Религија као последња сметња апсолутном капитализму

Специјално За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Није ваљда да слобода изражавања важи само за неке људе и неке идеје, што би се могло помислити ако се преклопе приче о „Шарли ебдоу“ и Дједонеу?Да ли ће из напада на „слободу говора“ произаћи нови талас клеветања религија преко атеизма, чедно званог секуларизам, као идеолошког оружја просветитељског фундаментализма?

Нисам ни знао, до пре неколико дана, за име комичара Дједонеа, односно док није ухапшен због апологије тероризма. Напомињем да ми сада, слушајући га, чак ништа није смешно, а и не слажем се са већином ствари које каже, нити са његовом иронијом, за коју мислим да је прилично вулгарна и сирова.

Али, није то поента. Поента је доста другачија. Прича о комичару Дједонеу, који је ухапшен због апологије тероризма, говори много о лицемерју неолибералног поретка и његове слободе изражавања наизменичног смера. Слобода изражавања се брани све док слободно изражава оно што Нови светски поредак допушта: вулгарно изругивање религијама, делегитимизацију суверених држава, безрезервно идентификовање ислама и тероризма итд. Чим се одступи од предодређене путање, следи казна на основу оптужби за тероризам – то је ново оружје којим ће се ућуткивати гласови изван хора. Апологија тероризма ће бити, од сада, нова граница политичке коректности и њене криминалне стратегије клевете, прогона и ућуткивања сваке перспективе која није усклађена са њом.

Трагикомична прича о Дједонеу заиста је поучна. Учи нас да на  капиталистичком Западу можете слободно да се ругате Богу и/или Алаху, али не можете дирнути у друга божанства, јер казна је хапшење. Тероризам се, очигледно, испољава на много начина. А понекад се лов на тероризам и сам претвара у тероризам. Ако речи још имају смисла (у ствари, и то је под знаком питања, у време орвелијанског „новоговора“ којим једногласно диригују владаоци са јединим циљем да се не допусти чак ни наговештај противречја) не могу да разумем зашто империјалне инвазије на Либију и Ирак, Авганистан и Србију нису квалификоване као терористичке операције; или, опет, реформе рада које чине несигурним живот нових генерација, изазивајући невидљиве смрти на послу. Зна се: владаоци пишу једносмерна упутства наводећи потлачене да воле угњетача и да се устремљују, као у Платоновој пећини, на евентуалне ослободиоце.

Питам се пак где су сада они који су изашли на улице, пре неколико дана, са оловчицама у руци, да демонстрирају у име слободе изражавања: није ваљда да та слобода изражавања важи само за неке људе? Или само за неке идеје? Слобода изражавања, строго говорећи, значи слободу да се мисли и говори све, чак и рецимо, најпогрешније и најлажније, што се мора оспорити идејама, а никако коришћењем тероризма за борбу против тероризма. Таква борба постаје лако, јасно је као дан, инструмент репресије свега што се не уклапа у песму виртуелног хора, коју је једина дозвољена политички коректна мисао милиметарски калибрисала. Дједонеов случај је примерен доказ за то.

Зар није Француз Волтер поучавао да и ако не делите нечију тезу, морате се борити до смрти за право да тај неко буде у могућности да је слободно изрази? Чудна земља, дакле, Француска, која изађе на улице због слободе изражавања, а дан касније кажњава онога који изражава другачије мишљење, а то се још и прећуткује. Напомињем да ја не делим Дједонеово често вулгарно мишљење, као што не делим ни једнако вулгарну линију рђавог укуса часописа „Шарли ебдо“ (израз анималног духа постбуржујског капитализма) али признајем првом, као и другом, слободу изражавања. Није ми јасно зашто би требало да се та слобода призна првом, а не и другом? Осуда Дједонеа ствара преседан: оптужницом за апологију тероризма могли би да се ућуткају не само сви гласови који критикују неолибералистички поредак већ и гласови из прошлости (зашто, на крају крајева, не забранити читање Лењина, Маркса и Макијавелија као терориста in pectore? (у себи, по себи – прим. прев).

Требало би бити свестан тога. Прича о атентату на „Шарли ебдо“ отвара нови циклус. Низ ограничења слободе, али не само у име слободе изражавања већ и ограничења слободе у име свете догме безбедности. Та догма може наметнути правила која, у нормалним ситуацијама, грађани никада не би прихватили, и, штавише, лако би идентификовали њихову аутентичну ауторитарну и недемократску природу. То је кључна тачка. Власт користи претходно утврђене шеме: преко хитности и „ванредног стања“, грађани се наводе да прихвате оно што, у нормалним ситуацијама, никада не би прихватили.

Треба више Европске уније, више хуманитарних бомбардовања, више сигурности и мање слободе, потребно је мање религије трансценденције и више атеистичке религије тржишта, потребно је више слободе изражавања (ако се казује оно што је у складу са јединим дозвољеним начином мишљења) и треба мање слободе изражавања (ако се казује оно што није у складу са јединим начином мишљења, као код Дједонеа). То би биле неке последице случаја „Шарли ебдо“. Све у свему, то је био ужасан напад који, међутим, у суштини и гле случаја, ојачава носиоце моћи и процес присилне интеграције у неолиберални поредак. Наравно, не треба се бавити теоријом завере − барем ако желите да будете Марксови, ма колико јеретички ученици − али треба поставити искрено и једино питање: Cui prodest? (ко од тога има користи – прим. прев). Ко је имао користи од овoг терористичкog актa? Не жртве, наравно. Ни ислам, који је предмет заглушујућег и неселективног беса уобичајених корисних идиота капитала. Свако нека закључи по вољи. Али, не треба уопште доводити у питање чињеницу да моћници, и то само они, имају користи од атентата.

После напада на „Шарли ебдо“, мислим да ће, у блиској будућности, уследити more geometrico (Спиноза: са геометријском прецизношћу – прим. прев.) три тачке, поред поменутог сужавањa слободе, за штa је афера Дједоне ваљан показатељ: а) учвршћивање европејске идеологије, на дуготаласном програму „потребно је више Европе“, као решења за превазилажењe терористичких драма; б) новo хуманитарно бомбардовање (после Ирака, Либије итд.) увек у име терористичке идеологије борбе против тероризма; ц) нови талас клеветања религија преко атеизма, чедно званог секуларизам, као идеолошког оружја просветитељског фундаментализма који, иза привидне борбе за секуларизам, брани монотеизам тржишта, a оно треба да неутралише сваку религију осим религије капитала, неолибералног поповања и економске теологије.

Што се тиче тачке а) знамо да су велика пропагандна машинерија и фабрика производње сагласја већ покренути: није неодмерено рећи да је било непристојно парадирање улицама Париза, у сузама и загрљајима, оних који у својим земљама убијају народ и раднике у име светих догми „то захтева од нас тржиште“ и „то од нас тражи Европа“. Масакр се већ вешто користи у име европејске идеологије. И тога ће бити још више у блиској будућности. Већ се говори о граничним контролама европских земаља. Једини позитиван аспект Европске уније била је могућност кретања од Берлина до Рима, од Атине до Париза: хоће ли се и ово укинути? Не треба то никога да изненађује. Европска унија, у којој би се слободно кретала само роба, али не и људи, била би савршена слика данашње неолибералне Европе, Европе капитала и банака.

Што се тиче тачке (б) – такође укратко − знамо да у контексту данашњег „Четвртог светског рата“ (термин из моје књиге „Будућност је наша“, поглавље VI) увек када се махало заставом борбе против тероризма и исламског фундаментализма, следили су ратови: Ирак, Авганистан итд. Историјска аналогија са 11. септембром је, у овом случају, плодоносна. У ери „Трећег светског рата“ (Хладног рата) непријатељ је идентификован у комунистима; данас, у Четвртом светском рату, то су терористи. Треба прочитати надреални говор председника Буша, одржан дан после 11. септембра, и биће јасно шта мислим. Тероризам је постао casus belli (повод за рат – прим. прев.) за лицемерне политике империјалистичке агресије Запада, увек у име људских права, слободе итд. Ускоро ће бити бомбардована нека нова држава, уз бомбастичну реторику о људским правима и борби против тероризма. Империјализам зна увек да се прикрије и легитимизује, то већ сви знамо.

Што се тиче тачке (ц) треба бити јасан и прецизан: ако је у време Трећег светског рата непријатељ био комунизам, сада када је он нестао (Берлин, 9. 11. 1989.) нови непријатељ постаје религија. У ствари, религија је – било исламска, било хришћанска − препрека неограниченом ширењу (реалном и симболичком) робне форме: религија учи да смисао света превазилази оквире поствареног друштва; штавише, казује да је једино божанство оно трансцендентно, а не иманентно (монотеизам тржишта).

Религија, понављам − било исламска, било хришћанска − моћан је фактор отпора нелогичној логици капиталистичке глобализације, због чега је сада под сталним шахом Господина Капитала. „Свака граница је за капитал препрека која се мора прећи“, писао је Маркс у својој критици политичке економије,  Grundrisse. Пошто је уништена буржоаска етика (1968.) пошто је уништена совјетска  сила (1989.) пошто су растурене суверене државе у којима је  политика имала примат (настајањем ЕУ) сада преостаје религија као последња сметња апсолутном капитализму, који је у потпуности реализован и потпуно „ослобођен“ било каквог ограничења. Зато је религија већ дуго на нишану капитала и јединог планетарно дозвољеног мишљења. У Италији, то је случај смешне Бранкалеонеове војске секулариста (сцена из филма Виторија де Сике која осликава гомилу будала – прим. прев.) што се бори против сваке религије осим против религије тржишта, као и против сваког празноверја осим празноверја  економије.

Неписменост малих странака попут „Северне лиге“ је, у том смислу, јасна: по њој, непријатељ се не препознаје у финанскапитализму, већ у исламу − у смешној идентификацији ислама са тероризмом (идентификацији аналогној оној која види Христа поистовећеног с инквизицијом). Уосталом, учитељи „Лиге“ нису Маркс и Лењин, већ Семјуел Хантингтон и госпођа Фалачи. Еманципација није замишљена као борба против капитала у име хумане еманципације, већ као прелаз са бурке на западну мини-сукњу; дакле, еманципација је стога замишљена као прелазак целог света на Запад.

Без обзира да ли смо тога свесни или не, антиисламизам води more geometrico ка капитулацији у ултракапитализму, који се слави као „западне вредности“, „добра цивилизација“ итд. Антиисламизам нас води у апологију капитала. „Северна лига“ је у то упала до гуше и тако је разоткрила своју праву природу партије која је органски део новог неолибералног светског поретка. Тај неолиберални светски поредак – понављам − нужно мора деконструисати религије, остављајући простор само за монотеизам тржишта. Да ли је случајно напад био усмерен на часопис „Шарли ебдо“ − који је објављивао вулгарну антирелигиозну сатиру? Захваљујући организованој манипулацији, контрапозиција је одмах преобликована, па није више контрапозиција између капитала и хуманости, већ између одбране секуларизма и одбране ислама, који се неминовно представља као тероризам. Алтернатива коју носиоци моћи желе да нам понуде јесте алтернатива између исламског тероризма и патетичне организације „Фемен“, која спаљује Куран. Тако се настоји да се сви наведу да лакомислено верују да су слобода и еманципација увек и само оне смешне жене из организације „Фемен“ и капиталистичка порнографија индивидуалног уживања без кочница, а то је најбоље што религија капитала има на продају.

То је поента: извргавање порузи религије као такве (схваћене као уско терористичке и ауторитарне) са циљем убрзавања процеса „обезбожавања“ (Хајдегер) − што је већ увелико у току − тако да капитал и његова фантазмагорична машина жеља интегрално плазмирају појединца без идентитета, без породице, без вредности и без религије.

Да закључим ове белешке о лажи коју шири једини дозвољени начин мишљења, бедних сила што се играју нашим животима, увек важећим Пазолинијевим речима: „Неће моћи да лажу довека. Мораће, пре или касније, да одговоре на разлог разлогом, на идеје идејама, на осећања осећањима. И онда ће заћутати: њихов дворац уцена, насиља и лажи ће се распасти.“ 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *