Шта ВБА сме, а шта не сме

Пише др Милан Шкулић

Од огромне је важности да органи чија је основна функција заштита државе и очување безбедности грађана доследно поштују закон, али и да се они, с друге стране, не компромитују недовољно утемељеним коментарима или у циљу било чије личне промоције, као ни ради остваривања дневнополитичких циљева

Свака озбиљна држава има квалитетне безбедносне и обавештајне службе, које настоје да државу ефикасно заштите од оних који је нападају или угрожавају, али правне државе истовремено развијају и одговарајуће делотворне правне механизме који омогућавају да, штитећи себе од непријатеља као што су терористи, екстремисти разних врста, сепаратисти, припадници миљеа организованог криминалитета итд, држава сачува и грађане од себе саме, односно заштити их од могућих злоупотреба или грешака сопствених органа. То помало асоцира на ону чувену мудрост Марка Миљанова о битној разлици између херојства – када човек брани себе од других, и чојства, када друге брани од себе.

Безбедносне и обавештајне службе, као, наравно, и сама војска, један су од важних стубова озбиљних држава. Стара је истина да земља која нема своју војску или нема довољно добре оружане снаге ризикује да на својој територији дочека и „храни“ неку туђу војну силу. Веома је важно и поверење у оне чија је дужност да бране отаџбину, као и у оне који штите саму војску, попут безбедносних и обавештајних служби, али једна стара пословица каже да је „поверење добро, али је контрола боља“. Редовна и савесна контрола безбедносно-обавештајних служби је неопходна у свим правним и демократским државама. Један од важних облика те контроле је у Србији поверен тзв. омбудсману, тј. заштитнику грађана. Безбедносне и обавештајне службе су дужне да сарађују са заштитником грађана, да му омогуће приступ просторијама и ставе на располагање све податке којима располажу, онда када су ти подаци од значаја за поступак који заштитник грађана води, односно за остварење циља његовог превентивног деловања, без обзира на степен њихове тајности, осим када је то у супротности са законом. То се, наравно, односи и на Војно-безбедносну агенцију.

 

ШПЕГЕЉ и БНД Од античких времена важи она позната бојазан – „ко ће нас чувати од чувара“. Међутим, „чувари“ морају имати, како одређену слободу деловања, тако и чврсту веру да, бранећи и штитећи државу, неће од саме те државе једног тренутка бити напуштени и остављени на цедилу. То је од огромне важности, јер држави и грађанима нису потребне слабе, збуњене, уплашене или деморалисане службе безбедности. У нашој историји, нажалост, има и таквих тужних примера. Чувени КОС некадашње ЈНА није успео да сачува Југославију, нити да увек довољно ефикасно заштити тадашњу војску, али су многи његови припадници у веома тешким околностима учинили све што су могли, а неки су то  и главом платили. Сетимо се оне бриљантне акције контраобавештајаца ЈНА, који успевају да тајно сниме пензионисаног генерала ЈНА Мартина Шпегеља, који попут најгорег повампиреног усташе зајапурено објашњава како ће се нова Хрватска, свеже наоружана „мађарским калашњиковима“, бескрупулозно и крваво обрачунати са официрима ЈНА и вечитим „реметилачким фактором“, у виду „нелојалних“ Срба. Бизарни епилог великог професионалног успеха вештих, храбрих и патриотски настројених официра КОС-а било је отужно телевизијско емитовање снимка крвожедног генерала, невешти и бестидни демантији хрватске власти, неодлучност и неспособност врха ЈНА и тадашње савезне државе, тако да, коначно, Шпегељу, као ни његовим проусташким сарадницима, изузимајући неколико хапшења, тада, нажалост, није зафалила ни длака са главе. КОС је тада доказао своју способност, али то ипак није спасило државу која је убрзо затим склизнула у грађански рат, а Срби у Хрватској су након свега неколико година од тог догађаја дочекали тужну и крваву судбину какву им је наменио пензионисани генерал ЈНА, новопечени „часник“ Туђманове Хрватске, која је, а не смемо то никада да заборавимо, по речима свог „оца“, била својеврсни „наставак“ тзв. НДХ, као „израза повјесних тежњи хрватског народа“.

[restrictedarea]

Данас многе државе успешно користе обавештајне службе и за неке нетипичне задатке. Пре неколико година је немачка Савезна обавештајна служба – чувени BND (Bundesnachrichtendienst) који је у Немачкој пандан нашој Безбедносно-информативној агенцији, платила пет милиона евра службенику једне швајцарске банке за ЦД са подацима о неколико стотина немачких пореских обвезника који су свој новац, ради избегавања плаћања пореских обавеза у Немачкој, држали „на сигурном“ у швајцарским и луксембуршким банкама. Руковођен „вишим државним интересима“, као и потребом да се у Немачку врати огромна сума новца тренутно „у егзилу“ у страним банкама, БНД  тада занемарује неке „ситне формалности“ и један сасвим „мали правни проблем“. Наиме, радило се, у ствари, о украденим подацима, тј. информацијама које изворно потичу из кривичног дела банкарског службеника који не само да је грубо прекршио банкарску тајну већ је од свог послодавца дрско украо информације о имаоцима банкарских рачуна. Плаћањем пет милиона евра БНД је практично „у кешу“ наградио учиниоца кривичног дела, а на чињеницу да су ти подаци прибављени на противправан начин потом на оба ока „жмури“ и немачко државно тужилаштво, те покреће истрагу против више стотина богатих немачких утајивача пореза. У односу на иначе чврсто правило да не може бити правно валидан доказ који потиче из кривичног дела, очи затварају и немачки судови. Епилог је да су неки немачки грађани осуђени за утају пореза, а већина тих „пореских грешника“ је склопила одређене договоре са немачким властима те свој новац из иностранства вратила у Немачку, плаћајући притом велике новчане казне и, наравно, накнадно са великим каматама, измирујући пореска дуговања. Немачка држава је тако, захваљујући својој обавештајној служби, која се иначе, по правилу, не бави класичним криминалитетом, па ни пореским деликтима, али донекле и услед прилично „флексибилног“ тумачења закона од стране државних тужилаца и судија, постала богатија за више стотина милиона евра.

КО ЧУВА ВОЈСКУ Како ствари стоје у Србији са онима чија је улога да штите и чувају државу и њене грађане? Некадашња „народна милиција“ је сада већ увелико класична полиција. Нема СУП-а, али је ту МУП. Уместо наследнице ОЗНЕ, која „све дозна“, па чувене УДБЕ, а потом ДБ-а, сада уставни поредак Србије штити БИА. Нема више ни КОС-а, али сада су ту Војно-безбедносна агенција и Војно-обавештајна агенција. Војска чува државу, али ко и како штити војску? Основни задатак војске, као организоване оружане снаге, јесте да Србију брани од сваког оружаног угрожавања, а основна сврха постојања и деловања ВБА је да безбедносно и контраобавештајно штити ту исту војску и њене припаднике.

Штитећи војску, ВБА у ствари, штити и државу, као и њене грађане. То је озбиљна и часна дужност припадника ВБА, али и њихова велика одговорност, а заштита војске и њених припадника се  мора остваривати доследно у складу са Уставом и законима. Делатност ВБА се примарно уређује Законом о Војно-безбедносној агенцији и Војно-обавештајној агенцији. Према одредбама тог закона, ВБА и ВОА су органи управе у саставу Министарства одбране који обављају безбедносно-обавештајне послове од значаја за одбрану и део су јединственог безбедносно-обавештајног система Републике Србије. Од обе ове агенције се очекује да у свом раду буду политички, идеолошки и интересно неутралне.

Иако је функција ВБА од огромног значаја не само за војску већ и за саму државу и њене грађане, ова агенција углавном није била у већем фокусу јавности, све до недавног тешког инцидента који се збио на последњој „паради поноса“ одржаној у Београду, када је више хиљада српских полицајаца, па и најелитнијих јединица, попут антитерористичких и Жандармерије, у пуној борбеној опреми обезбеђивало право неколико стотина грађана да слободно, тј. добро заштићени, изразе своје сексуално опредељење. Јавност је путем средстава јавног информисања већ подробно обавештена о инциденту у којем су претучени и крвавих глава остали брат председника владе Србије, брат градоначелника Београда и двојица припадника елитне војне јединице „Кобре“.

Након кривичних пријава поднесених против седморице жандарма и двојице припадника војске, прво ће надлежно јавно тужилаштво, евентуалним покретањем истраге или оптужењем, правно вредновати овај догађај. Затим, ако дође до подношења оптужног акта, коначну реч ће дати надлежни суд. То значи да, са становишта постулата правне државе, не би било коректно изјашњавати се мериторно о том инциденту и његовим основним актерима, пре него што то учине надлежни правосудни органи. За све у односу на које су, до сада, тек поднесене кривичне пријаве важи претпоставка невиности, а она ће важити све док се евентуално постојање кривице за противправно дело законом прописано као кривично дело, не утврди правноснажном одлуком суда.

ОВЛАШЋЕЊА Поставило се и питање овлашћења ВБА у односу на разјашњавање околности под којима се десио тежак инцидент током „параде поноса“. Да ли је ВБА имала право да прикупља информације од грађана, односно евентуалних очевидаца, као и да остварује увид у снимке безбедносних камера, те да такве снимке привремено одузима? Из правила Закона о ВБА и ВОА произлази да Војно-безбедносна агенција, онда када су испуњени одређени услови, има право да то чини. Да би се ова ситуација правно анализирала, потребно је утврдити, како основно поље деловања ВБА, тако и службене радње и основне начине којима ова агенција може остваривати своје задатке. Као што се из самог њеног назива уочава, две су основне активности Војно-безбедносне агенције – безбедносне и контраобавештајне.

Законом се Војно-безбедносној агенцији омогућава да врши следеће безбедносне активности: 1) безбедносна заштита снага, објеката, средстава и активности; 2) безбедносна заштита тајних података; 3) персонална безбедност (безбедносна провера одређених лица); 4) индустријска безбедност; 5) безбедносна заштита информационо-телекомуникационих система и криптозаштите; 6) безбедносна заштита других субјеката система одбране; те 7) вршење осталих послова и задатака безбедносне заштите.

ВБА у оквиру контраобавештајне заштите делује на одговарајући начин у односу на низ алтернативно прописаних облика угрожавања војске: 1) открива, прати и онемогућава обавештајно деловање, субверзивне и друге активности страних држава, страних организација, група или лица усмерених против Министарства одбране и Војске Србије; 2) открива, прати и онемогућава унутрашњи и међународни тероризам, екстремизам и друге облике организованог насиља усмереног против Министарства одбране и Војске Србије; 3) открива, истражује и прикупља доказе за кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом, кривична дела организованог криминала, кривично дело прање новца, као и нека кривична дела корупције и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, унутар Министарства одбране и Војске Србије; 4) открива, истражује и прикупља доказе за кривична дела којима се угрожавају тајни подаци и кривична дела против безбедности рачунарских података, прописана Кривичним закоником, законом којим се уређује тајност података, као и другим законима када су наведена кривична дела усмерена против Министарства одбране и Војске Србије; 5) планира, организује и спроводи контраобавештајну заштиту лица, објеката, активности и тајних података Министарства одбране и Војске Србије; 6) прикупља, анализира, обрађује и процењује контраобавештајне податке из своје надлежности; те 7) обавља и друге контраобавештајне послове и задатке. Поред свега овога, ВБА обезбеђује и штити своје снаге, припаднике и објекте од противправних радњи и претњи.

Онда када је то потребно за остварење неког од њених безбедносних или контраобавештајних задатака, ВБА има право и дужност да на одговарајући начин прибавља потребне информације. Та агенција је у оквиру својих надлежности законом овлашћена да прикупља податке: 1) из јавних извора; 2) од физичких и правних лица; као и 3) од државних органа, организација и служби, те од ималаца јавних овлашћења. Уколико је у конкретном случају проценила да је то потребно ради остваривања неког од њених законом дефинисаних безбедносних или контраобавештајних задатака, ВБА је могла да на законом прописани начин прикупља податке од грађана, те да остварује увид у снимке безбедносних камера.

То не значи да је ВБА могла грађане да испитује као сведоке, јер такво право немају ни полиција, нити било која друга безбедносно-обавештајна служба већ то може чинити једино јавни тужилац у истрази, или се сведоци могу испитивати пред судом у кривичном поступку. Када је реч о ВБА, слично као и када је у питању полицијска активност, ради се о прикупљању обавештења од грађана, односно о тзв. информативном разговору. Та радња је неформална и исказ грађана сам по себи није доказ, већ има само одговарајући оперативни значај. Исту могућност има и редовно је користи полиција у некадашњем преткривичном, односно сада (према новом Законику о кривичном поступку) предистражном поступку. Грађанин у овом случају није сведок и он није дужан да даје исказ ни полицији, нити припадницима других безбедносних и обавештајних служби. ВБА је овлашћена да прикупља податке од физичких лица само уз њихов претходни пристанак, а уз писани пристанак физичког лица са којим се разговор обавља, разговор се може звучно и визуелно забележити. Информативни разговор са грађанима, дакле, није испитивање сведока и записник, снимак или службена белешка о изјави датој на такав начин, немају доказни значај у евентуално касније покренутом кривичном поступку.

Ствар је слободне оцене сваког надлежног органа констатовање да постоје елементи на основу којих може да заснује своју надлежност у конкретном случају. Наравно, та оцена мора да буде савесна и заснована на реално доступним и веродостојним подацима. Дакле, ако су припадници ВБА на основу расположивих информација оценили да постоји могућност, и то чак на нивоу најнижег законског степена сумње, а то су основи сумње, да се у случају тешког инцидента на „паради поноса“ ради, између осталог, и о неком кривичном делу које спада у надлежност ВБА, или да је потребно одговарајуће безбедносно или контраобавештајно деловање, они су имали право да предузму радње на које су и, иначе, законом овлашћени. То значи да су у конкретном случају припадници ВБА могли да са грађанима уз њихов пристанак обављају информативне разговоре, те да прикупљају и одређене расположиве материјалне доказе, па и врло специфичне потенцијалне доказе, као што су видео-снимци безбедносних камера одређених правних лица.

То што се касније, евентуално, не би поднела кривична пријава за неко кривично дело у погледу којег је ВБА стриктно надлежна не значи да су припадници ВБА те радње вршили противправно, нити да оне не могу имати значаја за неки будући могући кривични поступак у односу на било које друго кривично дело. Ни када је реч о класичним кривичним делима, из сваког ангажовања полиције не произлази кривична пријава за оно кривично дело које је изворно било повод за полицијско ангажовање, па никоме не пада на памет да због тога генерално и „рутински“ полицију оптужи за злоупотребе. Некада је то ствар и односа класичне полиције и њених „специјализованих врста“, тј. слично је и у неким другим случајевима, када се ради о односу различитих специјализованих органа, као што је то, на пример, релација између пореске полиције и „класичне“ полиције. Наиме, када се ради о неком пореском кривичном делу, попут пореске утаје, ту је примарно надлежна пореска полиција, али уколико би у оквиру неке своје „истраге“ усмерене на неко класично кривично дело одређене радње и у односу на пореско кривично дело (погрешно квалификовано као неко друго кривично дело или учињено у вези са њим) извршила класична полиција, то не значи да би такве радње биле противправне, нити да њихови резултати касније не би могли да се користе у другом кривичном поступку.

Уосталом, често у предистражном поступку и на темељу расположивих информација није увек сасвим јасно о којем се кривичном делу ради, као и да ли је уопште у питању било који деликт, те радње на које је одређени орган и иначе овлашћен, по правилу, баш и имају сврху да се провере расположиви подаци и по потреби, прибаве нове доступне релевантне информације. Исто важи и у обрнутом смеру, па у примеру којим ово илуструјемо, ако би пореска полиција сматрала да је надлежна, те вршила одређене радње на које је иначе овлашћена, сматрајући да постоје основи сумње да је учињена пореска утаја, али се касније покаже да се ради о неком другом кривичном делу за које је начелно надлежна класична полиција, нити би то значило да је пореска полиција поступала противправно, нити би из тога произишла апсолутна доказна невалидност њених радњи. Исти резон би требало применити и када се ради о односу ВБА и других државних органа који су у функцији откривања и разјашњавања кривичних дела, те прикупљања доказа. Дакле, сваки државни орган чији је задатак да открива и разјашњава одређену врсту кривичних дела своју надлежност заснива онда када на темељу расположивих информација оцени да постоји одговарајућа могућност да је учињено кривично дело које спада у његов делокруг. То важи и за ВБА.

СНИМЦИ И ДОКАЗИ Прикупљање података на које је ВБА иначе законом овлашћена, односи се на све врсте информација, па и на оне које су садржане у одговарајућим носиоцима визуелних података, као што су снимци безбедносних камера на улицама, односно на улазима у просторије банака, продавница и сл. Такви снимци представљају специфичне материјалне доказе, а они као такви могу да се користе и у кривичном поступку, када и ако он буде покренут. Ту се, наравно, не ради о некој „конфискацији“ снимака, односно њиховом трајном одузимању, већ о мери привременог одузимања. С једне стране, сврха таквог привременог одузимања је да се прегледом снимака у предистражном поступку, односно некој врсти „истраге“ саме ВБА (а исто је и када се ради о полицији у односу на њене службене активности) уоче одређене чињенице које су од значаја за откривање и разјашњавање кривичног дела, попут улоге лица која су снимљена као актери неког догађаја, уочавања, препознавања и идентификације одређених лица и предмета и сл. С друге стране, ти снимци, под условом да сами не потичу из кривичног дела и да, наравно, њихова аутентичност није спорна, могу да послуже као доказ у неком могућем будућем кривичном поступку.

Према Закону о ВБА и ВОА, државни органи, организације и службе, органи аутономних покрајина, јединице локалне самоуправе, организације које врше јавна овлашћења, као и правна лица, имају дужности да овлашћеним службеним лицима ВБА на њихов захтев омогуће увид у регистре, збирке података, електронске базе података и другу службену документацију као и приступ другим подацима од значаја за примену овлашћења ВБА. Ово се односи и на визуелне податке, тј. снимке направљене безбедносним камерама банака и продавница, онда када су ти снимци похрањени у одговарајућим носиоцима информација, односно у рачунарским збиркама података.

Иначе, само привремено одузимање видео-снимака, с обзиром на данас сасвим уобичајену технологију, у пракси чак тешко да и може имати карактер стварног одузимања, које би се могло сматрати „далекосежним“ и „комплетним“. Наиме, данас се више практично не користе камере са траком, која је некакав „оригинални“, тј. у сваком конкретном случају једини релевантни носилац визуелних информација и чијим би се одузимањем и саме такве информације (уколико претходно није обављено „преснимавање“) практично у потпуности „одузеле“. Обрнуто, данас се сасвим уобичајено користе безбедносне камере које снимке аутоматски и у реалном времену похрањују у меморију рачунара и то често у више увезаних рачунара у исто време, што значи да тада постоји паралелно неколико носилаца идентичних визуелних информација. Одузимање таквог носиоца визуелних података, односно снимка, не значи да не постоје, тј. да не остају и други носиоци истих визуелних података, односно снимака. Независно од тога, ВБА је дужна да привремено одузете снимке савесно чува, те да их, по потреби, проследи другим надлежним органима ради евентуалног вођења кривичних поступака, а као што је већ објашњено, ти снимци под одређеним условима могу да имају доказни значај.

Законом је прописано и да је ВБА овлашћена да, у оквиру своје надлежности, тајно прикупља релевантне податке применом посебних поступака и мера. Постоји низ таквих тзв. специјалних истражних техника, које се примењују када се подаци не могу прикупити на други начин или је њихово прикупљање у вези са несразмерним ризиком по живот и здравље људи и имовину, односно са несразмерним трошковима. Ту посебан значај имају разни облици тајног аудио и видео надзора, тј. видови прислушкивања и снимања разговора, који се могу предузимати једино на основу одлуке надлежног суда.

Озбиљна држава мора да, чувајући себе и своје грађане, енергично чува и углед својих органа и институција, као и поверење грађана. Углед и поверење се, старо је правило, тешко стичу, а веома лако губе и њих би својим поступцима, својим деловањем, а некада и уздржавањем, онда када је деловање непотребно или чак изразито штетно, морали брижљиво да чувају и сами ти органи и институције. То посебно важи за оне органе који обављају частан задатак одбране државе и грађана, као што су Војска Србије и Војно-безбедносна агенција, која војску безбедносно и обавештајно штити, али и за заштитника грађана, који има право и дужност да контролишући, како ту агенцију, тако и друге безбедносно-обавештајне службе, штити Уставом гарантована права и слободе.

Од огромне је важности да, с једне стране, органи чија је основна функција заштита државе и очување безбедности грађана доследно поштују закон, али да се они, с друге стране, не компромитују недовољно утемељеним коментарима или у циљу било чије личне промоције, као ни ради остваривања дневнополитичких циљева. И овде важи да ако желимо и настојимо да живимо у уређеној правној држави, чије су виталне институције јаке и стабилне, морамо, између осталог, коначно превазићи и крајње деструктивно поступање по нашем старом штетном обичају – „клања вола зарад кило меса“.

 

Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду и председник Удружења правника Србије

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *