Почетна / Друштво / Породица, одбрана и последњи дани

Породица, одбрана и последњи дани

Пише Владимир Димитријевић

Иза намере да се у Србији пропише забрана сваког облика телесног кажњавања деце од стране родитеља не стоји брига за права деце, већ злокобни план да се једним системом парасанкција задре дубоко с оне стране границе која дели приватну од јавне сфере

У лето 2011, у „Печату“ је објављен текст у четири наставка „Породица: одбрана и последњи дани“. Повод је био покушај да се Србији, кроз новопредложени Грађански законик, наметне низ противпородичних „ЕУ вредности“, попут изједначавања сваког физичког кажњавања деце са злостављањем, због којега родитељи могу да буду кажњени, па чак и да изгубе родитељско право (у садашњој Србији, преко 2 000 деце је одузето родитељима под оптужбом да су их злостављали). Пишући чланак пре четири године, поменуо сам да би модел могао бити следећи: Несташко хоће да се игра врелом ринглом, ти га удариш по гузи да се не ожеже, комшија те пријави и ти одеш у бајбокану, а малишан  на усвајање (рецимо, код толерантног пара мушкараца, пошто се  спрема легализација „ЛГБТ бракова“).

Тако беше 2011, а сад се опет  јавља Нацрт грађанског законика са предлогом да се свако физичко кажњавање детета изједначи са злостављањем.

 

ПРИРУЧНИК ЗА МАЛЕ ПОТКАЗИВАЧЕ Модел цинкарења опаких родитеља у нас већ постоји и дат је у Уџбенику за грађанско васпитање за први и други разред основних школа (Завод за уџбенике, 2006). Ауторке су му Бранка Бубањ, Милеса Влајков, Сандра Мали и Татјана Пејовић-Себић. На 33. страни овог  приручника за мале потказиваче налази се табела о изложености физичком и вербалном насиљу.  На основу табеле, тражи се да наставник грађанског васпитања сазна ко децу „злоставља“ и да деци по ко зна који пут објасни да су њихова права повређена. Још у октобру 2007, осамнаест „домаћих“ НВО је, на конференцији за новинаре, одлучно захтевало  забрану телесног кажњавања деце, као и „хитно успостављање одговарајућих независних механизама пријављивања телесног кажњавања“. Видели људи одакле ће да капље добра ЕУ лова.

Није нимало случајно да је недавно 150 психолога и педагога  – међу којима значајне „фаце“ из екипе Гаше Кнежевића, челници тзв. ПЕ(дагози)ПСИ(холози) школске реформе – устало против психотерапеута Зорана Миливојевића, који  у јавности одбија да физичко кажњавање детета поистовети са злостављањем. Оптужили су га да је нестручан и да не зна о чему прича, иако човек има и књиге и углед не само у Србији него и шире. О свом случају Миливојевић каже да је „дирнувши у интересе једне групе међусобно умрежених професионалаца и невладиних организација, постао шарлатан који се не разуме у емоционални развој“ и додаје: „То је тужно и испод академског нивоа. Колико сам схватио, биће још таквих напада, само се надам да неће организовати јавно спаљивање мојих књига.“

Проф. др Јован Марић, са Катедре за психологију Филозофског факултета у Београду, показао је да психолошка наука уопште не тврди да је свако физичко кажњавање детета малтретирање, нити да деца која су била педагошки кажњавана имају трајне трауме. Њега нису смели да оптуже за незнање. За сада.

[restrictedarea]

РИТАЛИН ЗА НЕСТАШНЕ МАЛИШАНЕ Мало је позната чињеница да је потпуна забрана родитељима да телесно казне дете и да у васпитању примењују силу, да га одвуку у собу, на пример, а која је уведена 1979. године, довела до пораста насиља међу младима. Шведске званичне статистике су показале да је малолетничка делинквенција 1994. била шест пута већа него 1984. године.“

Али, шта ако деца непрестано праве хаос код куће и у школи, ако су, како се то данас каже, „хиперактивна“? Има Империја лек и за то: зове се „риталин“ (метилфенидат) и масовно се примењује у школама САД и Европе, са дозволом родитеља или без ње. Риталин несташне малишане (који не смеју да добију по туру, јер је то „злостављање“) омамљује и отупљује. У Америци метилфенидат узима око пет милиона ђака. Сваког дана. Као својеврсну „life style“ дрогу, која обуздава глад и одгони умор.

У отвореном писму председнику Србије, Влади и Скупштини, група од преко четрдесет угледних потписника наглашава да је правни систем Србије, у погледу положаја и заштите деце, доношењем Породичног закона 2005. године, у потпуности усклађен са Конвенцијом УН о правима детета и другим  међународним документима који се баве тим питањем. Зато је свака измена нашег законодавства ради тобожњег усклађивања са међународним правом непотребна.

У Србији се мора избећи опасност доношења неприменљивих закона, који уносе правну несигурност и руше ауторитет државе. Анкета објављена у „Политици“ показује да је 83 одсто испитаних против изједначавања педагошког физичког кажњавања деце са злостављањем, што јасно говори да ће закон који то изједначавање спроводи, ако се усвоји, бити неприменљив.

 

РАЗАРАЊЕ АНТИПОРОДИЧНИХ ФОРМИ Јасно је да законодавна реформа не сме да доведе до тога да у односима родитеља и деце већи ауторитет од мајке и оца постане држава. Последице уплитања државе у сферу осетљивих породичних односа могу да буду кобне и за породицу као темељ сваке снажне државе, али и за сам ауторитет власти. Злоупотреба дискреционих овлашћења од стране власти, у виду најдрастичније принудне мере државне интервенције у породичним односима – одузимања деце – води урушавању породице.

Иза намере да се у Србији пропише забрана сваког облика телесног кажњавања деце од стране родитеља не стоји брига за права деце, већ злокобни план да се једним системом парасанкција задре дубоко с оне стране границе која дели приватну од јавне сфере. Тиме би се сфера забрањених, противправних и друштвено опасних радњи проширила и ван законом предвиђеног круга кривичних дела, а надлежност изрицања породичноправних санкција за телесно кажњавање деце пренела на органе који не припадају судској грани власти. На основу нејасно и широко дефинисаног бића једног квазиделикта, о родитељском праву би одлучивали, уместо „суда у одумирању“, центри за социјални рад или сличне установе друштвене бриге о породици. Следствено, прва жртва оваквог процеса заобилазног инкриминисања појединих страна породичног живота било би начело правне сигурности.

 

ДЕЦА-РОБОВИ Указано је и на то да држава Србија нема новчаних средстава да финансира нову функцију сталног надзора над породичним животом, средства би се, по свој прилици, обезбеђивала на основу пројектног финансирања из иностраних глобалистичких антипородичних фондација.

Потписници су упозорили да је, у земљи у којој 30 хиљада људи више умре годишње него што се роди, и коју сваке године напусти преко 35 хиљада, углавном младих, и која је од пописа 2002. до пописа 2011. остала без 400 хиљада становника, крајње време за заштиту породице и деце, а не за њихово додатно разарање антипородичним нормама. Буком која се диже око забране кажњавања деце само се скреће  пажња са системских узрока проблема породице у Србији.

Слободан Владушић, човек познат по томе што иде у саму срж проблема неолибералног поретка у култури, јасно је рекао о чему је овде реч: „Штап који је одузет родитељима сада је у рукама мултинационалних компанија. Оне дете неће физички кажњавати (можда ће га само мало зрачити осиромашеним уранијумом, што је прилично ефикасна метода ненасилног кажњавања) али ће га изложити претњи трајног психолошког насиља: над главом детета непрекидно стоји опасност да ће бити искључено из заједнице вршњака, те проглашен лузером, уколико не слуша оно што (наводно) сви слушају, не гледа оно што (наводно) сви гледају или нема оно што (наводно) сви имају (нови телефон, нове патике) дакле, уколико не пристане да жели оно што му компаније понуде /…/

Укратко, Грађански законик ће мултинационалним компанијама дати могућност да овдашњу децу претворе у робове тренда да би сутра, под ингеренцијом Закона о раду, лакше постали радни робови. Они који то не могу да схвате, већ јесу робови. Зато се ваљда толико и упиру да се под маском бриге за туђу децу (јер шта их спречава да своју не кажњавају) додворе свом господару и тако можда зараде за нови Ајфон. За срећу роба – сасвим довољно.“

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Одличан чланак… Штета што је скрајнут `бујицом` бомбастих, дневних вести (`олује` у – лавору)… У целини подржавамо аутора. Противимо се неразумној, радикалној нормативи – у било ком сегменту права, а нарочито својеврсном `екстремизму` у области породичног права.
    Сматрамо, да је Свето Писмо (било и остало, а тако и до краја времена), у основни најбољи правни `систем`, са највишим Законом – љубави – према Богу ( по `вертикали`) и према ближњима, и свој осталој Творевини (по `хоризонтали`)… Да поступамо према другима, онако, како желимо да други поступају према нама (многи га `замењују` – `негативним`,т.ј. – да не чинимо оно што не желимо нама да се чини, – а шта је много `уже` од Христових речи из Јеванђеља ?!)… Апостол Павле у тумачењу односа у породици говори о тој љубави ( не `спорећи` да : “ Ко штеди прут – мрзи сина својега.“ ?!) која обухвата и -послушност (в. „Химну љубави“ 1 Кор. 13). Једино напомена родитељима је, да не иритирају своју децу ?!
    А шта се, са свим саблазнима садашњице, којима се додаје и споменути екстремни, радикални нормативизам – да је малте не свако негодовање родитеља – „насиље“ према деци, које се мора `санкционисати` ?
    Стара је мудрост, да тамо, где деца владају – влада насиље; не само као у смислу, као незреле мисли, већ и – буквално ( Кинези су то `пробали` у тзв „Културној револуцији“ ?!)
    У 21. смо веку, ИТ су у `процату` – постоје мерни инструменти што региструју и појаве у дубоком свемиру, али `инструмената` који би регистровали и измерили душегубне страсти – нема ?!
    А бахатост код деце, која се стимулише и оваквим „пројектима“ јесте појавни облик најпогубније страсти – гордости ?!
    Када би рецимо, неко учио ваздуховце, да је најпожељније, да се константно `диже нос` (тзв.превучени лет) летилице, – одмах би се насмејали таквом безумљу ?!
    А кроз многе „пројекте“ – као и овај у предмету чланка, – управо се такав, крајње опасан „превучени лет“ покушава и нормативно наметнути ?!
    Жалосно… И то је вид кварења Закона, – корупције ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *