Опсенар духом и маштом на позоришној сцени

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Стогодишњица рођења Бранка Ћопића повод је да се поново на нашим сценама појави неки његов лик и да нас поново засмеје ведрим и духовитим опаскама и доскочицама типичним за дела овог писца

Један од најпопуларнијих српских писаца 20. века, Бранко Ћопић, огледао се негујући више жанрова поезије и прозе – писао је лирску и родољубиву поезију, али је најзначајнија остварења дао својим прозним делима: по вокацији приповедач, аутор је више књига веома успелих прича, од којих се истичу „Борци и бјегунци“, „Башта сљезове боје“, као и циклуса приповедака „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, затим запажених романа, где је такође обрађивао теме из рата, али и из послератнога живота – „Пролом“, „Глуви барут“, „Делије на Бихаћу“, „Не тугуј бронзана стражо“ и „Осма офанзива“.

ОСОБЕНОСТ ПРОЗЕ Веома је значајан и Ћопићев ангажман у домену књижевности за децу. Велику популарност стекао је и као сатиричар, када је 1950. написао и објавио „Јеретичку причу“, где је приказао издвајање политичких руководилаца од друштва, односно од тзв. обичних људи, због чега је жестоко нападнут од стране официјелне критике у новинама и часописима. Иако није написао много сатиричних прича, неке од њих, „Избор друга Сократа“, „Фараон“, „Одумирање срца“ и др, имају антологијску вредност. Као приповедач и романсијер, Бранко Ћопић најчешће пише једноставним стилом, проистеклим из народних умотворина, из народних прича, бајки и легенди, као и из обичнога говора људи његовог завичаја, Босанске Крајине, нарочито Грмеча и Подгрмечја. У његовим причама и романима има подоста необично духовитих дијалога, који се, не једном, претварају у надмудривања и доскочице. Управо та особеност Бранкове прозе, увек заснована на занимљивој причи, а кад је реч о романима, на епски разгранатим фабулама, отвара погодност за драматизацију, а тако и за сценско приказивање. То му је омогућило да, иако првенствено приповедач – напише комедију „Доживљаји Вука Бубала“, те да, са њом и бројним драматизацијама прозних остварења, постане један од најпопуларнијих српских позоришних писаца почев од краја педесетих година прошлога века. Наиме, године 1957. редитељ Миња Дедић довршио је адаптацију Ћопићевог приповедачкога циклуса „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ и представом под тим насловом, у режији Миленка Маричића, приказаном на сцени Београдског драмског позоришта, 6. децембра 1957. почео је сценски живот за „митраљесца голубијег срца“. Истога дана, иста драматизација приказана је и у Народном позоришту у Сарајеву, у режији Ивана Фогла. Отад, па до краја осамдесетих година, ову, али и неке друге обраде „Доживљаја Николетине Бурсаћа“ приказаће многа позоришта у Србији, као и у другим републикама негдашње Југославије, особито у Босни и Херцеговини. Наведимо да су представе по овом делу приказане на готово свим професионалним позоришним сценама Србије – у Сомбору, Вршцу, Шапцу, Зајечару, Суботици, Титовом Ужицу, Крагујевцу, Нишу, Крушевцу, Лесковцу, Приштини, Новом Саду и Пироту – на некима обнављане каткад и два пута. Зато се без оклевања може закључити да су „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ били најпопуларније савремено домаће остварење извођено на нашим позорницама.

[restrictedarea]

НЕШТО ОД РОМАНТИЧНЕ ПОНЕСЕНОСТИ Не могу се заобићи ни драматизације других Ћопићевих дела, као што су: „Делије на Бихаћу“, „Не тугуј бронзана стражо“, „Одумирање медвједа“, „Осма офанзива“, „Петорица под барјаком“, „Плански снови“, „Стража над Козаром“, „Ратнички растанак“, „Башта сљезове боје“, „Дани Микана Дрмогаће“, „Приче из Хашана“ и др.

Још од првог извођења Дедићеве прераде „Доживљаја Николетине Бурсаћа“, ово дело прате све сами успеси, и то подједнако – код критике и код публике. Критика Елија Финција, објављена у „Политици“ поводом првог извођења била је у основи позитивна. Пошто је поставио питање „Ко је, какав је заправо тај Ћопићев Николетина Бурсаћ?“, Финци истиче: „Он припада једној великој и славној породици шерет-јуначина, фантаста и врлетних мегданџија, чија генеолошка лоза почиње од Дон Кихота. Ту су, да истакнемо само неколико најпознатијих, још и Тил Ојленшпигел, добри војник Швејк, а код нас, пре свих других, Будалина Тале из народне песме, Давид Штрбац из ‚Јазавца пред судом‘ и ‚онај иза каце‘ из сочних приповедака Ћопићевог земљака Петра Кочића“, да би, потом, и саму драматизацију оценио да нема ни карактер ни форму драме пошто није ништа друго до низ анегдота о једном лику, што ће рећи – приповетка на позорници. Према. Финцију, редитељ Миленко Маричић трудио се да приповедне сцене стави у чврст оквир и повеже двема главним личностима: Николетином Бурсаћем и Јовицом Јежом, који су велики и у слави и у поразима. Затим констатује: „Што се ни слабости Ћопићевог текста, ни битни недостаци Дедићеве драматизације нису осетили у драстичној форми, заслуга је пре свега Радета Марковића (Николетина Бурсаћ) и Властимира Стојиљковића (Јовица Јеж) који су овим ратним делијама удахнули истински дах живота. Марковићев Николетина био је саздан из једног комада, као одваљен од брега, не само у кретању и држању него и у начину како мисли и осећа, како изнутра реагира. У њему је било нечег од оне романтичне понесености, која га увек, и у најтежим околностима, обележава ћудљивим хтењем за нечим вишим, лепшим, праведнијим. Поред њега, скучен, животом опрљени Стојиљковићев Јовица Јеж, сав од конкретних неумитности и реалистичких рефлекса, без индивидуалне фантазије, деловао је као његова идеална допуна и корекција.“ Пошто је похвалио наступ четворо приповедача критику овако закључује: „Својим неусиљеним, здравим смехом, ‚Доживљаји Николетине Бурсаћа‘, сасвим примитивни на сцени, још примитивнији но и у самој књизи, имаће своју прилично бројну публику. Ону која хоће, која воли, која тражи да се смеје. Ону која хоће да се смеје човеку и животу, јер воли и човека и живот.“

ДЈЕД ВУК НА ПОЗОРНИЦИ Финцијево предвиђање испунило се: публика је хрлила да гледа представу на сцени Београдског драмског позоришта. Али, то неће потрајати дуго. Вољом градске бирократије 1959. спојена су два позоришта – Београдско драмско позориште и Београдска комедија и основано је једно под називом Савремено позориште. Тај спој, према мишљењу многих, никако није био погодан, јер се радило о два потпуно различита театра. Такав став износили су и многи глумци и глумице, па су напустили Београдско драмско. Међу њима су, поред осталих, били: Раде и Оливера Марковић, Ксенија Јовановић и други. Одлазак Радета Марковића онемогућио је даље приказивање „Доживљаја Николетине Бурсаћа“. Овај лик појавиће се тек 1968. године на Сцени на Црвеном крсту Савременог позоришта, у режији Јелене Марковић. То остварење обележио је Томо Курузовић, који је Николетини дао аутентичну боју, док је Душан Почек био Јовица Јеж. На сцени Звездара театра 1984. поново ће се појавити Николетина Бурсаћ: у представи „Ратнички растанак“, за коју је текст Бранка Ћопића адаптирао Егон Савин, уједно и редитељ. Главног јунака тумачио је Предраг Бјелац, а Радослав Миленковић био је Јовица Јеж.

Још један карактеристични Ћопићев лик испео се на позорницу: то је Вук Бубало, који се појављује само неколико година после Николетине. Наиме, ако се Николетина Бурсаћ на позоришној сцени појавио крајем 1957, требало је да прође нешто више од три године па да се његов претеча, Дјед Вук, нађе на позорници. Комедију „Доживљаји Вука Бубала“ прво је приказало шабачко Народно позориште „Љубиша Јовановић“, у режији Јанка Ердељана, који је насловну улогу доделио Радоју Гојкићу. Потом се нашла на репертоару позоришта у Нишу, Зрењанину, Вршцу, Зајечару, Лесковцу, Новом Саду, Пироту и Суботици, да би се, 29. априла 1962, обрела и на Сцени на Теразијама Савременог позоришта, у режији Соје Јовановић, са Драгутином Добричанином у главној улози.

НАИВНОСТ У ОСЕЋАЊУ ЖИВОТА Поводом тог извођења, критичар Ели Финци је писао: „Из легендарне козарачке епопеје, чије је мотиве Бранко Ћопић и до сада обилато користио у свом поетском, приповедном и романсијерском делу, он је овога пута, у комедији ‚Доживљаји Вука Бубала‘, извукао свега неколико ситних појединости мимо матичних збивања и осветлио их благом светлошћу своје љубави и свога разумевања. То ће рећи својим хуморним, својим шеретским духом, који у свим појавама тражи и налази њихову комично присну људску страну. На тој хуманој и, можда не би било погрешно рећи, сентименталној основи сагледања људи и догађаја, Бранко Ћопић инстинктивно, али и доследно рационално инсистира до краја, као да баш тим акцентима остварује један битни део свога стваралачког програма. У комедији, међутим − треба ли то рећи? – та сентиментална благородност често води у расплињавање и осиромашавање слике живота. (…) Та наивност у осећању живота, која је у Ћопићевим књигама за децу прворазредни чинилац квалитета, јер је саображена детињем духовном построју, у овој комедији је и извор и услов једне доста упрошћене, припросте и примитивне анализе живота и једног безазлено-наивног уметничког обликовања, који су упокојени са временом Милорада Петровића и Јанка Веселиновића.“ После оваквог приступа писцу и делу, Финци истиче да је Соја Јовановић прибегла стилизацији и својом представом гледаоцима понудила једну безазлену и маштовиту шаљиву причу. О глумцима се изразио углавном повољним судовима.

Иако је било доста сценских поставки „Доживљаја Вука Бубала“ у нашим позориштима, то дело није угрозило примат „Доживљаја Николетине Бурсаћа“, који су имали више атрактивних извођења, као и редовно одличне тумаче насловне улоге.

Бранко Ћопић није се бавио само ратним догодовштинама и приказивањем различитих јунака у борби против окупатора. Позабавиће се он и животом својих бораца у мирнодопским условима, када су са борбених линија доспели у град и укључили се у цивилни живот. У том смислу карактеристичан је његов роман „Осма офанзива“, који је доспео и на позоришну сцену, и то посредством три, ако не и више драматизација.

„Осма офанзива“ била је на репертоарима позоришта у Крагујевцу, Титовом Ужицу, Пироту, Лесковцу, Зајечару, Сомбору и Шапцу, али не и у Београду, што се, због саме теме, ипак могло очекивати. У роману „Осма офанзива“ осећа се став писца-сатиричара, који плени читалачку пажњу проницљивошћу опажања, искричавом духовитошћу при описивању ситуација у којима слика своја два јунака, као и занимљивошћу опсервација о савременим друштвеним појавама.

Петар Говедаровић драматизовао је Ћопићеву „Осму офанзиву“. Његову представу извело је неколико позоришта, поред осталих у Крагујевцу, Титовом Ужицу, Пироту и Шапцу, док је Народно позориште у Пироту, приликом свог другога сусрета са овим делом, приказало обраду Душана Родића, који је тај текст и режирао.

ФРАГМЕНТИ „ОСМЕ ОФАНЗИВЕ“ Рецепција „Осме офанзиве“ у српским позориштима била је веома повољна и зато је чудно што,  након таквог успеха, није приказана ни на једној од престоничких сцена. Склони смо да претпоставимо да је разлог томе начин на који је представљен лик Стојана Старчевића Стојанџе. Ипак, макар и фрагменти „Осме офанзиве“ извођени су на Сцени на Црвеном крсту у сезони 1974/75. Пошто је са монодрамом о Пепу Бандићу освојио другу награду на Фестивалу монодраме и пантомиме, Томо Курузовић ју је  проширио са још неколико одломака из Ћопићевих дела и начинио представу „Петорица под барјаком“, приказану на Сцени на Црвеном крсту. О томе читамо у критичком запису Јована Христића: „Једно друго вече провео сам на Црвеном крсту слушајући како Томо Курузовић говори неколико приповедака Бранка Ћопића. Говорио их је са убеђењем, живећи живот сваког од Ћопићевих јунака, претварајући приповетке у мале монодраме, почев од Насрадин-хоџе, који разговара са својим магаретом, преко Николетине Бурсаћа, до Пепа Бандића, некадашњег борца, који се после рата тешко пробија кроз предмете и задатке у вечерњој гимназији. Тај Пепо Бандић био је права Курузовићева креација, простудиран, убедљив и жив. Као и код свих популарних писаца, који се више прилагођавају публици него што јој се намећу, и код Ћопића је хумор често баналан, а живот благо зашећерена ружичаста фикција, начињена више с намером да се читаоцу допадне него да му нешто открије. Томо Курузовић успео је да то савлада и да удахне много живота Ћопићевим личностима, које су колико од живота, толико и од прозирне хартије.“

У драматизацији и режији Светозара Рапајића на Сцени на Теразијама Београдског позоришта, како се Савремено позориште најпре звало, године 1973. изведена је представа „Стража под Козаром“. Ради се о адаптацији Ћопићеве збирке приповедака „Башта сљезове боје“. Редитељ је те приче, како је уочила критика, третирао као успеле анегдоте, односно скечеве прикладне за аматерско партизанско извођење, па је у том стилу и режирао представу. Ту су партизански аматери глумили пред својим саборцима.

Једно од последњих приказивања Ћопића свакако је извођење „Баште сљезове боје“ у драматизацији Стевана Копривице и режији Милана Караџића на сцени Малог позоришта „Душко Радовић“. Што се представе Стевана Копривице тиче, није без значаја опажање Владимира Стаменковића да је у њој „избегнуто гомилање тема, преплитање разних анегдота“, као и да је „у средиште стављена једноставна прича о деди и унуку, о њиховом дирљивом односу, која се мање одиграва у суровом, сиромашном, патријархалном поткозарском свету, а више у пределима маште“.

Стогодишњица рођења Бранка Ћопића повод је да се поново на нашим сценама појави неки његов лик и да нас поново засмеје ведрим и духовитим опаскама и доскочицама типичним за дела овог писца, који је био опсенар својим духом и стваралачком маштом, баш као и поштењем у сатиричном представљању своје савремености.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Skoro mi jedan prijatelj kaze,znas da posle 200 godina,niko ni ne zna ko mu je familija bila,sve se brise…
    Mozda,kod nas,ali kada se zaputite u najdublju brdovitu Skotsku,naidjete na seosko groblje,gde su kameni spomenici zeleni od vlage i vegetacije,i gde se vidi ime i prezime coveka,zvanje,i da je umro,recimo,1567.godine,od neke zaraze…i to ce seljani u detalje da ti ispricaju.
    Da ne pricamo o visokim slojevima drustva,gde se cuvaju vekovima i imena kucnih ljubimaca…
    A kod nas,Srbe rasipaju kao przinu,da im se grob ne zna,i anonimnim i velikanima…sami sebe potiremo.
    Selo Hasani,odakle je Branko Copic,iz kraja mojih predaka…zasluzuje paznju srpske javnosti,da se tamo organizuju odredjene kulturne i sire manifestacije,kao sto je najavljeno.
    Najmanje zbog Hasana i samog Branka.
    To je srpstvu potrebno,tako se srpstvo cuva od zaborava.

  2. Ministarstva kulture i obrazovanja nisu pokazala obavezu i poštovanje prema takvom velikanu pisane reči.Takva sramota se ne zaboravlja, a podatak će ostati negde zabeležen.Čini mi se da još u nečijim glavama odzvanja savet Andrića Branku Ćopiću: Branko, zlatna reč je samo ona koja se ne izgovori.Možda se kontekst podudara sa našim ministarstvima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *