О југословенској идеји код Хрвата

Пише Василије Ђ. Крестић

Док су Хрвати жигосали сваку српску и југословенску мисао пониклу међу Србима као великосрпство, Срби нису довољно разобличавали великохрватство, чак ни онда када је оно било јасно уочљиво и непорециво

Из потребе дневне политике, ради јачања југословенске мисли и југословенске државности, у нашој науци и политици, па и широј јавности, олако и некритички проглашаване су и прихватане као југословенске и оне идеје које по својој природи и суштини нису биле југословенске, а некад су биле чак и уско националне, па и национално ексклузивне.

 

БОРБА ЗА НАМЕТАЊЕ ИДЕЈА Нужно је нагласити да су покрети и идеје који су настајали на тлу Хрватске, Славоније и Далмације, чак и када за то није било стварног основа, проглашавани за југословенске, а да су сличне идеје које су настајале међу Србима готово редовно и без изузетка жигосане од стране Хрвата, па и од неких кругова у иностранству, као ускосрпске и великосрпске. Такав однос према једној – односно другој страни није случајан, није безазлен, нити је остао без последица. Реч је о веома осмишљеној борби за наметање идеје око које ће се окупити Јужни Словени и на чијим основама ће бити изграђена заједничка држава.

Судећи по развоју догађаја и исходу борбе око наметања идеја југословенства пониклих на тлу Хрватске и на територијама српског народа, Срби су ту битку изгубили. Они нису правовремено схватили далекосежни значај упорних хрватских настојања да идеје илиризма Људевита Гаја и југославизма Рачког и Штросмајера наметну као истинско и једино прихватљиво југословенство. Срби се нису на прави начин и у право време супротставили хрватском жигосању југословенских интегративних идеја изнетих у Гарашаниновом Начертанију, у политичким акцијама и програмима кнеза Михаила и у потоњим српским настојањима око ослобођења и уједињења не само Срба већ и осталих јужнословенских народа. Пошто је Србима било стало до тога да придобију Хрвате за заједничку борбу, нису желели са њима да заоштравају односе бранећи своје идеје и своја схватања о начину стварања заједничке државе. Због бројчане премоћи, због тога што су имали прво две зависне, а потом независне државе, Срби су потценили систематске нападе, који трају и до наших дана, на великосрпска настојања, великосрпски хегемонизам и шовинизам. Ти напади, најчешће неосновани и злонамерни, нанели су Србима велике штете и на унутрашњем и на спољнополитичком плану. Парадокс је у томе што су напади долазили од партнера који је желео да сузбија, наводне, великосрпске тежње.

 

ЗА ПОТРЕБЕ ТЕКУЋЕ ПОЛИТИКЕ Док су Хрвати жигосали сваку српску и југословенску мисао пониклу међу Србима као великосрпство, Срби нису довољно разобличавали великохрватство, чак ни онда када је оно било јасно уочљиво и непорециво. Напротив, Срби су чисто хрватске интегративне покрете и тежње, који су имали великохрватске циљеве, што је случај са илиризмом и Штросмајеровим југославизмом, са незнатним резервама прихватили као истинске југословенске покрете. Понеки међу њима били су веома угледни и утицајни, као што је, на пример, Јован Скерлић, искрено одани Југословен, који је чак и једног Анту Старчевића, предводника правашког великохрватског покрета, прогласио за Југословена, а он је наводно под хрватским именом желео да обједини све Јужне Словене. Тај податак који се тиче Скерлића и Старчевића показује до које мере се може кривотворити историја за потребе текуће политике и идеологије.

Кад је реч о илиризму и југославизму Рачког и Штросмајера, треба нагласити да су то две фазе, два покрета у развоју политичке мисли Хрвата. Ти покрети нису настали као резултат развијене свести да су Хрвати и Срби један народ и да треба да живе уједињени у једној заједничкој држави. Они су настали као плод сазнања да Хрватска, Славонија и Далмација, „са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, која се протеже у два смјера“, саме за себе уопште нису способне „да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело уопће немају никакве будућности“. То уверење до којег су дошли Хрвати, према писању др Ивана Пилара, који је моћно утицао и још увек утиче на уобличавање ексклузивне великохрватске мисли, било је разлог „оном грчевитом тражењу једног ширег оквира“ за хрватски народни развој пре 1878. године, „било је задњим узорком обликовања илирства и југославенства“. Другим речима, заступници илиризма и југославизма сматрали су да Хрватска, Славонија и Далмација могу стећи елементарне услове за живот тек онда, и само онда, ако им се прикључе Босна и Херцеговина. Нимало случајно др Пилар је о томе написао: „Хрватски народ на самом територију Троједне Краљевине има врло мале наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржавање и политички развој хрватскога народа.“

 

[restrictedarea]

 

 

ИЛИРИЗАМ СА ОСВАЈАЧКОМ ТЕЖЊОМ Судећи по томе што је речено, илиризам и југославизам бискупа Штросмајера у својој основи имали су освајачке, великохрватске тежње. Неутралним историјским именом, какво је било илирско, и исто тако неутралним југословенским именом, за остварење великохрватских тежњи требало је придобити и Србе из Хрватске, Славоније, Далмације, Војне крајине, Босне и Херцеговине, па и Јужне Угарске, као и Словенце из Корушке, Штајерске и Крањске. Илирцима је то пошло за руком само делимично, а Штросмајеру, кад је реч о Србима, његовим савременицима, готово никако. У наведеним областима Штросмајерова југословенска идеја међу Србима није имала следбеника. Срби су добро схватили да Штросмајерово југословенство и није југословенство, да је то хрватство и велико хрватство, које се покривало југословенством, да је то покрет који је имао  југословенску обланду а хрватску и великохрватску суштину. О томе постоје бројни и уверљиви докази. Значајно је, међутим, то да је касније, приликом стварања заједничке државе, и у време њеног постојања, све до распада друге Југославије, Штросмајер, као носилац квазијугословенске политике, био прихваћен, слављен и хваљен као стварни идеолог југословенства, на чијим је основама почивала Југославија. Чињеница да су Хрвати успели новој држави да наметну један вид хрватске и великохрватске политике као, тобоже, истинску југословенску, није без значаја са становишта развоја и будућности те државе. У сваком случају то је победа Хрвата, јер они су, као поражена страна у Првом светском рату, Србима наметнули свог идеолога и своју политичку идеологију као да су победници.

Мора се поставити питање како се и зашто се тако нешто могло догодити. Мислим да нећу погрешити ако устврдим да тадашња српска елита, како политичка тако и интелектуална, посебно научна, није довољно познавала политичке партнере с којима је улазила у нову државу. Она није успела да схвати да су Хрвати осам стотина година желели да створе своју посебну државу и да се те жеље нису хтели одрећи ни по коју цену, поготово не за љубав неке Југославије, за коју су се залагали Срби. Уз то, српска елита, која је стварала државу, очигледно је занемарила чињеницу да је знатан део хрватског друштва био захваћен непремостивом мржњом према Србима, према том накоту вере православне, да је у тој средини идеологија о геноцидном решењу српског питања у Хрватској већ била изграђена и да се због тога, с пуно разлога, 1918. године могло поставити питање да ли је уопште могуће да Срби и Хрвати живе заједно у једној држави.

 

КОАЛИЦИОНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО Стварајући нову државу, Срби су нереално, чак и наивно, веровали да ће је и Хрвати, ако не одмах, оно током времена, прихватити, саживети се с њом и заволети је као што су је они волели. Срби нису правовремено схватили да је само мањи део Хрвата, највише из Далмације, истински опредељен за Југославију, а да је већина њих била против нове државе и начина на који је створена. Међутим, како су припадали пораженој страни, нису имали ни моралне храбрости ни стварних снага да се супротставе догађајима и да иступе са захтевима о стварању независне хрватске државе. Улазећи у нову државу само зато што нису могли да је избегну, Хрвати су користили сваку прилику, често и не бирајући средства, да ту државу изнутра подривају, да је слабе и у погодном тренутку разбију.

Када се помињу илиризам и југославизам, као две фазе у развоју Хрватске, или тзв. југословенске мисли, не може се заобићи ни коалиционашко југословенство. Настало почетком двадесетог века на тлу Хрватске, Славоније и Далмације, коалиционашко југословенство је, заправо, својеврсна синтеза дотадашњих непомирљивих односа између Хрвата и Срба. Стога што је југословенство Рачког и Штросмајера грађено на темељима хрватског државног и историјског права, што, као такво, није признавало националну и политичку индивидуалност Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, и што му је био циљ да асимилује и хрватизује Србе, њему су се Срби већином одлучно супротстављали. Генерација хрватских и српских политичара која је ступила на сцену после Рачког и Штросмајера муке је мучила док није пронашла начин како да се превазиђе криза у међусобним односима. Главна препрека у свему томе били су хрватско државно и историјско право. Међутим, то право било је уграђено у све поре јавног живота Хрвата. Све националне идеологије, сви покрети, све политичке странке имали су за полазну основу хрватско државно и историјско право. Одрећи се тог права значило је одрећи се свих дотадашњих визија националног и државног развоја. Према изјави познатог и веома угледног хрватског политичара Драгојла барона Кушлана, који је припадао најужем кругу Народне странке бискупа Штросмајера, сви они који траже од Хрвата да се одрекну свог државног и историјског права ишту смрт Хрватске и Хрвата, јер се тиме тражи да Хрвати своју државу поделе са Србима.

На Сабору Хрватске 1866. године Кушлан је истакао да Хрвати „никаквој слози за љубав“ са Србима на тако нешто неће пристати, јер, кад би на то пристали, хрватска државна мисао изгубила би национално обележје, помутио би се њен „правни извор“, чиме би ослабила „снага народног права“. Четрдесет година касније и Стјепан Радић је написао да Хрвати неће одустати од хрватског државног права и државноправне идеје чак „нити за вољу иначе потребне и пожељне слоге“ са Србима.

 

ОД СУПАРНИКА ДО САВЕЗНИКА Међутим, почетком 20. века, када је запретила опасност од немачког Drang-a, када су Хрвати морали да саберу све снаге да би се одупрли Мађарима и њиховим претензијама на Хрватску, Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији постали су значајан политички чинилац. Од политичких супарника, којима дотад нису признавали националну и политичку индивидуалност, које су намеравали да асимилују и хрватизују, Србе је требало придобити за савезнике у борби против моћних противника. То се могло учинити само одустајањем од хрватског државног и историјског права и признавањем националне и политичке индивидуалности српском народу. У часу настанка Хрватско-српске коалиције 1905. године то је и учињено. После дужег лутања и тражења што безболнијег начина за удовољавањем давнашњих захтева Срба за стицање потпуне равноправности, пронађена је спасоносна формула. Да не би било повређено хрватско државно право, које је на хрватској државној територији подразумевало само један – и то хрватски политички, ми бисмо данас рекли конститутивни народ, Коалиција је прогласила да на тлу Хрватске, Славоније и Далмације живе два племена једног истог народа. Када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, ова синтагма је проширена па су на територији нове државе живела три племена једног народа. На основу те и такве формуле грађена је национална политика интегралног југословенског типа.

Корени те политике, како сам показао, настали су у Хрватској. Један невелики део Хрвата – коалиционаша – истински се везао за њу још пре 1914. и 1918. године и у том погледу остао је доследан у новој држави. Други део Хрвата – коалиционаша – напустио ју је одмах после балканских ратова. Тај део, на челу са Иваном Лорковићем, пристао је на формулу два племена − један народ са чврстим уверењем да ће Хрвати, као, тобоже, културнији и напреднији од Срба, стати на чело ослободилачке и ујединитељске акције. Они су сматрали да ће Загреб, а не Београд, постати средиште око којег ће се окупити Јужни Словени.

После сјајних победа српске војске у балканским ратовима постало им је јасно да су се Срби и Београд наметнули као Пијемонт. Не слажући се с тим, не пристајући на то да их предводе Срби и да се окупљају око Београда као новог политичког средишта, коалиционаши типа Ивана Лорковића вратили су се хрватском државном праву, утолико лакше што су га невољно и под принудом морали напустити.

Знатан део Хрвата, који се одлучно борио против Коалиције и који је чврсто био везан за државно право, никад није прихватио формулу два племена један народ. Тај милитантни, мржњом према Србима задојени део Хрвата, предвођен је национално екстремним и верски – католички искључивим франкофуртимашима и усташама. За Хрвате из тих кругова била је неприхватљива било каква југословенска идеја и било каква Југославија. Од првог дана настанка нове државе они су били против ње и упорно, стрпљиво и не без умећа радили су на њеном слабљењу и растакању.

 

ДРЖАВА САГРАЂЕНА НА ПЕСКУ Кад се боље осмотри на којим идејним основама је грађена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, кад се уђе у суштину типова југословенства на којима је она почивала, мора се доћи до непобитног закључка да је нова држава, од самог почетка, била на стакленим ногама и да је, како је написао Јован Дучић, саграђена на песку, а на песку се, како рече песник и дипломата, не граде ни пиваре, а камоли државе.

Југословенство илиризма и потоњег Штросмајеровог југославизма било је апокрифно. Заснована на таквом југословенству које је имало хрватску и великохрватску суштину Југославија није могла да прође другачије но што је прошла. Од првог дана била је то грађевина која се љуљала и коју је са свих страна требало подупирати.

Слично је и са југословенством коалиционашког типа. Настало из тренутне нужде Хрвата, а не из братских и племенских осећања, оно није захватило шире слојеве хрватског друштва, што је био случај са политичком идеологијом заснованом на хрватском државном праву. Идеје интегралног југословенства и националног унитаризма, наметане силом и диктатуром,  по оцени Слободана Јовановића, довеле су до парадоксалне ситуације „да Југословени нигде нису тако нерадо виђени као у постојбини Штросмајера и Рачког“.

Да се, којим случајем, Јовановић истраживачки бавио односом Хрвата, посебно тзв. франкофуртимаша, али и неких угледнијих коалиционаша, према Југословенима још у оквирима Аустроугарске, не би га изненађивала чињеница да „Југословени нигде нису тако нерадо виђени као у постојбини Штросмајера и Рачкога“.

Диктатура краља Александра и насилно наметање југословенства само су додатно изазвали одраније постојећи отпор и неприкривену мржњу „у постојбини Штросмајера и Рачкога“ према Хрватима југословенског опредељења. У Хрватској они су жигосани као „посрбице“ још с краја 19. и почетка 20. века. Штавише, „посрбице“ су у Хрватској нападане једнако као и Срби, а некада чак и оштрије и жешће од Срба. Национално ексклузивни Хрвати сматрали су да су за национално и државно јединство Хрвата „посрбице“ опасније од Срба, јер су изнутра слабиле и растакале то јединство. Стога не мислим да се антијугословенско расположење у Хрватској може оцењивати као парадокс. Напротив, то је природни исход једног дуготрајног и смишљено негованог расположења. То расположење је до 1918. године подржавано и окрепљивано из Беча, а диктатура краља Александра само га је поджарила и распалила. Да су научници, попут Слободана Јовановића, и српски државници и политичари, попут краља Александра, познавали расположење, тежње и циљеве Хрвата, питање је да ли би уопште и покушавали да им силом наметну идеју која не само да им није била блиска и прихватљива него је њиховом огромном броју, који није смео бити потцењен, била мрска и одбојна. Чини се да је ово један очевидан доказ који показује да наша наука, а самим тим и наша политика, нису били на нивоу задатка пред којим су се нашли после 1918. године. Створили су државу с партнером којег нису добро познавали, па су због тога правили грешке које је српски народ скупо платио и још увек скупо плаћа.

Срби који су се определили за југословенску политику изграђену на традицијама илиризма, Штросмајеровог и коалиционашког југословенства нису могли, а ни хтели, да их следе у њиховом изворном хрватском облику. Кад су, под притиском Хрвата, несмотрено одустали од својих интегративних програма, они су идеје илиризма, Штросмајеровог и коалиционашког југословенства покушали да преобличе и прилагоде потребама нове заједничке државе.

 

ДРЖАВНА НАМЕСТО НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ У настојањима да наметну идеологију интегралног југословенства и националног унитаризма, које је од сва три племена захтевало знатна национална одрицања, све је пуцало у односима са Хрватима. Хрвати нису били спремни на било какво одрицање за љубав југословенства и за добро заједничке државе. Из дана у дан бивало је све очигледније да идеје југословенства, којима су они деценијама парадирали, о којима су непрестано говорили и хвалили се њима, нису нашле место ни у њиховим главама, нити у срцима. У њих је била дубоко укорењена мисао велике, независне и етнички и верски – римокатолички чисте хрватске државе. Како су Хрвати били главни партнери Србима у стварању државе, та држава, са таквим партнером, није могла опстати. Напротив, она је морала пропасти.

Кад је одбачено југословенство као национална идеја, интегрални југословени су се трудили да је наметну као државну идеју. Они су предлагали да се уместо насилног изједначавања Срба и Хрвата ради на њиховом политичком васпитању тако што ће им се доказивати „да њихов спас није у њиховом племенском егоизму и фанатизму“, већ у југословенској државној заједници. Залагали су се за то да се та заједница уреди тако „да се у њој и Срби и Хрвати осећају као код своје куће“. Њима је било јасно да је са Хрватима зло, али су били убеђени да ће без Хрвата бити још горе. Стога су сматрали да не треба постављати питање: „Хоћемо ли ми и Хрвати једни с другима, него морамо ли једни с другима?“ Били су уверени да морамо, јер да другачије не можемо ни ми Срби а ни Хрвати очувати слободу. Слободан Јовановић је због тога, држећи се Макијавелијевог савета да држава која западне у кризу треба да се врати „на основно начело, на њену почетну замисао“, предлагао да се југословенска мисао врати на полазну тачку. Другим речима, саветовао је Хрватима и Србима да се сете шта је југословенска мисао за њих значила уочи Првог светског рата, па да је поново пригрле из истих разлога. Догађаји који су уследили избијањем Другог светског рата показали су да су и настојања у очувању заједничке државе тако што ће се напустити југословенство као национална идеја а прихватити и неговати као државна идеја била нереална и неостварива.

Кад би се после свега поставило питање шта је остало као наслеђе од идеја југословенства и од Југославије, која је на њима била изграђена, истине ради морало би се рећи да је остало само горко искуство, тешко разочарање и чемерно страдање. Упркос томе, створена је друга Југославија, која је од прве преузела само име, али не и идеје на којима је претходна почивала. Више заснована на приволи него на идејама које су биле уграђене у прву Југославију, друга се распала попут прве, на исто тако драматичан начин и, опет, не без жртава.

[/restrictedarea]

  займ на карту без отказов круглосуточно срочно займ на карту без отказаone займзайм 50000 рублей