Шта Јацењук зна о Хитлеру

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Влада у Кијеву мобилише 200 000 војника против Русије, а премијер Арсениј Јацењук обећава да неће дозволити да се понови „совјетска инвазија на Украјину и Немачку“ и тражи од Берлина новац за рат

Многи у Европи схватају да западне санкције против Русије много више штете наносе њима самима него Москви. Нису то само економске штете, на делу је опште погоршање социјалне и безбедносне климе, што су крвави француски догађаји само потврдили. Без Русије нема мира и стабилности у свету, па су све гласнији они који схватају степен опште угрожености и траже да се односи са Москвом под хитно нормализују и да све буде „као некад“. Међутим, главну реч и даље воде ратоборни кругови који по сваку цену желе да изолују Русију и тиме доведу до свргавања њеног руководства на челу са Владимиром Путином. Све дипломатске иницијативе са Запада за решавање украјинске кризе садрже ово дупло дно. Са једне стране, излазећи у сусрет тежњама већине грађана и рационалних политичких кругова Европе, воде се разговори у „нордијском“ и другим форматима о томе како постићи мир у Донбасу и кренути путем укидања санкција. Са друге стране, реални потези воде ка даљој ескалацији и чине договор неприхватљивим за руску страну.

 

СПОРНЕ ПОСТАВКЕ Тако је немачка канцеларка Ангела Меркел ових дана поставила немогућу формулу: укидање санкција Русији у замену за враћање Крима Украјини. Како је свима јасно да се то неће десити, могуће је претпоставити који је прави циљ испостављања таквих нереалних захтева. Подсећајући да је примирје у Донбасу „крхко“, Меркелова је после сусрета са украјинским премијером Арсенијем Јацењуком констатовала: „Санкције је могуће скинути само тада, када нестане њихов узрок, а то је анексија Крима. Што се тиче других санкција, оне су биле уведене због борбених дејстава на истоку Украјине. Тим поводом је неопходно да буду спроведене све тачке Споразума из Минска и тада ће бити могуће говорити о укидању санкција.“ Тако је Меркелова дефинисала оквире своје политике, за које се слободно може рећи да представљају део компликовања, а не решавања проблема. Јер, ако је Крим већ унет и у руски Устав, одговарајућим променама највишег правног акта, и ако је Русија започела са озбиљним инвестицијама на полуострву, укључујући модернизацију војне и цивилне инфраструктуре, онда ту нема повратка. Ако би Путин помислио на враћање Крима, могао би истог тренутка да почне и са паковањем кофера и напуштањем Кремља. Стога он таквих помисли сигурно нема.

И други део поставке Ангеле Меркел, који се тиче Доњецке и Луганске републике, такође је проблематичан. Ово „крхко примирје“ о којем канцеларка говори заправо не постоји. На истоку Украјине бележи се и до 200 ватрених окршаја дневно, са великим бројем погинулих и рањених, а већина напада изазвана је од стране Кијева. Спровођење мировног плана у таквим околностима је немогуће. Тачније, укидање санкција Русији зависи од „добре воље“ власти у Кијеву, којој је омогућено да напада сопствене грађане, а да не сноси никакве санкције. Нико са Запада их не укорава, већ се одговорност сваљује на Русију. Свака објективна анализа показала би да борбена дејства на истоку Украјине, о којима говори Меркелова, Русија није ни призивала ни започињала, али се управо од ње тражи да насиље оконча. Иако регуларне снаге Руске Федерације нити су биле, нити се сада налазе на територији Украјине. Јер, онога тренутка када, и ако, руска војска ступи на тло Донбаса како би заштитила рускојезично становништво, тада ће бити потпуно извесно да никакви разговори за Москву више нису актуелни.

[restrictedarea]

ЛУКАВСТВО „ДИПЛОМАТИЈЕ“ Утисак је, ма колико то изгледало неразумно, да кијевске власти управо тај сценарио највише прижељкују. О томе је ове недеље говорио и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, упозоравајући на ратне планове украјинске владе. „Имамо информацију, веома забрињавајућу, и сада је проверавамо, о томе да војне власти припремају у блиској будућности још један покушај насилног решавања проблема. То ће да буде катастрофа. Постоји информација коју не оповргава ни украјинско руководство да је проглашена мобилизација. Помињу се различите цифре, од 50 до 200 и више хиљада људи, који треба да буду мобилисани у армију и друге структуре силе. Русија рачуна да западни партнери неће дозволити Кијеву да се врати насилној варијанти решавања конфликта. Испунити обавезе, пре свега, морају стране у сукобу, а то су украјинске власти и представници Луганске и Доњецке области“, истакао је Лавров.

Руски министар се посебно осврнуо и на питање западних санкција, поновивши свој ранији став да Москва не намерава са Европском унијом да разматра никакве услове. „Нисмо ми санкције уводили, нисмо ми започели одмотавање те спирале. Неке наше колеге нам сугеришу да треба да размотримо, да усагласимо критеријуме, па онда ми све те критеријуме да испунимо, и тада ће они да укидају санкције. Ми нећемо ништа да разматрамо. Антируске санкције су апсолутно нелегитимне, контрапродуктивне и рестриктивне мере, од којих страдају сви“, подвукао је шеф руске дипломатије.

На то му је шеф летонске дипломатије Едгар Ринкевич, који тренутно председава ЕУ, одговорио да он мисли да ће Брисел „ако види реални прогрес, бити спреман озбиљно да размотри питање о ублажавању или укидању санкција, а ако се ситуација буде компликовала, не можемо искључити ни даље мере“. У Ринкевичевим речима, осим нескривене претње, види се и велика доза лукавства. Од Русије се захтева брз и реалан прогрес, што у преводу значи да пусти Донбас (а затим и Крим) низ воду. Па ће онда у Бриселу размислити да приступе разматрању могућности о започињању процеса усаглашавања ставова о евентуалном ублажавању санкција – под условом, наравно, да Москва испуни још десетак „успутних“ услова, који се у овој фази и не спомињу. У преводу, санкције неће укинути никада, како је лепо објаснила Ангела Меркел, зато што Русија неће вратити Крим. Лавров је довољно искусан дипломата да протумачи правилно ове поруке и зато је Ринкевичу недвосмислено одговорио: „Ми нећемо ништа да разматрамо. Крим је Русија, а Кијев мора да разговара са Доњецком и Луганском.“ Тачка.

Како се види из Ринкевичевих речи, он не искључује могућност да се „ситуација закомпликује“. На томе свакодневно ради кијевски премијер Јацењук, који се недавно „прославио“ некултурном и провокативном изјавом: „Путин је наркоман коме треба све више анексија.“ Јасно је, и из ове изјаве, да Јацењук хоће сукоб. Колико не преза од најбезочнијих провокација, показује и његов интервју водећој немачкој телевизији АРД, где је подсетио на „офанзиву совјетске војске“ на Немачку и позвао на уједињење у борби против обнове Совјетског Савеза. Јацењук је додао да је уверен да ће Меркелова наставити да пружа подршку Украјини како би се избегло напредовање „руских терориста“ у Европу. Другим речима, тражи од Меркелове новац за рат. Џорџ Сорош недавно је боравио у Кијеву и проценио да је Украјини неопходно 50 милијарди долара.

 

ИЗВРНУТА ВЕРЗИЈА ИСТОРИЈЕ „Немачка и њен канцелар предузимају веома много како би обновили мир у Украјини. И не само да би успоставили мир у Украјини већ и обезбедили стабилност у целој Европи, зато што је руска војна агресија против Украјине – удар на светски поредак и на европску безбедност. Ми се сви добро сећамо совјетске инвазије, како на Украјину, тако и на, између осталог, Немачку. То се не сме дозволити. Никоме није допуштено да ревидира резултате Другог светског рата. Међутим, господин Путин, руски председник, покушава то да уради“, изложио је Јацењук своју изврнуту верзију историје и понудио своју земљу као добровољца у заустављању нове „руске инвазије“ на Берлин. Јер, како је рекао, Украјина је направила „европски избор“ и сада плаћа високу цену: „У ту цену спада спровођење тешких и непопуларних реформи. Смањили смо државни административни апарат, повећали смо порезе, угасили низ социјалних програма, укинули социјална давања, јер ми морамо да преживимо.“ Занимљива логика: укинули су грађанима грејање, храну и лекове, „јер ми морамо да преживимо“.

Докле његова фантазија иде, најбоље се види из следећих речи изговорених на немачкој телевизији: „Крим је украјинска територија коју је Русија анектирала. Она је послала на исток Украјине хиљаде борбених јединица и уништила фактички трећину те територије. Политика агресора довела је до 5 000 жртава у земљи. Сада је наш задатак да осигурамо безбедност и у Украјини и у Европи. Не нападајући, а бранећи се, да руска армија и руски терористи не би напредовали даље.“ Да би потврдио „озбиљност“ својих речи, Јацењук је свечано обећао да ће он лично спречити Русију „да уђе у Немачку, како је то било у Другом светском рату“. Немци сада могу да одахну, са тако силним заштитником на својој страни. Али, можда би ипак било боље да почне најпре да штити грађане Украјине, којима је за мање од годину дана буквално преполовио животни стандард.

 

НЕМЦИ ЗНАЈУ… Јацењук „прети“ Путину да ће га спречити у ревизији историје, али сам показује или запањујуће непознавање основних историјских чињеница, или покушава да их фалсификује. То чини на толико примитиван начин да су чак и његови домаћини у Немачкој, коју жели да одбрани од „руске инвазије“ – били приморани да се ограде. У земљи која је платила огромну цену због своје нацистичке и злочиначке прошлости, такве изјаве изазивају веома бурне реакције и могу дати плода само у екстремистичким круговима. Новинари немачког „Шпигла“, на пример, реаговали су сатиричним коментаром, где су извргли руглу кијевског премијера, показујући му да је на погрешном путу.

Јацењуку и његовој сабраћи у Кијеву тек предстоји да савладају ове лекције. Имаће ко и да их подучи: када је већ био у Берлину, требало је само да прошета до Бундестага, некадашњег Рајхстага, где се и дан-данас брижно конзервирају и чувају на зиду исписани потписи руских војника који су заузели ову зграду пре 70 година. Да ли Јацењук заиста не зна ко је извршио инвазију на СССР (укључујући и Украјину и Крим) и целу Европу, или он својим речима оправдава Хитлерове поступке, то ће утврдити компетентни органи. Али његово (не)знање о Хитлеру не ослобађа га од одговорности. Онај ко не познаје историју, осуђен је да је понови, са свим припадајућим последицама.

На то га је, сасвим отворено, упозорио и председник Чешке Милош Земан. Искусни државник назвао је Јацењука „премијером рата“, који не жели мирно решавање проблема у сопственој земљи. „Судећи по изјавама премијера Јацењука, изгледа ми да је он ‚премијер рата‘, зато што не жели мирно решење ситуације у Украјини, које предлаже Европска комисија, већ хоће проблем да решава силом“, изјавио је Земан у интервјуу прашком листу „Право“. Чешки председник је упозорио и поједине своје сународнике који не разумеју најбоље ситуацију у Украјини и верују да су у Кијев на власт дошле демократе. „Они сматрају да се тамо догодило нешто попут наше ‚Плишане револуције‘. ‚Мајдан‘ није био никаква демократска револуција и сматрам да је у Украјини у току грађански рат“, објаснио је Милош Земан и подвукао да би „човек мира“ могао да буде једино председник Украјине Петро Порошенко, а никако Јацењук.

На крају, огласио се и портпарол немачког Министарства спољних послова Мартин Шефер. Немцима је јасно да их је њихов „савезник“ Јацењук ставио у деликатну ситуацију, јер не могу јавно да подрже његове профашистичке ставове, али ни да отворено критикују вашингтонског миљеника. Према Шеферовим речима, Јацењук има право да изражава своје ставове, јер је то – одраз слободе, која је за немачку владу „веома важна“. „Али питања о интерпретацији изјава не треба постављати немачкој влади, већ њиховом аутору. Страшан освајачки рат против Совјетског Савеза који је нацистичка Немачка водила током Другог светског рата био је узрок неизрецивих патњи небројених Руса, Украјинаца и других грађана СССР. Овај рат се водио и на територији данашње Украјине, где су такође почињени страшни злочини. Став Немачке према овом периоду своје историје је крајње јасан и позиција владе остаје апсолутно непромењена“, прецизирао је Шефер.

Немци, дакле, знају да је агресор био Хитлер и да је инвазију извршио Берлин, а не Москва. Јацењук тврди да му то није познато, па је своје очигледне неистине покушао да „испегла“ у новом интервјуу, овог пута за „Дојче веле“. Оптужбе за руску окупацију сада је са Немачке проширио на пола Европе. Он је рекао да се не смеју присвајати територије како је то чинио Совјетски Савез после Другог светског рата, наводно окупиравши Украјину, Пољску, Мађарску, Чехословачку, земље Балтика и источну Немачку. Реч је о не мање опасном извртању теза – јер су Украјина и Прибалтик били део СССР, а Крим део Русије, и пре и после рата, док је совјетско присуство у источној Европи било у складу са међународним споразумима, укључујући и формирање Варшавског пакта.

Али, када говори о „инвазијама“, Јацењук би требало да баци поглед и на мапу Европе, где његови амерички пријатељи стационирају више од 60 000 војника. Од тога, само у Немачкој скоро 40 000, у 19 америчких војних база, колико их је било 2009. године. Такође, западна окупациона зона у Немачкој после рата била је три пута већа од совјетске, али Јацењуку не пада на памет да оптужи Вашингтон за „агресију против Хитлера“. То само показује да му америчка инвазија не би засметала ни у Украјини, али му веома сметају „руски терористи“, односно грађани сопствене земље – који ту живе вековима.

 

ОТИСЦИ АМЕРИЧКИХ САВЕТНИКА Ово последње убедљиво сведочи да није реч о незнању, већ о злочину. На то је у уторак поново указао и компетентни орган – Главна истражна управа Истражног комитета РФ, која је против кијевских власти покренула поступак о још једном кривичном делу за геноцид против рускојезичног становништва на истоку Украјине. Како је утврдило руско тужилаштво, само у периоду од 1. децембра прошле, до 12. јануара ове године, од артиљеријских удара украјинских снага погинуло је 40 грађана, 120 их је рањено, а њихови домови су потпуно или делимично уништени. У овим нападима на цивилно становништво у градовима Доњецк, Горловка, Докучајевск и Ољеновка, коришћени су вишецевни ракетни бацачи „Град“ и „Ураган“, самоходни артиљеријски системи „Акација“ и „Гвоздика“, као и друго тешко наоружање, укључујући и забрањену фосфорну муницију. Истог дана када је руски Истражни комитет објавио ове податке, Кијев је одговорио новим нападом: у бомбардовању Доњецка убијено је 10, а рањено 13 цивила.

Са владајућом идеологијом „младобандероваца“ у Кијеву, не може бити ни говора о трајном миру. Свакодневно распиривање мржње према Русији, рафалима из десетина новина и телевизијских канала, не може произвести ништа друго – до рат. Експерти у Москви упозоравају да Јацењук није самостална фигура, већ да његове речи и поступке обликују амерички саветници, чији је циљ да на сваки могући начин испровоцирају Русију, користећи увреде, лажи и, наравно, насиље. Европски посредници још увек се надају да би решење могло да буде пронађено на Самиту у Астани, уз учешће лидера Русије, Украјине, Немачке и Француске. Међутим, мудре речи Милоша Земана о томе да Јацењук по налогу Вашингтона руши све мировне иницијативе треба схватити озбиљно. Очигледно, Арсениј зна о Адолфу много више него што жели да призна. Могао би лако да понови и његову судбину.

[/restrictedarea]