држава Европе и Азије где би на власт дошли комунисти. Уз то је сматрао да је руски национализам – који је, по њему, усвојио Стаљин – највећа опасност која може да осујети претварање Руске револуције у светску.

И то није све. Сада доступне Лењинове белешке сведоче колико тога негативног је мислио о Русима. На Стаљинове опаске о томе да се ради о великој нацији Лењинов коментар је био: Велика је само својим насиљем. Ништа мање се није окомио ни на Стаљина. За њега је рекао да је он не само руски социјалнационалиста већ и груба великоруска полицајчина, те да тако наноси штету интересима класне пролетерске солидарности.

Лењин, који је прикупио довољно снаге да се укључи у уставну борбу, прешао је у противофанзиву. Стаљин је одбио да без борбе прихвати Лењинове ставове. Спор је морао да разреши Политбиро. Несумњиво би Стаљинов Нацрт устава био прихваћен од стране Политбироа и на Пленуму ЦК да му се није активно супротставио Лењин. Они који би попут Троцког били против остали би у мањини. Но, Лењинов ауторитет је још био недодирљив. Стаљин више није имао никакве шансе, али је и даље пружао жесток отпор. Тиме није истерао своје, али је бар спречио да СССР буде устројен као лабава федерација и да се распадне много пре краја 20. века.

Да је Лењин наметнуо све своје амандмане, како закључују аутори књиге, била би немогућа брза индустријализација земље – укључујући и њено војно јачање које је СССР омогућило да победи нацистичку Немачку – јер се први бољшевички лидер противио чак и централизованој управи из Москве над саобраћајним системом.

С друге стране, да је уместо СССР са правом република на издвајање и са разликом између аутономних и савезних република била формирана само проширена Руска Федерација, како се предвиђало Стаљиновим Нацртом устава, то би несумњиво довело до брже економске, политичке и етничке интеграције земље. Како браћа Медведев примећују, у таквим условима дошло би, на темељу руског језика и традиције, до формирања руско-совјетског народа, налик америчком.

 

ПОТВРЂЕН СТАЉИНОВ РАЧУН И без тога, Стаљин је усмерио историјске процесе ка томе да постепено долази до етничке интеграције. Како аутори књиге наглашавају: да је СССР наставио да постоји још 40-50 година, совјетски народ би постао исто тако реалност као и амерички. Нажалост, не само за Русе већ и за све народе који осећају недостатак геополитичке противтеже у свету, или се пак као Украјинци ваљају у крвавом блату своје лажне независности, то се није десило. А Стаљин је јасно, и то благовремено, увиђао да држава не сме да буде заснована на „солидарности радничке класе“ или пак на партијској дисциплини. Потребне су чврсте системске споне и већ доказана државотворна традиција као што је руска.

Колико је био у праву, показало се када је Совјетски Савез постао жртва одбацивања идеологије која је одређена да буде његово везивно ткиво. Национална традиција може да преживи и радикалне идеолошке трансформације, што је показао и опстанак Руске Федерације без обзира на лавину сепаратизма (подржаног и из иностранства) и других разорних процеса са којима се суочила током  90-их. Да је Руска Федерација покрила цео простор историјске Русије којим су завладали бољшевици, данас се Москва не би бранила у Донбасу, већ би њене карауле и даље биле на граници са Пољском и Мађарском.

Руси то разумеју и зато је Стаљин, без обзира на несумњиво страшне грехе које је учинио, за њих један од највећих лидера у руској историји. Држава је ипак изнад свега! Тим пре што је Стаљина залагање за руску ствар могло да кошта и очекиване власти. Као што је намеравао да онемогући да Стаљин, између осталог и стога што га је, заједно са Ђержинским (оснивачем прве бољшевичке политичке полиције, претече КГБ) сматрао носиоцем „великоруске националистичке кампање“,  постане његов наследник (а да то буде Троцки) Лењин је инсистирао и на томе да се питање државног уређења поново размотри на следећем конгресу Совјета, те да се у Устав СССР унесу неопходне измене. Разуме се, у смислу слабљења државних спона. Смрт га је спречила да истера своје, а Русија је бар добила могућност да Стаљиновом заслугом буду умањене последице свега негативног што је учинио.

Да није било тако, верујем, давно не би било ни данашње Руске Федерације, а камоли да би она и даље, уз све тешкоће, задржала статус велике силе која још увек има реалне шансе да повеже велики део покиданих спона на просторима некадашње историјске Русије! А они који су тужни што је, иако умањена, и сада моћна руска држава опстала, занемарују ништа мање грехе Троцког и Лењина од оних Стаљинових, те их сматрају „прогресивним реформаторима“, док максимално оцрњују Стаљина. Не ради се ту о људским правима, већ о геополитици. Уосталом, зар је сурово прагматични политичар нескривено аристократских погледа на друштво, типа Черчила – коме је до демократије стало таман колико и Стаљину – због нечег другог налазио и по коју лепу реч за Лењина и његове анационалне следбенике?

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Već neko reče da su sva zla ovog sveta neposredno vezana za” veličinu Države, uzvišenost Nacije i moć Crkve”. Paradigma se prepoznaje u benignim percepcijama ” velikih dela i zasluga” Aleksandra Velikog, Sulejmana Veličanstvenog, Petra Velikog, Napoleona, Dušana Silnog…
    Jačanje i širenje države kao uzvišeni cilj opravdava upotrebu svih sredstava.Eto indulgencije u rukama vodećih slojeva. Došlo je vreme da se desi aksiološki kopernikanski obrat: veličina Ideje neka nam bude zvezda vodilja.A ideju humanijeg i pravednijeg društva na istorijsku i političku pozornicu snažno je izbacila Velika socijalistička revolucija u Rusiji, crpeći snagu iz istorijskih proplamsaja borbe za slobodu i socijalnu pravdu: od prvih ustanaka robova Antičkog perioda, preko hrišćanskog prakomunizma, seljačkih ustanaka feudalne vrope, socijalističkog i radničkog pokreta, Pariške komune… A ideju socijalizma treba kompromitovati preko realnih istorijskih trenutaka , društevno-političkog praksisa i konkretnih istorijskih ličnosti, sa svim ljudskim vrlinama i manama.” Pljuvanje ” po Staljinu i Lenjinu ia za cilj da se sa prljavom vodom izbaci i dete-ubiti u ljudima misao , ideju, volju za socijalno pravedno društvo, društvo ljudskog dostojanstva, rada i humanosti, solidarnosti, potrebe čoveka za čovekom, mira i tolerancije, internacionalizma i bašte sa hiljadu cvetova/naroda, kultura, religija, običaja, jezika, ideja…/.

  2. Душан Буковић

    Јосиф Висарионовић Џугашвили Стаљин, 1879-1953, син је ђурђијанског обућара из Тифилса, избачен је из богословије због ширења марксистичке летературе и због дружрња са реакционарним и мрачним подземним покретима и организацијама преко којих су западно-европски и амерички тријалисти оличени у идолатриском друштву чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара, кабалиста, тз. Ћвеликих изабраникаЋ и њихових моћних чланова великих финансијера поткопавали и потпаљивали Царску Русији кроз цело деветнаесто столеће, све док је нису уништили и себи обезбедили месијанску улогу у данашњем свету. Данас би Царска Русија била држава са преко 500 милиона душа… Православно словенство је осуђено да остане народ другога или трећега реда, како то лепо рече Јован Бањанин. (Види: Јован Бањанин, Политика југословенског јединства против пунктација, раздора и мржње, Београд, 1933, стр. 5). Стаљин је у току револуције 1905. године постао првак револуционарног покрета свога краја. Посебно се истакао у Октобарској револуцији 1917, и грађанском рату 1918 – 1920, био је уредник “Правде”, између осталог био је уз Троцког организатор црвене армије, касније и комесар за националности. Oд априла 1922. године био је генерални секретар СКП (б), а од 1925. и члан Извршног комитета Коминтерне. Лењинова тешка сифилистичка болест одвајала га је у извесним моментима од утицаја у странци и држави и омогућила је Стаљину да оствари своју жудњу за влашћу, што и сам Лењин сведочи у тестаменту, где дословно стоји: “Ја верујем, да је је главни узрок садашњих опасности и кључ за ново учвршћење партије код таквих чланова контролне комисије какви су Стаљин и Троцки. По моме мишљењу њихови међусобни односи чине половину опасности цепања парије… Друг Стаљин је тиме што је постао генерални секретар сјединио у својим рукама огромну моћ и ја уопште нисам сигуран, да ће он увек знати ову моћ искористити са довољно обазривости… Стаљин је безобзиран, па иако ова погрешка може бити трпљена у односима између нас комуниста, она је апсолутно неподношљива у радној соби генералног секретара. Зато предлажем друговима, да се изнађе пут да се Стаљин одстрани од овог положаја и да се он преда другом човеку, који се од Стаљина мора разликовати тиме да је бољи, него он, – наиме, стрпљивији, лојалнији, углађенији и пажљивији према друговима. Да није тако зловољан…” Када је Лењин умро, Стаљин је успео да се истакне у партији као његов главни наследник и најдоследнији теоретичар тз. марксизма-лењинизма. Он је у време обрачуна са тз. скретњима у Партији и крваве борбе у странци, спровео масовне ликвидације истакнутих револуционара и бољшевика, као и обичних грађана. Настојао је да по принципу надградње прошири марксизам-лењинизам са стаљинизмом. У току 1925. године истако је генералну линију, када је дословно рекао: “…Морамо нашу земљу преобратити из аграрне земље у индустриску земљу, која је у стању да сама производи потребне продукте наоружања: у томе се састоји суштина и основа наше генералне линије…” Врхунац Стаљиновог индустриског успеха била је производња атомске бомбе. Управо, у септембру 1949. године извршена је прва експолозија атомске бомбе у Совјетском Савезу, што је одмах регистровано у америчкој, британској и канадској штампи. Вест је регистровао и информбировски лист “Под Заставом интернационализма”, где дословно стоји: “Москва, 25 септембра, (Тасс), – 23 септембра, претседник Сједињених Америчких Држава Хари Труман, објавио је да се према подацима којима располаже Влада САД, у Совјетском Савезу, пре неколико недеља догодила атомска експолозија. Истовремено дале су сличне изјаве владе Велике Британије и Канаде.
    После објављивања ових изјава, у америчкој, британској, канадској, као и у штампи других земаља, појавиле су се многобројне вести, које сеју узнемиреност у широкој јавности…” (Види: Совјетски Савез поседује атомско оружје још од 1947 године – Комунике агенције ТАСС поводом изјава влада САД, Велике Британије и Канаде, Под Заставом Интернационализма, Број 10 од 1. октобра 1949, Орган југословенских комуниста-полит емиграната у НР Румунији). У вези са совјетском атомском бомбом, не треба заборавити ни допринос једног Србина, који је рођен у Београду и који се презивао Месарош. У америчкој јавности је познат као Стив Нелсон, студирао је у Лењиновом Институту у Москви, где се налазио од септембра 1931, до јула 1943. Године.
    На крају ваља споменути и студију професора Љубе Д. Јурковића “Комунисте и национално питање”, која има посебну вредност за наше читаоце, где дословно стоји:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…
    Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:
    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…
    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.
    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.
    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…
    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!
    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:
    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’
    Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.
    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.
    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

  3. Tačka slaganja:kapitalizam/imperijalizam/ je spreman radi svog interesa na” najkrvavija najodurnija sredstva”.Zar nije od 1945. godine poginulo preko 50 miliona ljudi širom sveta u ratovima, oružanim sukobima,intervencijama u kojima su direktno bile uključene, kao izazvivači, agresori ili posredni podrživači, posrednici…!Zar nije prst kapitala bio na okidaču koji je usmrtio 16 novinara RTS?!Zar nije kapital bombardovao Srbiju, okupirao Kosovo, samleo Libiju, uništio Irak, razorio Siriju?Zar se kapitalu ne može pripisati krivica i za ubijene novinare u Parizu?

  4. Dopuna teksta: SAD/ i zemlje koje su podržavale SAD/ su direktno ili indirektno odgovorne za preko 50 miliona ljudskih žrtava od Drugog svetskog rata do danas!A tu je i nesretna Ukrajina pod naletom kapitalističkog imperijalizma..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *