Почетна / Свет / Руска флота опкољава америчку

Руска флота опкољава америчку

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Колики је значај имала посета руског министра одбране Техерану

Министар одбране Руске Федерације је први пут за последњих 15 година посетио Иран, 20. јануара 2015. године, и потписао Споразум о обнови сарадње две државе у војнотехничкој сфери. Документ се може посматрати као „оквирни“, али његов садржај ће се правилно оценити тек после завршетка предвиђене посете председника Руске Федерације Владимира Путина Техерану. Све заједно ће изузетно утицати на промену односа снага у региону и сасвим сигурно изазвати гнев САД и НАТО, пише Јевгениј Крутиков у чланку „Русија улази у Персијски залив“ за портал vz.ru.

Руски портал pravda.ru у чланку од 22. јануара 2015. године тврди да је долазак руског министра одбране Сергеја Шојгуа био својеврсна мисија да се, поред осталог, руској флоти обезбеди присуство у Персијском заливу, што би коначно допринело да се америчка опколи. Наиме, у условима отворене конфронтације са Западом Русија мора да обезбеди војно присуство у различитим деловима света. Потребно је тражити савезнике који су спремни да приме руске бродове и подморнице, авионе и техничке службе. Заузврат, Федерација савезнике мора одбранити од могућег америчког напада, пре свега „обојеним револуцијама“, због чега треба да обучи њихову полицију и државне институције како да се заштите од насилне смене власти.

СЕНЗАЦИОНАЛНИ СПОРАЗУМ На краткој конференцији за новинаре у Техерану Сергеј Шојгу је уочљиво избегао да говори о детаљима војнотехничке сарадње са Ираном. Ограничио се на то да споразум предвиђа „заједничку борбу са тероризмом“, али пошто ову фразу користе и Американци, јасно је да се не мисли на исти тероризам, поготово не на исламски. Неки аналитичари „нагађају“ да се ради о „заједничкој борби Русије и Ирана са тероризмом који спроводе САД према незападном свету“. Но, време ће, свакако, показати о чему је, заправо, реч. Министар Шојгу је само додао „да руски војни бродови могу залазити у иранске луке у Персијском заливу, што се није десило у новијој историји од 1946. године“.

[restrictedarea]

Документ, дакле, побољшава правни темељ и на основу њега потписаће се много детаљнији споразум две државе већ током скорашње посете председника Путина Техерану, а датум његовог доласка диктира управо припрема поменутог споразума. Када комисије две државе све усагласе – она ће се реализовати и споразум потписати, јер, познато је, руски председник не воли „празне“ посете, посебно не држави која има велики значај у спољној политици Москве.

Ипак, Јевгениј Крутиков истиче да без обзира на „неречитост“ и „оквирност“ Споразума о војнотехничкој сарадњи Руске Федерације и Исламске Републике Иран, он представља сензацију. Јер, ако наставак уследи, како је предвиђено, то ће сигурно утицати на промену односа снага у региону, од чега ће „многе“ заболети глава и биће приморани да боље размисле о својој спољној политици.

Портал Iran.ru карактерише посету руског министра одбране Ирану као „успешну“ и притом цитира Шојгуа с церемоније потписивања Оквирног споразума о војнотехничкој сарадњи да је „створена теоријска основа сарадње у војној области“, коју треба испунити конкретним пројектима. Посао око потписивања овог документа започет је октобра 2013. године за време посете руског генерала Александра Бондарјева Техерану, а додатни импулс је био сусрет два министра одбране у мају 2014. године, када су изјавили да ће „Русија и Иран развијати војну и војнотехничку сарадњу, уважавајући створену у свету политичку ситуацију“. Томе су додали да ће све бити „на принципијелно новом нивоу“.

Руски портал за геополитику stoletie.ru наводи да су се интереси Русије и Ирана у многим стварима преклопили, а пре свега у томе да обе државе имају заједничке непријатеље. Поред тога, наводи квалификацију аналитичара Иранске новинске агенције (ИРНА) који су посету Шојгуа Техерану назвали „великим догађајем“, јер усмерава руско-иранске односе на „нови ниво сарадње у области безбедности“. Том приликом руски министар је поменутој агенцији изјавио да се договорио са иранским колегом да сарадња има „практичнији смер“, што ће утицати на повећање борбене способности армија Русије и Ирана. На пример, „договорили смо се о уласку руских и иранских војних бродова у луке Ирана, односно Русије“. Такође, Шојгу је одао да се ставови две државе о ситуацији на Блиском истоку и у Авганистану слажу. У том смислу, координираће борбу против тероризма и трговине наркотицима.

Колега-домаћин, бригадни генерал Хосеин Деган, био је нешто расположенији да детаљише о садржају Споразума о војнотехничкој сарадњи две државе, те је истакао да „онемогућава уклињавање страних сила у регион “. Ова изјава се може тумачити двојако: „стране силе“ могу бити и Исламска Држава и НАТО. Ирански министар одбране је истакао да свет има потребу да моћна Русија и моћни Иран допринесу међународној безбедности и регионалној стабилности, а један од разлога погоршања стабилности је „деструктивна политика САД, које се отворено мешају у послове других држава“.

Николај Бобкин за портал fondsk.ru сматра да је Оквирни споразум о војнотехничкој сарадњи Русије и Ирана корак ка стратешком партнерству две државе. Војници обе земље изводиће заједничке војне вежбе (има назнака и да ће постојати заједничко командно тело) заједно ће школовати војне кадрове, координирати борбу са тероризмом и ићи у заједничке мировне мисије. Ирану није први пут да потписује сличне споразуме са неком земљом, међутим, овај са Русијом је јединствен и за безбедност државе изузетно важан, чак важнији од испоруке система „С-300“.

ИРАН И САВЕЗНИЦИ Станислав Тарасов за портал Iran.ru, поводом посете руског министра одбране Ирану, наводи да тамошња влада одлично маневрише како би избегла да буде сатерана у угао од стране САД и њихових савезника. Суштински, спољна политика Ирана је логична и промишљена. Главни задаци су, поред обезбеђивања повољнијих спољних услова за модернизацију економије и поправљање животног стандарда становника, осигурање безбедности, односно „активна одбрана“, како у Техерану дефинишу своју позицију, у случају напада антииранске коалиције (САД, Европске уније и њихових регионалних савезника). Ове, 2015. године Иран ће завршити са „избором стратешких партнера“. „Кандидати“ су већ познати, али да ли ће бити одабрани, зависи од њихове воље да крену у конкретизацију сарадње.

Овој држави главни противник је Америка, која у свету развија иранофобију. Корени тог „страха“ леже у борби Ирана против неоколонијалне политике САД и НАТО на Блиском истоку. Техеран узнемирава и стратешко партнерство Саудијске Арабије и САД, којим Вашингтон жели да обезбеди доминацију Ријада у исламском свету. Но, главна главобоља му је што уноси пометњу у односе и сарадњу САД и Европске уније. Иранско тржиште за државе Европске уније је недостижна машта, јер постоје „незамисливи послови у Ирану“, пре свега за француске и немачке корпорације, које стално притискају Брисел да решава спорове са Техераном, што европски комесари не могу услед забране из Вашингтона. Ова ситуација француским и немачким компанијама „изазива бол и тугу у срцу“, како је написао поменути Тарасов.

Следећи проблем је што се земље Блиског истока такмиче око лидерства (у региону и исламском свету). Чак је и Катар имао такве амбиције, које је привремено „заборавио“. Док Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати у тој борби траже подршку Америке, Иран се ослања на сасвим друге центре. Поред тога, он има амбицију да прошири свој утицај у Авганистану, уважавајући, пре свега, културноисторијску реалност, односно повезаност са овом земљом. Наравно, велики значај има и економија. Но, за продор у Авганистан потребан је новац који Иран данас нема. Зато се ограничава на осигурање стабилности и безбедности региона како се немири не би прелили у њихово двориште. За тако нешто је потребна сарадња са владом Авганистана, али и Туркменистана, Таџикистана и, наравно, Русије, Кине и Индије.

Иран жели да постане пуноправни члан Шангајске организације сарадње – ШОС  (тзв. Источни НАТО) што ће створити нову архитектуру регионалне безбедности, али би то чланство дало и самој организацији нови импулс у развоју и ширењу. Ипак, ово тренутно није могуће, али ће, свакако, зависити од даљег развоја геополитичке ситуације. Учешће Ирана у ШОС важно је како за Русију, тако и за друге државе Централне Азије, Индије и Кине због решавања „авганистанског проблема“. Наиме, Авганистанци и Иранци су веома блиски и имају дугу заједничку културну традицију.

Иранци желе још да будућа војна сарадња са Русијом обухвати и заједничке пројекте у сфери науке, посебно у области ракетне технике, производње беспилотних летелица, хеликоптера и средстава технике за извиђање и прислушкивање.

Сергеј Шојгу је позвао министра одбране Ирана, генерала Хосеина Декана, на Московску конференцију о међународној безбедности, која је планирана за април 2015. године, што значи да ће дијалог са овом блискоисточном земљом бити настављен.

ПИТАЊЕ ИСПОРУКЕ С-300

Иранске новинске агенције инсистирају на формулацији „продужетак војнотехничке сарадње“, а не „обнова“. Суштина овог „неслагања“ лежи у догађајима везаним за 9. јун 2010. године, када је усвојена Резолуција број 1929, којом се забрањује продаја оружја Ирану. Техеран сматра да се ова резолуција не односи на „С-300“, јер је уговор о куповини потписан пре доношења резолуције. Москва се тада потчинила овој одлуци „захваљујући“ тадашњем председнику Дмитрију Медведеву и ограничила извоз оружја у Иран. Но, у односу на 2010. годину, геополитичка ситуација се променила, те ће се поменути ракетни систем, као и најновије противбродске ракете највероватније ускоро наћи тамо, јер како су проценили министри, они су неопходни „за борбу против тероризма“.

Популарни руски сајт interpolit.ru доноси анализу поводом посете руског министра одбране Ирану, под насловом „Шојгу исправља грешке“, у којој истиче да су „20. јануара 2015. године Русија и Иран закључили међудржавни споразум о војној сарадњи, који предвиђа и обнову питања о испоруци ракетног система ‚С-300‘ Ирану. Експерти Центра за анализе светске трговине оружјем из Москве сматрају да је Русија, у овом случају, због неизвршавања уговора претрпела штету од 6,8 милијарди долара (због неиспоручивања ‚С-300‘, хеликоптера и модернизације две иранске дизел-подморнице). Поред тога, Иран има намеру да купи борбене авионе типа „СУ-30Мк“ и 50 „МИГ-29МТ“ у вредности од 3,7 милијарди долара. На сајту Министарства одбране Ирана стоји информација „да су две државе донеле одлуку да регулишу проблем С-300“, али без било каквих детаља. Слично мишљење да ће Русија ипак испоручити Ирану ‚С-300‘ дели и портал Лента.ру.

Наравно, неки западни медији су се запитали да ли се овде ради о руском одговору на размештање америчких противракетних система у Европској унији (Румунија, Пољска…) те да ли овим Иран постаје за Европску унију „ракетна претња“.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *