Почетна / Свет / Систем и антисистем

Систем и антисистем

Пише Филип Родић

Последњих година, широм Европе, сведоци смо огромног успона странака најразличитијих политичких идеологија које веже једна заједничка ствар – суштински се противе садашњем поретку, како у својој матичној земљи, тако и унутар читаве Европске уније. Лидерство у овом тренду после парламентарних избора преузела је Грчка и њен нови премијер Алексис Ципрас, али ватра запаљена на Олимпу брзо би се могла раширити и на остатак Старог континента

Контроверзна изјава америчког писца Чарлса Буковског: „Кад ми за некога кажу да је фашиста, ја помислим да је то човек који мисли својом главом“ изгубила је на својој актуелности. Да је, којим случајем, и данас жив и да живи у Европи, Буковски би вероватно свој исказ променио у: „Када ми за некога кажу да је популиста, ја помислим да је то политичар који мисли својом главом“. Да ли због својих штићеника из Украјине или због неке друге врсте политичке коректности, да ли због тога што мета система нису више само екстремни десничари него сви који мисле ван оквира владајућег естаблишмента, тек, у данашњем европском говору главна дисквалификација више није лепљење етикете „фашиста“, него „популиста“. Штавише, могло би се са сигурношћу рећи да европска елита данас „популизам“ сматра много већом опасношћу од „фашизма“.

За почетак, требало би се запитати због чега представници система и елите са толиким гађењем користе ту реч када желе да опљуну своје противнике. Због чега је ономе ко се куне у демократију спорно да неко „настоји да делује у интересу најширих слојева становништва“ или наступа на начин који ће се највише допасти народу, односно бирачком телу? Зар то у демократији не раде сви политичари? Одговор на ова питања вероватно лежи у томе што је естаблишменту једна врста допадања народу прихватљива, док друга то никако није и њу треба омаловажавати и представљати је као нешто вулгарно и испод сваког (елитистичког) нивоа. Листа људи, покрета и странака које све данашњи систем, пре свега онај Бриселски, сврстава у касту „популиста“ изгледа да потврђује ову тезу.

Сви европски популисти Тренутно најчувенији „популиста“ у Европи свакако је британски политичар Најџел Фараџ. Његови бритки, директни и често немилосрдни наступи, пре свега у Европском парламенту, у којима отворено критикује европски естаблишмент, одавно су хит у јавности и спадају међу најгледаније снимке на Јутјубу. Раст популарности Фараџа и његове Партије за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) последњих година је вртоглав и први је који је у последњих више од стотину година успео да поремети равнотежу власти у Британији (прошлогодишњи избори за ЕП) где су се до сада смењивали конзервативци и лабуристи, и унесе нову динамику у британски политички живот. Осовина политике УКИП-а је противљење ЕУ, али далеко од тога да је то једина карактеристика ове странке. Фараџ своју партију дефинише као „патриотску, демократску и либертаријанску“. Поред тога што сматрају да Британија треба да напусти ЕУ, УКИП се залаже за ограничавање „економске имиграције“, у потпуности подржава британску монархију и противи се пресецању веза између цркве и државе, као и усвајању законодавства које би дозволило истополне бракове, већ су за идеју „цивилног партнерства“ хомосексуалаца. У данашњој европској политици значајна линија поделе постао је и однос према Русији и украјинској кризи. У вези са тим питањем став УКИП-а је јасан – Фараџ је позвао Запад да престане да провоцира руског лидера Владимира Путина и да схвати да је он „на нашој страни“ и додао да је „Путин државник којем се највише диви“.

[restrictedarea]

Друга на списку европских „популиста“ свакако је председница француског „Националног фронта“ Марин ле Пен. Као и Фараџ, и Ле Пенова се противи ЕУ и имиграцији (посебно оној из неевропских земаља) али је за очување секуларне државе. „Национални фронт“ се оштро противио легализацији истополних бракова у Француској, као и свим ратовима у којима је Француска учествовала на иницијативу Вашингтона. По мишљењу Ле Пенове, „ЕУ је потпуно крива за кризу у Украјини“, а Путин је човек који „заслужује дивљење“ јер се залаже за „патриотски економски модел који је радикално другачији од онога што Американци намећу“. За популисту у Француској се сматра и радикално леви политичар Жан-Лик Меланшон, који је потпуна антитеза Ле Пеновој у свим питањима осим када се ради о односу према ЕУ, за коју сматра да „није решење, него проблем“, и Украјини, где се, како је рекао, „Руси само бране од авантуристичке пучистичке владе у којој неонацисти имају одвратно велики утицај“.

Међу „популисте“ које естаблишмент сматра достојним само презира, поред наведених сврставају се и лидер Слободарске партије Аустрије Хајнц Кристијан Штрахе, холандска Партија за слободу Герта Вилдерса, најјача партија у Швајцарској или Швајцарска народна партија, чији је најистакнутији члан, Оскар Фрајзингер, познат по томе што је изјавио да би „улазак Србије у ЕУ представљао велики губитак за човечанство“. У Италији се популистичким странкама сматрају и „Северна лига“, која је десничарска и конзервативна партија, али и „Покрет пет звездица“, предвођен комичаром Бепеом Грилом који би се пре могао сврстати у левичарско-еколошке покрете. Популистима се у Немачкој сматрају истовремено и десничарска Националдемократска партија (НПД) и радикална „Левица“ (Die Linke).

Опасним „популистом“ се сматра и новоизабрани премијер Грчке Алексис Ципрас, лидер радикално леве странке „Сириза“, за којег неки говоре чак да је „најопаснији човек ЕУ“, али и његов антипод, лидер ултранационалистичке „Златне зоре“, Николаос Микалолиакос.

Јединство различитости Као што смо видели, европски естаблишмент у исти кош сврстава најразличитије странке и политичке лидере, који о највећем броју питања не само да немају исте ставове него су често чак потпуно супротстављених мишљења и љути политички противници. Поставља се, сасвим природно, питање шта је то што их у очима бриселске и пробриселске, атлантистичке и проатлантистичке елите сврстава у исти кош. Како то да су неки националисти људски отпад достојан само отвореног презира, док су други узорни борци за европске вредности? Како је могуће да су неке присталице либералних вредности хероји слободарске Европе, док су други опасност за ту исту Европу? Одговор је врло једноставан – разлика је у односу према систему. Док је, на пример, „Фемен“ ударна игла система, грчка „Сириза“, која дели практично исте вредности као и поменуте феминисткиње, представља „опасност за Европу“ и обичне популисте. Линија раздвајања, односно спајања, врло је јасна – ради се о разлици, или сличности, у односу према финансијској олигархији и народу, Европској унији и Москви, евроатлантизму и евроазијству, односу према ономе што систем сматра својом суштином.

Систем у овим људима и партијама види свог опасног непријатеља, којег треба дискредитовати и уништити зато што се они сви противе управо том систему и његовим основама. Противе се наднационалој, пробанкарској политици коју намеће Европска унија, противе се глобализацији коју намеће Вашингтон. То је суштина свих сличности и разлика између „популизма“ и на левици и на десници. То је нит која веже Марин Ле Пен и њеног љутог противника Меланшона, то је нит која веже новог премијера Грчке Алексиса Ципраса и његовог утамниченог антипода Николаоса Микалолиакоса. Ципрас засигурно није лагао, што је доказано и постизборном коалицијом коју је формирао, када је недавно у интервјуу „Печату“ на питање о евентуалној сарадњи са „Златном зором“, као другом антисистемском странком Грчке, одлучно одговорио да „не може имати заједничког гледишта са снагама које подржавају ксенофобну, расистичку и националистичку идеологију и пропагирају насиље, као што то чини ‚Златна зора‘“. Исто тако ни присталице ове екстремно десне странке не могу се замислити у истом фронту са поборницима „Сиризе“, јер их вероватно сматрају још већим непријатељима од система против којег се боре.

Ово није популизам, а ни фашизам: „Фемен“ у Одеси раме уз раме с Азовом

Иронично је, међутим, што Брисел, односно систем, све ове љуте политичке ривале против њихове воље гура у исту линију фронта, прави од њих невољне савезнике. Томе смо сведоци у оба случаја која смо идентификовали као линије раздвајања између система и антисистема – и у Европском парламенту и у рововима на ратишту Украјине.

У оба случаја политичко раслојавање се врши врло децидно и присталице најразличитијих идеологија налазе се на обе стране фронта. Подједнако често у Европском парламенту можемо видети Ле Пенову и Меланшона како са сасвим различитих позиција заступају исте ставове, колико и у Украјини можемо видети француске и друге екстремне десничаре који се боре раме уз раме са локалним антифашистима. У данашњој европској политици, дакле, најбитније питање није више којој идеологији ко припада, него какав му је однос према највећем непријатељу народа – на латинском популуса – систему. Да се на крају вратимо на Буковског – некоме рећи да је фашиста и раније и данас се у највећој мери сматрало тешком увредом, али по свему судећи, етикету „популисте“ би данас свако требало да носи с поносом. Паролу „ја сам популиста“ дефинитивно треба носити с више поноса од оваца које су се солидарисале са „мученицима“ система носећи паролу „ја сам Шарли“.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *