Почетна / Култура / Српски културни образац и књижевни оријентири у XX веку

Српски културни образац и књижевни оријентири у XX веку

ВЕКОВИ КРИЗНЕ ПУТАЊЕ: ИЗМЕЂУ ПРИСНОГ И СТРАНОГ

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Слободан Јовановић, који у својим позним списима („Један прилог за проучавање српског националног карактера“, завршен 1957) актуелизује проблем српског културног обрасца, у тексту о Богдану Поповићу, такође писаном у емиграцији (1948) описује бинарну опозицију нашег духовног развитка у XIX веку, конструкцију једнако важећу, макар у најопштијем облику, и за XX век, као и за век управо начет: „У нашем духовном развитку XIX века преовлађивали су час западњаци, час националисти. За родоначелника западњака узима се Доситеј, а за родоначелника националиста Вук. Западњаци су нас упућивали на узоре већих и културнијих народа; националисти су нас бодрили да се ослонимо на наше домаће традиције.“ Након тога, Јовановић у закључном сегменту рада о „српском националном карактеру“ одређује најопштије црте културног човека грађеног према античком хуманистичком лику. „Културни човек није једностран“ − читамо у одељку „О културном обрасцу“: „Да би нашао мерило вредности, човек мора узети све ствари као делове једне целине. Тек кад их доведе у везу и покуша ускладити, он је у стању сваку ствар поставити на своје место и одредити јој релативну вредност. Тежећи за складношћу, он одбацује све што је једнострано и претерано. Само кроз овако укупно и усклађено разумевање света и живота човек долази до унутрашњега мира и равнотеже.“

Пројектовани културни образац – просуђујемо на трагу Слободана Јовановића – открива се тек у надилажењу сучељених крајности унутар тога непрестаног „културног рата“ чије континуитете одвише јасно распознајемо међу толиким традицијским прекидима и деформацијама српске културе и књижевности. У недостатку поступног развоја друштва и установа, поглавиту улогу у парадигматском решавању тога сукоба примају на себе истакнути ствараоци, својим делањем и делима, нарочито у прекретним часовима културног кретања. Недавно је на првенство појединачног удела у нашој култури указао Мило Ломпар, изводећи и одговарајући закључак: „Зато што је српска култура у много чему култура индивидуалних – а много мање колективних – прегнућа, начело уметничке модерности представља битан импулс опште културне свести.“ Другим речима, истински реализовани носиоци српске модерности у последња два века презали су да умање разорни учинак дисконтинуитета у нашој самосвести и да премосте културне разлике између два пола европске традиције на чијој смо трусној међи.

„КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА” Дословно од признатих почетака модернизације српске књижевности, на прелазу из XIX у XX век, обнављају се питања помирења националног наслеђа (искиданог и свакако у нама неосвешћеног) и налога савремености, уз веома олако преношење тежишта на геополитички план расправе. Чак и наш први делатни модернизатор и културни херој модерног доба, Вук Стефановић Караџић, поред свога неспорног културног национализма, није могао да избегне примедбе потекле као ксенофобни рефлекс дуготрајног пречанског отпора стратегији идентитетског растакања православне Војне границе у римокатоличкој царевини Хабзбурга. Караџићев рад значио је, једноставно речено, усклађивање са општим културним часовником Европе, који је тада ишао наруку афирмацији наше дочуване и дозреле народне културе – пред нама самима, недовољно освешћеним, колико и пред другима. „Вукова језичка реформа била је у ствари ‚културна револуција‘, која је следила Хердерову мисао о ‚природној поезији‘ и о заснивању националне уметничке поезије на народној поезији“, писао је Драгиша Живковић, да би понудио и општу књижевноисторијску дијагнозу од значаја за тему коју овде покушавамо захватити у ширем временском распону. Реч је о проблему тзв. заостајања малих књижевности у односу на водеће књижевности, али посматраном са друге, помало неочекиване стране. Живковић објашњава предност проистеклу из тога заостајања: „‚Заостајање‘ тих малих књижевности значило је и стално оптерећење за њих, у погледу настојања да се ‚достигну‘ велике европске књижевности, али и извесну предност, у погледу могућности слободнијег избора и комбиновања стилских црта ранијих епоха у конституисање оригиналне националне литературе […] Бранко Радичевић је први национални уметнички песник српски не због тога што је ‚пропевао‘ чистим народним језиком […] него због тога што је стваралачки интегрисао европски осећајни поетски регистар са сликама и песничким изразом народне поезије. У исто време Бранко је са успехом асимиловао и претходну српску поетску традицију, о чему у досадашњој нашој књижевној историографији или није довољно вођено рачуна или је, на другој страни, било преувеличано.“

 

[restrictedarea]

 

Бранко Радичевић, другим речима, заправо и није млади и наивни песник новог почетка – или то само привидно јесте – него је самородни синтетичар више присутних традицијских линија, српских и преузетих – као што је такав био и Његош, затим и водећи романтичари, а таквим се свакако указују и кључни песнички аутори у XX веку, којих ћемо се овде дотицати. Исто тако, оно стално заоштравано питање традиције, с променом вредносних нагласака са једне на другу страну историјског клатна, било је обележје и даљег српског књижевног развитка, додатно обремењеног и проблемом односа у оквиру опреке домаће/страно у политичко-идентитетском светлу, већ према чињеници граничног простирања српске културе између источне и западне културне сфере, али и идеолошким изазовима постављеним пред српско друштво у различним раздобљима.

У годинама пред почетак новог века (1899) млади Јован Дучић одлучно поставља питање отварања према „књижевности опћој“ као „најсветији позив нашег патриотизма“, остајући испрва маркиран Скерлићевом узгредном примедбом о помањкању националног осећаја, атипичној црти за сина заветне Херцеговине. Дучић доскаче примедбама идентитетског порекла и мења тежиште патриотске бриге са одбрамбене затворености у себе – на развојно отварање видокруга. Деценију касније, Владимир Гаћиновић, критичар младобосанске генерације, високо издваја управо Дучићев пример синтезе националних и европских елемената.

ДВА ВЕКА КРИЗНЕ ПУТАЊЕ Једна од главних, хорских замерки првог таласа српске авангарде било је подешавање предратне поезије, епохе парнасосимболиста, према западним моделима, „псеудофранцуштини“ и „мајмунисању Париза“ – да употребимо изразе коришћене код Црњанског. У есеју под насловом „У тражењу себе“ (1935) Момчило Настасијевић ефектно оцртава двовековну кризну путању у српском напору сустизања узорних књижевности. Настасијевић у програмском есеју „За матерњу мелодију“ (1929): „Ништа општечовечанске вредности није постало случајним укрштањем споља. Кобна је обмана посреди. Свима припадне само ко је кореном дубоко продро у родно тле. Јер општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном испод националног. Два су става примања: Кад очврсне дух у своме, онда се не само одолева туђем него још оно будећи делује и плодоносно. Тада се створи као жижа личности кроз коју и кад продре талас, ма из највеће даљине и туђине, преломиће се у лични обрт. На све мелодијске надражаје споља одговорити својом личном мелодијом. То је активно примање.“ Настасијевићева синтагма активно примање, као и сам пређашњи опис „поунутрашњења“ уместо подражавања туђих утицаја, указује се као пут укидања наметнуте дихотомије своје/туђе и као залога развоја, у сажимању и „експлозији“, „моменту поистовећивања свих супротности“, у појединачном трагалачком процесу – а потом и као узорита појава што утиче на померање опште културне свести. А тиме се и надомешта, премошћује недостатак постепеног књижевног развоја српске књижевности и културе.

У „литерарним сећањима“ из 1929. Црњански помиње, поводом рано прекинутог Скерлића, потребу борбе „око стварања књижевности једног народа који из своје херојске епохе прелази у културну“. Владимир Велмар-Јанковић такође полази од чињенице да су ослобођењем коначно стечени услови за почетак „изграђивања своје сопствене културе“. Као што је Винавер у есеју „Језичне могућности“ (1921) истицао да је српски десетерац изразио српско племе али не и српског човека, Велмар-Јанковић у промишљању новога националног духа с колективне прелази на инстанцу појединца, долази до идеје „унутрашњег национализма“, што у нама самима, у сваком појединачно, надилази расне и крвне и негује етичке односе, подређене општем интересу. Такође, износи наше право за самосталном културом, с аргументима сасвим блиским Настасијевићевом насловном слогану „у тражењу себе“: „То је процес себетражења, прво рађање сазнања о култури, о модерној могућности њеној на терену наше народне заједнице. То је уједно и први начин за излажење из садашње опште духовне кризе: место бекства од нас самих на том путу ће се наћи могућности за прилажење нама самима.“ С друге стране, аутор Погледа са Калемегдана сматра да „страх од утицаја не даје могућност за акт унутрашњег ослобођења“, али уједно одбија и приступ „прилагођавања без сукоба“.

Владимир Вујић, у тексту „О људима ‚Запада‘ и о нама“ (1929) разликује три типа западњака међу образованим Србима. Два типа представљају заступнике „Запада прошлости“ (а то су „рационалисти“ XVIII-вековног типа, као и поборници „дијалектичког материјализма“) док трећем типу западњака Вујић признаје актуелност: „И није само и искључиво западњак, но је и припадник, страствени и немирни, своје националне културе.“ Такав тип, закључује Вујић, значи „синтезу западњаштва у његовом […] духовном и најбољем смислу са националним јужнословенским стилом као оригиналним казивањем о животу и свету“. Потом се залаже за „проучавање наших сопствених извора и врела духовних“, упућујући на модел старе књижевности у којој „из притиска византијске цивилизације, полако се ослобађао један самосталнији и реалнији уметнички дух“. У чланку под насловом „Општечовечанско и локално“ (1932) Владимир Вујић изнова евоцира пример немањићке епохе: „Уметност српског средњег века започела је наш вечни сан: спајање у живу целину истока и запада.“

САМООПИС КУЛТУРЕ Када говоримо о новом односу према стваралачким ресурсима средњег века, вреди забележити један занимљив заокрет у распону од само пет година. Реч је о Црњанском, који с краја осврта на Андрићеву поезију (1919) оштро наглашава да „наша националност почиње са Карађорђем; све друго је лажна традиција“. Исти песник, у запису „Наша лирика“ из 1924. поручује као гласноговорник свога песничког таласа: „Још једном нас чека огромном судбином наш 14. и 15. век.“

Заиста, откуда нечија – и то не било чија – књижевна свест у једном часу одбацује дубоку традицијску подлогу књижевности којој припада, а у другом се отвара према њој? Теоријско објашњење можемо потражити у Лотмановој концепцији културе као динамичног и сложеног семиотичког простора (а не као затвореног модела): „Семиотички простор је испуњен крхотинама различитих структура које се слободно крећу али које, међутим, у себи упорно задржавају сећање на целину, и допавши у туђи простор, могу одједном нагло да се рестаурирају.“ Рестаурација средњовековне семиотичке структуре наступа у јеку српске авангарде, да би се наврхунила у послератној синтези коју опредмећују врхунска остварења поставангарде, од Попине Усправне земље, преко Павловићеве Велике Скитије и доцнијих религиозних песничких кругова, Лалићеве тестаментарне обнове српсковизантијског канона као еминентно модерне песничке форме, до Симовићевих песама и песничких драма што спајају узвишено и профано, Ногових или Тешићевих сусретања чинилаца савременог и древног националног културног искуства у јединствене личне „видике на две воде“, у интегралне видике заправо – за шта је једино поезија, уосталом, подесна.

Али није реч о томе да фаворизујемо један, макар и магистрални ток српске поезије XX века. Оваква поезија не би била могућна да није припремљена развијањем, низом прекретних индивидуалних доградњи традицијске самосвести, оживљеним „сећањем на целину“, на непрекид националног духовног искуства. А речена самосвест није изграђена постепеним кретањем културе, него управо мисленим и лирски смислотворним „експлозијама“ аутора што су, у међуратном периоду и после Другог светског рата, проширивали утемељујућа подручја модерног српског идентитета. Призивамо изнова Лотмана, јер нуди термин самоопис културе, делатан у оквиру теме до које нам је стало: „Самоопис културе, дакле, чини границу чињеницом њене самосвести. Моменат самосвести придаје границама култура одређеност, укључивање пак државно-политичких разлога у тај процес неретко му је придавало драматичан карактер.“ У границе нашег модерног самоописа ушла је извојевана свест о унутарњем континуитету упркос спољашњим, дугим институционалним прекидима српске културе. Још је средином шездесетих година протеклог века био зачуђујући и многима споран антологичарски подухват Миодрага Павловића (Антологија српског песништва, 1964) у којем је аутор најпре први (и једини) окупио међу једне корице осмовековно српско песништво, а у допуњеном издању, двадесет година доцније, придружио и старину наше усмене лирике – тако да је укинуо временске лимите „самоописа“ српске песме што траје „од пре памтивека“. Сада се такво чуђење не изражава, осим као страсно идеолошко одбијање православних основа српске културе од стране идеократских пoсредника нове империјалне политике.

ЗРАЧЕЊЕ ПОЛИТИЧКЕ СФЕРЕ За нашу културу, поентира своје виђење Владимир Велмар-Јанковић у тексту из 1928. године, није толико важно да ли ћемо ускоро стићи Европу, колико је важно да остваримо и ми историјски континуитет са културним типом човека. Истовремено, препознаје тадашњи „дух културног нихилизма, који ‚зрачи‘ из политичке атмосфере“ и „проширује се аутоматски и на остале зоне нашег живота“. Са таквим зрачењима сукобио се након Другог светског рата и свакако најзначајнији критичар поратног модернизма у српској поезији, Зоран Мишић. У своме чувеном полемичком одговору Марку Ристићу „Шта је то косовско опредељење?“ (1961) сагледава нашу културну ситуацију као драматичну до апсурда, у односу на нас саме и на друге, изриче дијагнозу којој се, ни дан-данас, нема шта одузети нити додати: „Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе. Само најсмелији и најдаровитији умели су да пођу тим путем […] Умели су да буду древни и савремени, родољуби и космополити, смерни и обесни. Умели су да стару митологију испуне савременим духом, а националне симболе да уздигну до универзалног.“

Културни човек није једностран – поновимо наук Слободана Јовановића. Ипак, шта друго него једностраност избија из прошловековне (данас још и оснажене) традиције културног нихилизма, зачетог у почетном радикалном антитрадиционализму првог таласа књижевне авангарде, а идеолошки-револуционарно закованом код српских надреалиста, који су постали, убрзо након доласка комуниста на власт, ексклузивни арбитри модерности у простору српске књижевности. Стваралачко превредновање замењено је декларативним укидањем дубоке традиције српске књижевности и културе, већ суверено уведене у књижевност авангарде и њену поетичку свест.

Доста уопштена тежња за истраживањем националних културних основа и дубина постаје јаснија када се пренесе у простор језика као књижевног медијума и као трезора културе: од разглобљавања фразеологизама, кратких усмених форми попут загонетке, до активације запретаних језичких значења. Примери Попиног циклуса „Косово поље“ или Миљковићеве „Утве златокриле“ послужили су Мишићу да поткрепи своју замисао о универзалности националних симбола.

Поред Попине лирско-циклусне „рестаурације“, Мишић рашчлањава предањске компоненте косовског мита да би устоличио универзалну вредност Лазаревог опредељења, буквално га преневши у модерну ситуацију личног слободног избора пред изазовима егзистенције. Тешко да је ико други сажетије и надахнутије, као у каквој интерпретативној „експлозији“, довео у неразлучну везу наоко удаљене појаве националне и опште културе: „Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга.“

Три деценије пре Мишићеве и Попине појаве, на пример, Велмар-Јанковић сматрао је косовски мит исцрпеном причом („самим ослобођењем престаје да делује у нама племенити занос косовске идеје водиље“) и трагао за новим водиљама, али другачија поетичко-повесна перспектива Косово оживљава у пуној снази и ванредној модерности, у новом општечовечанском смислу с кореном у нашем наслојеном културном тлу. Управо начело индивидуалног откривања, проблематизовања наслеђа, дијалошког „поларитета присног и страног“ у општењу са предањем (Гадамер) које су заступали међуратни мислиоци националног културног развитка, подруку са водећим модернистичким песницима, учинило је да и потоњи књижевни нараштаји дају различите, али дубоко лично проверене одговоре на иста утемељујућа питања.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *