Радовановићева скрнављења

Пише Дејан Ђорић

Мој разлаз са многим облицима авангарде условљен је њеном корумпираношћу, уметност је данас можда последњи милитантни вид идеологије. Уметници, заправо више интелектуалци, у служби су владајућих система сламања воље, наде и интуиције, све људско напушта савремену уметност, они који је стварају и они који се баве њоме наликују на државне чиновнике

На страницама „Печата“ писао сам, између осталих, о Милораду Бати Михајловићу, Љубици Цуци Сокић, Даду Ђурићу, Радомиру Дамњановићу Дамњану, Фису, најстаријем нашем живом дизајнеру, Ивану Табаковићу, Јовану Бијелићу, Кости Хакману, Леониду Шејки, Мићи Поповићу, Михајлу Петрову, Сави Шумановићу, Милошу Шобајићу, Сретену Стојановићу, Миљенку Станчићу и Казимиру Маљевичу. Ту су и текстови о апстрактној уметности, инсталацијама и авангардним скулптурама Ратка Вулановића и Балше Рајчевића, као и текст о једном од најважнијих светских авангардиста Владану Радовановићу. Да ли је могуће да он као савремени уметник, теоретичар и професор Универзитета не зна да су горепоменути најистакнутији представници сваетске, српске и хрватске модерне уметности? Како је могућа његова тврдња да „аутоматски анатемишем готово све модерно“ у својим критикама, или одговарам некоме не уопште не прати ликовну рубрику „Печата“? У помоћ призива Косту Васиљковића, који је афирмативно писао о изложбама његових студената. Ако се добро сећам, Драгош Кајалић је још око 1965. године у „Баста, кад кажем“, једном од својих првих текстова написаних када је имао двадесет две године, отписао Косту Васиљковића и Владимира Розића као критичаре небитне за нашу ликовну сцену. Васиљковић каткад до те мере не уме да пише сувисло да се уметници не усуђују да објаве његове текстове наменски писане за монографије, ни три лектора не би разрешила те језичке заврзламе.

„УМЕТНИЧКИ АБОРТУС“ Осмотримо поближе и друге Радовановићеве негативне аргументе које је изнео у прошлом броју поводом деловања „Печатовог“ ликовног критичара. Погодило га је што тврдим да није био способан да увиди колико је била лоша прва генерација његових студената са постдипломских студија, а реч је о једној од најгорих изложби које су се око 2000. године могле видети у београдској Галерији СКЦ, као што не треба сумњати да су садашње генерације још горе. Он је био предавач на Групи за вишемедијску уметност на Универзитету уметности у Београду, али нису сви професори одушевљени усмеравањем студената у том правцу. Поједини међу професорима Факултета ликовних уметности се веома добро сећају да је чувени сликар и академик Радомир Рељић на седници поводом увођења проширених медија у наставу рекао: „Више волим проширене вене од проширених медија.“ „Ђорић о тој првој изложби вишемедијске уметности у Србији доноси вредносни суд иако о истој области не поседује знање, ни спремност да се у њу уживи, те отуда нити компетенцију“, каже Радовановић. Веома се добро сећам да је за њега један од два најбоља рада на тој изложби био већи акваријум испуњен водом у који су биле потопљене велике старе књиге. Како ћемо у овом тексту сазнати, није то први пут да професор не препознаје десакрализаторско у савременој уметности. Каква су то велика знања неопходна да би се посматрач уживео у досетке и трикове његових студената? Првенац од изложбе био је уметнички абортус, заслужено је прошла потпуно незапажено. Професор пише о осам генерација или шездесет уметника који су докторирали на Групи за вишемедијску уметност. У томе и јесте проблем, где су они сада и шта је са њима? Не постоје у нашој јавности, (п)остали су мање-више анонимни, али се њихови ментори, као Чедомир Васић, Милета Продановић и Владан Радовановић, и даље високо котирају. Није далеко од помисли да је савремени систем студија (а те су доста скупе) осмишљен да се отму паре, што показују стални студентски протести. Уколико се уопште зна било шта о авангарди, мора се поставити питање сумњивости образовања авангардног уметника. Авангардизам је настао у најжешћем отпору школама, студијама, академијама и професорском менталитету, а сада би разни Радовановићи да га институционализују. Како се неко уопште може научити да буде авангардиста и у односу на шта, када је сада класична уметност на издисају, све је постало авангардно, или како је Ђорђе Кадијевић приметио „Сада је класично сликарство авангарда“? Ово је време када богови падају са својих плаузибилних небеса, како каже Миро Главуртић, када се деконструишу митови, па и онај о авангарди. Радовановић писцу овог текста пребацује да није упућен у збивања на сцени напредне уметности па се поставља питање зашто је онда објавио његов прилог у својој монографији, као први и кључни у објашњавању односа Радовановићеве и авангардне уметности? У целој литератури о том ствараоцу се вероватно не могу пронаћи текстови који га боље, целовитије и угледније дефинишу, а прилог у монографији је био само део посвећеног бављења овим уметником од стране критичара „Печата“.

КОРУМПИРАНА АВАНГАРДА Мој разлаз са многим облицима авангарде условљен је њеном корумпираношћу, уметност је данас можда последњи милитантни вид идеологије. Уметници, заправо више интелектуалци, у служби су владајућих система сламања воље, наде и интуиције, све људско напушта савремену уметност, они који је стварају и они који се баве њоме наликују на државне чиновнике. Ако је то неки естетски критеријум, и код Радовановића има много тога досадног и формалистичког. Као уметник је бескрајно широк, једини се у историји наше уметности успешно бави свим врстама уметности, духовит је и пун хумора, али нема оно најважније за уметника – харизму. Упитајмо се шта је досадно код Леонарда, Микеланђела, Дирера, Климта, Шилеа или било ког другог великог ствараоца? Исувише велика озбиљност и аналитичност одвели су родоначелника српске (пост)авангарде у формализам, у поље изван осећајности па и људскости, по чему је он пре свега концептуални уметник. Код њега мисаона страна претеже, уметност се не обраћа човеку већ мислиоцу, а још је Ежен Делакроа упозорио на опасност од интелектуалисања које ће захватити будућу уметност. Премало је сока и ероса. Најбоље код Радовановића није уметничко већ церебрално, његова сјајна способност аналитичког мишљења (студирао је и философију) моћ да у својој логичкој крцкалици сруши и разбуца сваку уметничку појаву или теорију, само ако пожели. Врхунски мислилац не мора бити и исти такав уметник, уметност је област у којој се траже и нека друга својства осим мисаоних, па је и од других познавалаца било најозбиљнијих примедби на рад овог уметника. Мора се посумњати и у искреност његових намера, убедљиво обезвређивање дела и идеја других стваралаца, за које је несумњиво надарен, није вођено правичношћу већ намером да се извуче нека корист за себе. Када суди, он то чини због нечег личног а не због саме праведне ствари суђења, и по томе се разликује од ликовног критичара. Најбоље о томе сведочи претња коју ми је упутио настојећи да спречи овај одговор. „Пратићу Ваше активности у виду објављивања књига и организовања изложби и пропратићу их својом беспоштедном али увек аргументованом критиком“, пише ми професор. Каква је природа те критике, најбоље сведочи намера да се унапред обрачуна, без обзира о каквим је књигама и изложбама реч.

„ПОНАШАЊЕ“ – НОВИ ВИД УМЕТНОСТИ То што јавно Радовановић исповеда у потпуној је супротности са његовим приватним животом, а такву подвојеност не познаје модерна уметност. Ушанчен у (мало)грађанску удобност, он очигледно не живи своју уметност. Треба се само сетити колико је од уметности Пикаса, Клеа, Дишана, Маљевича, Мајаковског, Шилеа или Леонида Шејке било у њиховом приватном животу. Код многих концептуалних уметника живот и уметност нису исто, па је зато и он свесрдно пригрлио предности академског звања, титуле, почасти и награде. За разлику од њега, Љуба Поповић није добио ниједну награду, а Радовановићу признања никада није доста. Уместо да последње деценије свог живота посвети уметности и доврши започете пројекте, губи време са антиталентима из рок генерације. Његови студенти, како сам каже, по правилу своје пројекте употпуњавају техно музиком, њихово схватање музике не допире до класичне музике, а камоли до уметничке музике овог времена. Модерна уметност је многе убедила да су уметници а постмодернисти одлазе и даље. Сада преовлађује необавезност, поимање да је битно само да се неко сматра уметником, да се (само)прогласи њиме, а онда је буквално све што уради или пожели да уради аутоматски уметност. На ниже гране уметност није могла да се спусти, а захваљујући и некритичким професорима, који по природи свог посла не могу негативно да вреднују дела својих студената, могућа су садашња изопачења. Факултети, па и они уметнички су, како Драган Јовановић Данилов каже, „хипермаркети знања“, генерације пролазе њима не остављајући никакав траг, а професоре после дипломирања не занима даља судбина студената. Зато се питамо има ли право композитор и визуелни уметник на отуђење свог дела од стварности и живота. Где је граница између стваралаштва и случајности? Већина великих експериментатора, од Дишана до Криста, знали су или знају да стварају на ликовно вешт начин, чак се и Јозеф Бојс трудио да црта, а Радовановић и слични образују генерације уметника без праве ликовне подлоге, које могу само утопијски да измишљају уметност или је унижавају. Реч је о „понашању“ које Јеша Денегри сматра новим видом уметности а Драган Лубарда, цртач и професор Ликовне академије, тим термином означава најгори, најнеозбиљнији вид савременог односа према уметности. Други сличан појам, „нова уметничка пракса“, неодговарајући је, јер она није ни нова, ни уметничка, нити пракса. Реч је о антиуметности или неуметности за коју није пронађен одговарајући појам, која више припада позоришту, филму, телевизији и глуми, а не ликовности. Зато је непримерено да такви уметници наступају у галеријама и музејима. Ствараоци из области тзв. „нових медија“ су се донедавно окупљали у алтернативним просторима, отворено негирајући уметничке институције, галеријски и тржишни систем, а сада су приграбили професуре и све оно што уз њих иде, показавши да су лицемери. Што је још горе, из њиховог непознавања тајни уметничког заната потиче мржња према свим облицима класично схваћене ликовности, преузевши скоро све институције, затиру последње облике уметности које називају „стари медији“. Авангардни уметници на политичкој власти би били много већи крвници од најгорих диктатора, у нашој средини се веома добро показао њихов „хуманизам“.

Исувише интелигентан да не би био свестан савремених погубности, Радовановић је покушао у многим својим делима да одухови (пост)концептуалну уметност, али се то показало као слепа улица. Када већ помиње компетенције, морамо се упитати да ли је уопште упознат са теолошком мишљу, посебно са оном у којој се разматра теологија анђела? О томе су класичне текстове написали Дионисије Ареопагит, Јован Дамаскин, Помазански од савремених догматолога, код нас Родољуб Кубат, професор београдског Теолошког факултета, који је сјајно писао о анђелима у „Старом завету“. Православна теорија врви од теолошких студија о свевредности лика и личности у кључу православног персонализма. Из којих се разлога Радовановић бави анђелом, и то без лица, сломљеног десног крила, са еухаристијском поставком која се односи на Исуса Христоса а не на анђела? Његов анђео оивичен је изломљеним формама љубичасте боје која се не слика на иконама и фрескама јер је везана за вештичје и ђаволско, деца ту боју нагонски одбијају. Сва Божја створења имају лик, па се питамо што се, побогу, бавите анђелима када и сами кажете да не верујете у Бога? Густав Курбе је рекао да не слика анђеле јер их никада није видео, али су их видели Бенвенуто Челини и Вилијам Блејк. Није Радовановићево скрнављење ништа ново, још је Едвард Мунк сликао људе без лица као и Де Кирико, који их је машинизирао, давши им својства лутки и робота. Обесвећење присутно у великом делу модерне уметности, изопачење лика, анализирала је Американка Маргарет Стаки. Ново је што би Радовановић сада својим лицеборним, односно лицедерним лицидерским анђелом, радом који сумира његове вишемедијске напоре, да избрише и поништи најсветије – не људски, већ божански, светлосни лик Белог анђела. Толико о његовим компетенцијама и способностима процењивања.

 Одговор на текст Владана Радовановића, објављен у прошлом броју „Печата”под насловом  „ВИШЕМЕДИЈСКА УМЕТНОСТ – РЕАЛНОСТ, А НЕ УТОПИЈА ”