Почетна / Колумне / Некада се од долапчића кретало…

Некада се од долапчића кретало…

Драгомир Антонић 

„Демократију“ смо добили. Село и сељака изгубили. Ко је на добитку? 

Седи сељак. Пуши. Упро поглед ка ливади више старе куће. Не мрда. Путем наиђе човек из града и приђе сељаку. Сељак се не помера. Обојица ћуте. Прође један сат. Прође други, a кад и он одмакну, упита придошлица сељака: „ О чему толико мислиш,  човече?“ „Хоћу да подижем кућу, ал‘ не знам где да ставим долапчић“, одговори сељак. „Свашта, ниси ни темељ почео да копаш а размишљаш о долапчићу!“ (Долапчић је мало удубљење у зиду где се обично чува шибица, свећа, прибор за кафу.) Оде човек мрмљајући: „Има, вала, у Србији залудног и доконог народа колико хоћеш.“ Мудар је сељак. Боље је три пута размислити него без размишљања радити. Хоће брзина да превари. Залудна су касније извињења, јавна кајања.

Сељак се некад споро кућио. Почео би деда, наставио отац, унук имање заокружио. Пола века, 50 година најмање, требало је да се све уреди. Тако се и кућа зидала. Полако. Прво се направи у глави, а онда гради. Да би се некад подигла кућа, пет правила се морало поштовати. Пише у старим књигама.

 

Прво правило Кућа се подиже на дедовини!

Најбоље је кад се нова кућа гради на имању које је наслеђено од оца или деде. Кад се земља купује, постоји опасност да је неко продаје из невоље. Мука га натерала да земљу прода. Стегне му се срце, душа скупи, али нема куд. Може да се деси да продавац баци клетву на купца, те купац, иако ништа није крив, са земљом понесе и туђу несрећу. На туђој несрећи нико своју срећу није изградио. Продато у сузама купцу радост не доноси! Кад се купује место на којем ће се подићи кућа, не сме бити правно спорно. Све се у катастру провери. Геометар на имање изведе. Са комшијама међе утврде.

 

[restrictedarea]

 

Друго правило Место мора бити оцедито!

Зна сељак да подземне воде, сем што могу изненада да надођу, провале и кућу поплаве, праве лоше расположење код човека. Нерасположен човек лако постане пргав и напрасит. Врљика надохват руке – ето несреће. Зато је важна физичка подобност земљишта. Треба да има здраву подлогу, здравицу. Земља не сме да буде ретка, изривена, место подводно и да се ка имању сливају воде са брда. Да ли је место чврсто, проверава се једноставно. Ископа се рупа као за темељ и на једно место наслажу, једна преко друге, 75 цигала. Ако се земља не улегне, место је здраво и чврсто.

 

Треће правило Место не ваља да је поред пута!

Избегава се зидање куће поред самог пута. Оно, јесте лакше кад се негде крене, али ако је лакше сељаку, још је лакше другима. Власт, радозналци, агитатори, разне војске кад крену у село – туп у кућу поред пута. Није да сељак власт не воли, ал‘ је боље кад је кућа мало даље. Има времена да се распита шта власт жели те да јој са задовољством удовољи.

 

Четврто правило Место не сме да буде шумовито, ветровито, орах уз саму кућу, а стреха крова не сме у комшијино имање залазити!

Ако је место ветровито, промајно, за летњих врућина јесте пријатније. Врућине брзо прођу, а за зиму ваља много дрва спремити за грејање. Кад задува са свих страна, тешко је кућу загрејати. Ако је много дрвећа око куће, наиђе олуја, одломи се дрво или грана, поломи ћерамиду и кућа почне прокишњавати. У ораховом хладу није здраво ни по највећој припеци задремати, а камоли да његов хлад пада на кућу током целе године. Вода са стрехе мора да се слива на сопствено имање. Не сме се дозволити да се вода слива у туђе имање.

 

Пето правило Место не ваља ако је вилинско или аловито!

Кад је одабрао, тек тад сељак постаје опрезан. Све је наизглед у реду: место оцедито, склоњено од пута, није промајно, али кад је све у реду, зашто нису његов отац или деда баш ту подигли кућу, него на другом месту? Зато се мора извршити последња провера. Има више начина. Један је да се уочи Младе среде по месту за градњу проспе пепео, а затим у среду ујутро гледа има ли каквих трагова. Ако их има, онда место није добро и не ваља градити. Ако их нема или има само псећих трагова, онда је добро и кућа се може зидати. Други је да се, такође уочи Младе среде, оставе поред пепела и судови до врха напуњени водом. Ако се нешто воде просуло, онда се место мрда те ваља избегавати зидање куће. Трећи начин је да се говеда после паше пусте на место где би се градила кућа. Ако она сама легну да преживају, то је место потпуно здраво.

Зато, кад видите сељака да седи и ћути – не прекидајте га. Размишља да кад нешто уради, то буде добро њему и његовим потомцима. Тако је некад било у Србији. Ваљда је тако било и у другим државама сељака. Они што од земље живе на сличан начин размишљају. Муче своју муку, гледају своја посла и радују се кад нешто саграде.

Данас дошло време да се већина света радује кад се нешто сруши. Слави се доба кад је срушен Берлински зид, уништен Совјетски Савез, растурен Варшавски пакт, раздељена Чехословачка, у крви уништена једна Југославија, бомбардовањем НАТО злочинаца разорена друга, па разне „Олује“ и „Бљесци“, отимање Косова и Метохије, „Арапско пролеће“, Ирак, Либија, Египат, „Мајдан“, Украјина, милиони убијених жена, деце. Све за четврт века, 25. година. Мало је времена потребно да се свет уруши, поруши, унесрећи. Они који злочине учинише кажу да је то због развоја демократије и слободе. „Демократију“ смо добили. Село и сељака изгубили. Ко је на добитку?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *