Почетна / Култура / Политички и идеолошки поредак „закуцан” романом

Политички и идеолошки поредак „закуцан” романом

Да ли НИН-ова награда заиста награђује најбољи роман?

Пише Никола Маринковић

Јасно је да у 60 година постојања ове награде није било суштинске промене њеног контекста. Она је и даље део механизма који каналише уметничку енергију у политичку активност са идеолошки јасно опредељеним циљевима, овај пут блиским појму „промене свести“

Када се пише о НИН-овој награди, мора се напоменути да за разлику од осталих награда, она до те мере утиче на раст друштвеног угледа аутора да постаје одређени вид друштвене моћи, коју он стиче, увећава или потврђује. Дискурс којем припада награђени роман тиме неминовно постаје део политичког и идеолошког поретка, па је неопходно критички се осврнути на рад жирија, који је пре неки дан донео, не једногласно, одлуку о најбољем роману објављеном на српском језику 2014. године.

СЕНКА ПОСТОЈИ Криптополитичка природа НИН-ове награде одређена је њеним настанком: чланови жирија прве награде, додељене пре 60 година, прекршили су сопствени правилник изабравши роман Корени Добрице Ћосића, иако је он из штампе изашао у јануару 1955, а не током 1954. године. (Видети књигу М. А. Ивкова, Записи књижевног патолога.) Стога ћемо анализом дела која су ушла у најужи избор 2015. године, као и њихове медијске појавности, испитати да ли се, што се тиче односа награде и идеолошког поретка времена, ишта променило.

Из тачке гледишта којој је позната одлука жирија, симптоматично је да је награђени роман, Кућа сећања и заборава Филипа Давида (издавач „Лагуна“) унапред био медијски привилегован, што на само дело баца сенку. Она наговештава да постоји одређена слабост романа, која би, да није било пи-ар кампање, сигурно могла постати уочљива.

Композиција романа је мозаичка. У приповедању, сем оквирног приповедача, учествује низ других гласова, од којих доминантан припада Алберту Вајсу, главном јунаку. Да би овакво приповедање било уверљиво, поменути гласови морају бити индивидуализовани, што овде није случај. Стил, мисли и цитате који на почетку романа припадају приповедачу и лику који уводи тему необјашњивости зла (и врло симптоматично, посредно или непосредно, страда и од српске војске у Сарајеву и исламских терориста у Ираку) до краја романа прихватиће и други гласови, што је озбиљна мана. Иако разуђена, фабула романа састављена из низа претходних ауторових прозних остварења и преобликованих сведочења жртава геноцида донекле може објаснити понављање гласова, а свакако га не може оправдати.

Додатну ману представљају устаљене фразе, које су у Кући сећања и заборава често уметнуте у битне делове фабуле, па пружају ефекат баналног. Често стоје и на почетку пасуса, истовремено кварећи текстуалну кохезију (склапање реченица у вишу смисаону целину) нпр: „Наш живот повезан је са свим другим животима, чак и када то не желимо. Читав свет је једна књига, састављена од много речи и те речи су се измешале.“ Неаутентично делује и свепрожимајући јеврејски мистицизам, али не зато што припада сваком лику (јер тако ефектно сугерише да је религија недовољна да се објасни зло геноцида) већ зато што је посредована лексиком која не може припадати јеврејском мистичком искуству: димензије, више стање свести, контрола ума и сл. Јасно је, дакле, да је и порекло мистике књишко, текстуално, тим пре што је аутор романа, Филип Давид, један од рецензената књиге Гершома Шолема Главни токови јеврејског мистицизма.

[restrictedarea]

Потресно и аутентично делују на читаоца судбине главних ликова – Јевреја који су, да би преживели геноцид, морали да мењају идентитет, растају се од родитеља и сл. Такође, поједине епизоде из живота главног јунака уметнички су изванредне и праве равнотежу недостацима стила и језика. Чињеница да је роман конструкција дописаних сведочења, фрагмената других остварења аутора и низа цитата (нпр. Сартрових или Прима Левија) јасно указује на утицај Кишове прозе, пре свега Гробнице за Бориса Давидовича и Пешчаника, а чак и отац главног лика, у трагичним пророчким визијама, подсећа на чувеног Едуарда Сама. У години када се око статуса и дела писца Раних jaда поново повела полемика, НИН-ова награда Филипу Давиду је додатно признање и Кишовом моделу приповедања, што није небитно.

ОЧИГЛЕДНЕ МАЊКАВОСТИ Животињско царство Давида Албахарија (издавач „Чаробна кућа“) његов петнаести роман, одликује се препознатљивом краткоћом и нескривеним подражавањем Томаса Бернхарда на нивоу стила, што је већ дуже време одлика Албахаријеве прозе. Овај роман такође је добио завидан медијски простор (не колико роман Филипа Давида) уз низ похвалних оцена, што само по себи не би било спорно да опет није у питању дело са низом очигледних мањкавости.

На првом месту, то је однос заплета и начина приповедања. Наиме, заплет романа припада жанру политичког трилера, што уз елементе поигравања са тзв. теоријама завере руши уметничку кохеренцију романа ако се приповеда бернхардовским, изразито субјективистичким стилом. Да је намера аутора била да политички трилер као жанр, и његове импликације у Србији 21. века, необичним приповедањем пародира, онда би овај спој био оправдан. Међутим, озбиљна намера коју недвосмислено уочавамо код субјективног приповедача који нам преноси своје трауматично искуство говори супротно. Ту настају први проблеми: у жанровској књижевности се осећање језе и напетости креира специфичним уметничким средствима, али никако пуким преношењима осећања, што је у Животињском царству углавном случај. Такође, прецизно кретање кроз простор и време од великог је значаја за уверљивост целог романа, док и то у новом Албахаријевом роману изостаје (од тренутка убиства Мише Врапца, 1970, до проналаска рукописа 2005. године, прошло је мање од „четрдесетак година“ које се у тексту спомињу). Посебан промашај је непрецизно именовање једног од ликова, Мишине девојке, која је час Бранислава, час „Нина (или Милена)“.

Бернхардовски стил, а тиме и поглед на свет, у комбинацији са политичким трилером морају закономерно довести до ситуације да негативни јунак, обавезан у жанровском заплету, припада националистичком миљеу. Фабула романа то показује: ако је главни негативац, Димитрије Донкић, само представник система, што бива временом јасно, онда су жртве тог система и шездесетосмаши, и хомосексуалци које Донкић нескривено мрзи, затим учесници протеста деведесетих и косовски Албанци, како на крају романа открива Хасан, активиста немачке НВО.

Повремени иронијски екскурси приповедача којима се демистификују протести 1968. могли су одвести роман путем чвршће уметничке кохеренције, која би била остварена доследном пародијом жанра и деконструкцијом једног од митова двадесетог века. На Албахаријевом примеру се, нажалост, још једном доказује далекосежно запажање Николе Милошевића да идеологија најчешће утиче на недостатак кохеренције, а самим тим и на уметничке вредности текста.

ПРЕЋУТАН НАЈБОЉИ После читања ова два романа, проза Сабо је стао Ота Хорвата (издавач Културни центар Новог Сада за прво, „Агора“ за друго издање) право је освежење. Разуме се, пошто је и овај роман писан из емигрантске позиције (спољашње, просторне, за разлику од унутрашње емиграције Давидових јунака) политика у виду ратова деведесетих присутна је као спољни контекст фабуле, али идеолошки и имаголошки уравнотежен. То читаоцу омогућава да се препусти „уживању у тексту“, тим пре што је стил романа, упркос неколиким омашкама, лирски упечатљив. Ото Хорват у српску књижевност враћа тему мртве драге згуснутим приповедањем, у којем узастопна промена тачке гледишта (приповедање у сва три лица једнине) врло ефектно сугерише унутрашњи расцеп јунака-приповедача, који у писању трага за утехом после смрти супруге. „Терапеутски“ смисао писања појачан је организацијом фрагментарних поглавља која почињу стилизованим питањима одсутног психотерапеута (па је једно од поглавља насловљено са „Наставите, наставите господине Сабо!“) чиме је уметнички ефекат потпун.

Писање о мртвој драгој, егзистенцијално аутентично (роман је посвећен покојној ауторовој супрузи) у најбољим деловима романа постаје проблематизовање самог описивања смрти, над којом, као врхунским болом, у свету овог романа нису власни ни литература ни религија. Јер, главно питање није да ли је могуће повратити „мртву драгу“, већ да ли је могуће „живљење упркос свему“, у „зрелој носталгији без наде“. У приповедачком трагању за одговором јунак остаје заробљен у очуђеној перспективи сличности родне Војводине и емигрантске северне Италије, чезнући за кућом „било где да се она налазила“.

Обрнуто сразмерно уметничкој вредности, Сабо је стао добио је најмање медијског простора. Ако се узме у обзир да ова књига, сем позиције емигранта, вредносно уздигнуте изнад националних подела и тиме привилеговане у тренутном идеолошком поретку, са романима Давида Албахарија и Филипа Давида дели и осећање југоносталгије, зашто је уметнички најбоље дело остало и без награде и без медијске пажње?

Да је само награда у питању, одговор би делимично могао да се потражи и у нестручности жирија, с обзиром на то да је један од његових чланова, који је јавно хвалио Давидов роман и гласао за њега, својевремено себи допустио (у есеју о Михаилу Лалићу) реченицу следеће садржине: „Лалићева пристрасност као документарност, као истина.“ Међутим, ако се критичарском привилеговању уметнички слабијег, али идеолошки учинковитијег романа дода и медијска пажња, онда се јасно уочава контекст у којем иза одлуке жирија стоји спрега идеологије и тржишта, као основа актуелног поретка моћи у Србији.

Јасно је да у 60 година постојања НИН-ове награде није било суштинске промене њеног контекста. Она је и даље део механизма који каналише уметничку енергију у политичку активност са идеолошки јасно опредељеним циљевима, овај пут блиским појму „промене свести“. Разуме се, неће романи другосрбијанских писаца променити свест Срба, али ће њихово награђивање и јавно валоризовање бити јасан сигнал писцима како треба да пишу да би опстали у временима тешким по књижевност. Смемо ли дозволити да се један од последњих „џепова отпора“ (по речима Џона Берџера) што је уметност увек била, овако јефтино угаси?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *