Проф. др Јован Б. Душанић – Нема опоравка док не одбацимо неолибералну „лудачку кошуљу“

Разговарао Никола Мартић 

Реформе треба почети реафирмацијом државе јер се и у развијеним земљама слободно тржиште и влада међусобно допуњују. Досадашњи атипични привредни модел у Србији, који се заснива на распродаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном робе из увоза) и у којем се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом који све то афирмише

Србија се налази пред годином „зноја и суза“ у привредно-финансијској сфери. То најављују и економисти који већ више од десет година доминирају јавном сценом, као и српски министри и представници глобалних финансијских институција. Унутар тог дискурса, међутим, појављују се и други ауторитети који су спремни да ситуацију анализирају и са другог становишта. Један од њих је и професор др Јован Б. Душанић са којим смо разговарали о актуелним изазовима са којима се суочавају српска привреда и финансије.

 

Да ли је опоравак српске привреде данас могућ без редефинисања економске политике која се, као што знамо, од политичких промена 2000. године, темељи на такозваном „Вашингтонском консензусу“ и императиву сарадње са Међународним монетарним фондом?

Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент Међународни монетарни фонд (ММФ) нове српске власти су, после петооктобарског преврата (2000) прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани „Вашингтонски договор“) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне српске привреде. Овим програмом је Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била стручно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској политици који се пишу у сарадњи (тачније, по диктату) са ММФ-ом, а усвајање и спровођење неолибералне економске политике ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и приступ међународном тржишту капитала. Нажалост, без обзира на неколико смена влада у последњих петнаестак година, у Србији постоји доследност у спровођењу погрешне економске политике. Тако и пре неколико дана, премијер изјављује да ће „Србија урадити све што тражи ММФ, јер је то добро за земљу“.

Основни проблем, ипак, није у ММФ-у („цивилизованом утеривачу дугова“ – како то лепо каже колега Небојша Катић) јер се он одлично стара о интересима оних чији је експонент и које заступа, него у некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичком дискурсу који доминира на домаћој академској и медијској јавној сцени. Све док не одбацимо неолибералну „лудачку кошуљу“, није могуће очекивати било какав опоравак српске привреде.

Како се концепт тзв. „минималне државе“, на чему инсистирају (нео)либерали, уклапа у ваше схватање решења нагомиланих економских проблема у Србији?

Оно што се мора одмах учинити јесте реафирмација ефикасне државе и њених институција у реформисању привреде, те одустајање од погубне неолибералне економске политике, односно напуштање наметнутог атипичног модела привређивања (који сам пре више од једне деценије назвао „бећарском економијом“ и она функционише по принципу: „продај, позајми и потроши“) чији су резултати више него поражавајући.

Могло би се рећи да реформе треба отпочети реафирмацијом државе. Без ефикасне државе није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој. И у високоразвијеним привредама слободно тржиште и влада се међусобно допуњују, а улога државе мора бити још наглашенија у транзиторним и економски недовољно развијеним земљама (каква је Србија) где држава треба да се јавља и у улози покретача привредног развоја (подстицање предузетништва повољним кредитирањем, пореским олакшицама и слично, подстицањем јавних радова који имају значајне мултипликативне ефекте, поспешивањем спољнотрговинске размене коришћењем пореских, кредитних, царинских и других мера итд.)

[restrictedarea]

Досадашњи атипичан модел привређивања, који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном робе из увоза) и у којем се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом привређивања, који све то афирмише. За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачије постављене циљеве и, у складу с тим, другачију економску политику, те мере и инструменте за њено остварење.

Шта је, дакле, алтернатива доминантном неолибералном концепту који се у Србији спроводи у континуитету од 2000. године, односно шта би, по вашем мишљењу, требало да подразумевају реформе о којима се годинама говори? Шта су основни стубови реформи?

Главни (основни) циљ економске политике мора да буде побољшање благостања, односно квалитета живота већине грађана (а не неки номинални економски показатељи, тако омиљени нашим економистима неолибералима: стопа инфлације, стопа либерализације привреде, учешће приватног сектора у БДП-у, степен економских слобода итд).  Дугорочно одржив динамичан привредни раст, уз пуну запосленост, и равномерна и праведна расподела националног дохотка су потциљеви и претпоставка остваривања главног циља. Упоредо са питањем економске ефикасности, мора се истрајавати и на питању праведности, будући да без праведности није могуће на дужи рок обезбедити економску ефикасност. У складу са правилно постављеним циљевима, потребно је, затим, дефинисати економску политику, те мере и инструменте за њено остварење.

Све успешне земље модернизацију својих привреда засновале су на  индустријализацији и предузимале активне мере да она буде извозно оријентисана. То се реализовало коришћењем протекционистичких баријера и постепеном, веома дозираном либерализацијом спољноекономске и девизне сфере. Упоредо са царинским и другим мерама заштите домаћих произвођача (ограничавање увоза помоћу квота, увозних дозвола) држава је разним инструментима подстицала извоз (пореским олакшицама, кредитним субвенцијама) где се као изузетно ефикасан показао вештачки одржаван низак (потцењен) девизни курс домаће валуте.

Поред тога, успешне државе активно раде на каналисању индивидуалне предузетничке енергије у колективно предузетништво, свесне да у савременом свету предузетништво све више постаје колективни подухват, где држава има и те како важну улогу. Као и све ове успешне државе, Србија се у будућем економском развоју и модернизацији мора, пре свега, ослонити на домаће изворе финансирања, без обзира што је њена привреда у рушевинама а народ на ивици беде. Да је то могуће остварити, показује искуство успешних источноазијских земаља.

Узимајући у обзир управо искуства развијених држава (којих је у последње време све више на Истоку) какви су, према вашем мишљењу, домети штедње и праведне расподеле у контексту изазова модернизације Србије?

Треба да знамо да се грађани ових (развијених) држава не рађају са таквим урођеним склоностима. Примера ради, учешће штедње у БДП-у Јапана у времену 1885–1939 године износило је око 3 одсто, а од средине 1950-их година креће се између 30 и 35 одсто. Грађани су показали високу спремност да поднесу жртве за обнову земље јер су имали поверења у своју власт, пошто је позив на жртвовање био праћен и обавезом државе да обезбеди праведно учешће свих у спровођењу, а касније и у плодовима обнове. Праведност у расподели била је чак већа него у Шведској. Постојала је колективна свест о одговорности за друштво и државу, односно одговорно понашање свих социјалних партнера –  радника, послодаваца и државе.

Управо овакви примери морају бити путоказ како се Србија може успешно модернизовати, али и доказ да се у ова тешка времена мора ослонити на сопствене снаге – већу домаћу штедњу и инвестиције. Међутим,  данас у Србији владајуће елите имају мали интерес да подстичу штедњу, пошто се то не може извести, како то каже колега Слободан Антонић, без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма.

Када кажемо да се Србија у будућем економском развоју и модернизацији мора, пре свега, ослањати на домаће изворе финансирања, то не искључује и иностране изворе финансирања као што су концесије у велике инфраструктурне објекте, па чак и задуживање у иностранству. Међутим, на узимање иностраних кредита треба ићи само у случајевима када нема додатног условљавања (пристајања на разна економска и политичка уцењивања) уз стриктно поштовање „златних правила“ задуживања: када се добијена средства могу уложити у домаћу привреду уз стопу приноса већу од каматне стопе на те кредите, те када увећају извозну моћ земље и омогућују отплату узетих кредита.

У светлу ових чињеница, како разумете актуелни спољнополитички курс Србије који „нема алтернативу“ (приближавање ЕУ) и какве су економске последице овакве ситуације?

Да би се  зауставило даље урушавање државе и привреде, неопходно је темељно преиспитати и нашу садашњу спољнополитичку оријентацију, којом се декларативно ослањамо на четири спољнополитичка стуба (Вашингтон, Брисел, Москва и Пекинг) а у исто време тврдимо да „ЕУ нема алтернативу“ и кључна државна питања решавамо уз сагласност Брисела и Вашингтона.

Овде се поставља једно чисто здраворазумско питање: зашто су нам важнија два Западна (Вашингтон, Брисел) од два Источна (Москва и Пекинг) стуба, када САД и ЕУ отворено раде против интереса Србије и њених грађана – 90-их година ХХ века су нашу земљу држале под економском блокадом, а потом извршиле и НАТО агресију бомбардујући нас и осиромашеним уранијумом, да би на крају – и данас – играле одлучујућу улогу у дезинтеграцији Србије и покушајима гушења Републике Српске? То постаје још невероватније у времену када се, у новој конфигурацији геополитичке моћи, баланс сила померио (и даље се помера) од два Западна у корист два Источна стуба.

Актуелна светска економска криза показала је да пуноправно чланство у ЕУ не даје гаранције да се земља неће наћи у огромним економским проблемима. Поред тога, озбиљне процене говоре да (уколико би се ситуација чак и повољно развијала) није реално рачунати на наше пуноправно чланство у ЕУ у наредних десет година. То је доста дуг период у којем се (како у Србији, тако и у ЕУ) много шта може битно променити. Земље ЕУ последњих година суочиле су се са озбиљном кризом и данас се оне значајно разликују од оних држава од пре само неколико година, те се поставља логично питање: да ли ће ЕУ уопште постојати кроз једну деценију (када би ми, по оптимистичким проценама, требало да постанемо њен пуноправан члан) а ако и опстане, колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се „безалтернативно“ упутили?

Да ли су, притиснуте светском економском кризом, развијене земље Запада, заправо, напустиле либерални концепт, инсистирајући, ипак, на неолибералној идеологији у деловима света које сматрају сфером свог политичког утицаја?

Развијене земље Запада се и овде придржавају принципа „do what we say, not what we do“ – „ради то што ми говоримо, а не то што ми радимо“ – који спроводе са невероватном упорношћу и лицемерјем. Изненађује како је много земаља које то прихватају, те у њима велики број оних који то ревносно спроводе (политичка и економска номенклатура на власти) и са одушевљењем пропагирају (академска и медијска квазиелита, многобројне невладине организације).

„Економија Србије (као матице српског народа) налази се данас у рушевинама: суочени смо са деиндустријализованом привредом, изузетно ниским нивоом привредне активности, алармантним бројем незапослених (нарочито младих) погоршаном и ниском међународном конкурентношћу и низом структурних неравнотежа, међу којима се нарочито истичу висок ниво јавног и укупног спољног дуга. Ситуација је слична и у другим суседним државама у којима живи српски народ.

У исто време, желимо Србију по мери већине њених грађана, економски просперитетну, повезану са кључним актерима међународних економских односа и интегрисану у међународну поделу рада, са чврстим економским (али и свим другим) везама српског народа из матице и оних који живе ван ње, те сталним растом животног стандарда и квалитета живота.

Како прећи пут од привреде која се сада налази у рушевинама до просперитетне привреде коју желимо? То није лако и једноставно, али је оствариво.“ – извод из текста Јована Б. Душанића, објављеног у књизи „Ка српском становишту“, где су коаутори академик проф. др Алекса Буха, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Слободан Антонић, проф. др Бојан Димитријевић, доц. др Милош Јовановић, доц. др Милош Ковић, проф. др Мило Ломпар, доц. др Слободан Рељић, као и проф. др Дарко Танасковић. Овај текст био је и повод за разговор са професором Јованом Б. Душанићем.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Mnogo lepo receno ali da li ovo cita i slusa onaj koji treba i da primeni ili se i on uhvatio u klopku neoliberalizma a uz put tegli teret tajkuna i ne zasitih politikanata nazovi opozicije ciji pipci instalirani u doba njihove vlasti jos uvek razaraju tkivo drustva kao kancer.Njegova kazivanja samo pokazuju da oni koji su imali znanje nisu nikada upitani kao da je knez Milos ziv pa zabranjuje rad pismenim jer su mnogo opasni za bogacenje na precac anarod ko narod ne mora da zna sta vlast radi.

  2. Mili bože čuda velikoga… Svi govore o redizajniranju” samara” na leđima naroda, a niko o tome da treba zbaciti “jahača” sa grbače.Jasno je “kao biberovo zrno”: rad i samo rad mora biti osnova svih odnosa, vrednosti i distribucije društvenih dobara. A drugovi i gospodo to se imenuje Revolucijom! Mili bože gle čuda, kako se “diže kosa na glavi” , redom:
    bogatašima, kapitalistima, tajkunima, etabliranoj inteligenciji, crkvenim velikašima, političkoj kriptoeliti -partijskim banderašima..neradnicima, lopovim, prevarantima,razbojnicima…renterijerima, akcionarima, deoničarima…profesionalnim zabavljačima/ bujaju na matrici: leba i igara…Et cetera. Neka nam je sa srećom!

  3. Tanasijević Slobodan

    Profesor i doktor ovo napisa.Kao da je potrebno biti profesor da
    bi se naprimer nebo videlo kao plavo,šuma kao zelena.sneg kao beo
    itd.Zamislite vi miša koga je uhvatila mačka i za koga je takva
    situacija vrlo bezazlena.On tada nema nikakvih teškoća ni problema
    da spase svoj život,treba samo malo da razmisli,da primeni izvesni
    metod i spas je tu.A u mačkinim ustima bila i dalje ostala glad.
    Ovaj svet je originalni falsifikat,odgovorno tvrdim.Gospodo,vlast
    i moć idu ruku pod ruku.I na vlast se ne dolazi verbalnim ili
    nekakvim volšebnim putem.Niko na vlast nije došao bez pokrića
    primerenog za ovu svrhu.Jel vi mislite da vlast ima volju za
    aristokratskim uzorima i nazorima?Ili želju za znanjem?Varate se
    gospodo!Vlast isključivo ima volju za moći!Ali neograničenoj moći,
    kojoj niko ne može da stane na put!!!Kad ovo ne bi bilo tačno,
    budite sigurni da ovi sa željom za moći,ne bi ni polazili na ovaj
    put.Takva je prošlost,sadašnjost kao i budućnost ovoga sveta.Pa,
    pogledajte molim vas samo dosadašnju istoriju sveta.Nađite nešto
    lepo u istoriji ako možete.Ista istorija se nastavlja i trajaće
    do konca vremena.Evo dok ovo pišem,vidim sa desne strane link:
    “Rusija jača vojne strukture,glavna pretnja NATO”.Znate li vi,
    da li neko ratuje zato što je napravio oružje ili pravi oružje da
    bi ratovao?I na kraju krajeva,gospodo,pretpostavljate li vi,
    ko će biti usmrćen ovim oružjem?I Njegoš kaza da je naš život samo
    “prćija (miraz ali ne svadbeni) na zemlji”.Da ne navodim šta je
    rekao Šekspir,najveći poeta na temu vlasti.Takođe,da i jedna od
    crkvenih zapovesti kaže da se molimo Bogu za one koji su na vlasti.Ja koji nisam niti profesor niti doktor,napisah ovo.Pa
    kako nam bude i meni i vama svima i vascelome svetu?

  4. Mislim da je svaki komentar izlišan.Manje više sva srpska inteligencija zna gde je problem ali nije u mogućnosti da bilo šta menja.Naime i dalje
    se vrši rasprodaja (telekom,elektromreže…..), ali ko pita građane za mišljenje.Niko nije odgovarao za prethodne ali verovatno neće odgovarati ni za buduću rasprodaju “društvene imovine”.

  5. Recentna politi;ka struktura koja Srbiju vodi u Eu “igra” po pravilima koja su bogom dana za bogate slojeve našeg društva i za strani krupni kapital:perpetuira matricu kao mantru hipnotičku- red,rad i disciplina. Pravna država sapinje ruke siromašnim-legsativna pacifikacija ugnjetenih , borba protiv korupcije uvodi na mala vrata pljačku po zakonu/ rezultat: kontra dictio in adjecta iliti POŠTENI LOPOVI!Slobodno kretanje robe, ljudi i kapitala idealan “teren” za mrsnu bradu bogatih i moćnih.Crno se piše našem sitnom kapitalu i proizvođaču. U ringu stroga pravila borbe idu na ruku šampionima-čitaj:bogatim i Vlastima…! Boranija socijalna tek nešto sitnih mrvica pokupiti može jedino ako se sakrije u “sivu zonu” ili ako nešto koruptivnim potezima pribavi.Bogati , zna se sve mogu ” u skladu sa zakonom” sebi pribaviti! Čist obraz i sita g…!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *