Мршава позоришна година

Шта смо у 2014. години  видели у српском театру 

Пише Рашко В. Јовановић

На београдским сценама протекле године изведен је мањи број премијера од уобичајенога, али стварна невоља је то што у скромној театарској понуди готово да није било већих уметничких резултата

Београд одавно није имао тако слабу позоришну жетву као што је то било током протекле године. Сагледано у целини, позоришта која су у домену градскога финансирања – Југословенско драмско позориште, Београдско драмско позориште, Атеље 212, Позориште на Теразијама, Звездара театар, Битеф театар (навели смо само највеће театре за одрасле) – због знатно умањених дотација нису прошле године извела уобичајени број премијера, већ само једну или две. Свакако да је то врло мало, како када је реч о уметничким потенцијалима стално ангажованих ансамбала, тако и када се узме у обзир занимање публике нашег двомилионскога града. Не треба заборавити да су институционална позоришта најскупља онда када не раде, односно када не припремају премијере и када не приказују редовне представе у одређеном броју. А наши дотирани театри не приказују довољно представа, према својим могућностима и исто тако, према несумњивој потреби гледалаца, без обзира што су све више приморани да се понашају у складу са условима који се примењују у тржишној привреди! Подсетимо се само да поједина београдска позоришта већ годинама почињу сезону 1. октобра уместо да то чине почетком септембра, тако да је на тај начин позоришна сезона скраћена за тридесетак дана. Истини за вољу, до тога је дошло још давно и то да се не би „конкурисало“ Битефу! Таква пракса одомаћена је у Београду још у ери самоуправљања да би глумци имали што више времена да снимају филмове или да се припремају за летње фестивалске представе. Изгледа нам како данас, укупно узев, има мање извођења у сезони, што доказује чињеница да се сцене у појединим београдским позориштима све мање користе за представе матичних ансамбала, или пак за оне у властитој продукцији. У том погледу карактеристичан је пример Звездара театра, који на својим сценама („Данило Бата Стојковић“ и Нова сцена) има знатно мање властитих реализација, док добар део термина препушта представама у самосталној продукцији разних глумачких трупа, па смо прошле године могли гледати комаде као што су „Боинг Боинг“, „Лептири су слободни“ и сл.

Навођењем ових примера дошли смо до појаве булеваризације нашег театра, која постаје све изразитија у позоришном животу главнога града. Наиме, све више је представа које несумњиво припадају булеварском репертоару и углавном само забављају публику. Такав репертоар негује и Атеље 212, који је и протекле године наставио свој ход булеваром!

[restrictedarea]

ПОСВЕТА НУШИЋУ Читава прошла, 2014. година била је у знаку великог Нушићевог јубилеја: већина позоришта у Србији, па тако и поједина у Београду, обележила су стопедесетогодишњицу рођења нашег најзначајнијег комедиографа извођењем његових бројних дела. Како је Бранислав Ђ. Нушић писао и драме (чак и једну трагедију): неколико драма са историјском тематиком, такође и више грађанских драма, као и две сценске бајке и комаде за децу, може се рећи да је свој велики таленат испољио негујући скоро све драмске жанрове. Због разноврсног опуса намењеног позоришној сцени, њега су оправдано називали „нашим Шекспиром“, а ми бисмо истакли да је он био и остао наш Шекспир, Молијер и Гогољ у исти мах!

У Србији и Београду стожер обележавања Нушићевог јубилеја било је Народно позориште, што је сасвим разумљиво. Готово сва његова сценска дела први пут су приказана на сцени овог позоришта, многа је и написао имајући у виду његове глумце. Обележавање стопедесетогодишњице рођења Бранислава Нушића Народно позориште почело је 31. маја 2014, када је приказана нова поставка његове прве комедије, „Народни посланик“. Као што се зна, писац је пуних тринаест година чекао да се на сцени овог театра изведе његов комедиографски првенац. Из политичких разлога, управник Милорад Шапчанин, дуго је оклевао да „Народног посланика“ стави на репертоар, али је, у међувремену, допустио да се прикаже друга Нушићева комедија, „Протекција“. О премијери „Народнога посланика“ у јубиларној години писали смо у чланку „Нушићево огледало за сва времена“, повољно оценивши редитељску поставку Саше Габрића и игру читавог глумачког ансамбла („Печат“ бр. 321). Главна светковина Нушићеве годишњице била је у октобру, када је Национални театар, 20. октобра, на пишчев рођендан, на Сцени „Раша Плаовић“, приказао премијеру његове ретко приказиване драме, „Књига друга“, у режији Анђелке Николић. Та премијера изневерила је наша очекивања и представу смо оценили као делимичан сценски успех, што смо констатовали у критици под насловом „Драма као предсказање судбине“ („Печат“ бр. 341). Током октобра неколико позоришта из Србије са мање или више успеха гостовало је у Народном позоришту приказујући Нушићева дела, која су им у већини случајева послужила као повод за представе кабаретскога типа. У већини ових извођења опажала се тежња да се укаже на различите актуелне негативне друштвене појаве. У Музеју Народног позоришта постављена је изложба о великом писцу и о сценским приказима његових дела и изведено више приредби посвећених његовом стваралаштву.

ПОСВЕТА ВЕЛИКОМ РАТУ Југословенско драмско позориште није припремило ниједну нову представу неког Нушићевог дела поводом његовог јубилеја. Током године на сценама овог театра приказиване су старе представе, и то „Сумњиво лице“ у режији Јагоша Марковића (на Сцени „Љуба Тадић“) и „Покојник“ у режији Игора Вука Торбице (на Сцени „Бојан Ступица“) – представа која је као дипломски рад редитеља својевремено преузета од Факултета драмских уметности у Београду. Театар који је у прошлом веку дао неколико врхунских комада према Нушићевим текстовима, у режији Мате Милошевића и Мирослава Беловића, и тим сценским остварењима, реализованим на принципима стилизованога реализма, отворио перспективе за иновативне поступке у приказивањима нашег великог комедиографа, могао се постарати да у протеклој години прикаже неко његово остварење, и то из реда неизвођених или ретко извођених. Југословенско драмско позориште већу пажњу посветило је стогодишњици избијања Великога рата и најпре, 7. јуна, приказало драму „Змајеубице“ Милене Марковић, у режији Иве Милошевић. Ради се о првом извођењу дела, које је ово позориште наручило од познате списатељице са жељом да обележи годишњицу Сарајевског атентата и на сцени расветли лик Гаврила Принципа и осталих атентатора, припадника „Младе Босне“. О тој поетској драми, коју је ауторка означила као јуначки кабаре, као и о њеном извођењу, писали смо у чланку „Премијера у славу Гаврила Принципа“ констатујући да се ради о једном поетском драмском трактату о идејама и идеалима читаве једне генерације младобосанаца незадовољних ситуацијом у Босни и Херцеговини окупираној од стране Аустроугарске („Печат“ бр. 324). И представа „Дневника о Чарнојевићу“, премијерно приказана 17. децембра, у режији Милоша Лолића, доноси специфичну сценску визију овога антиратнога романа, написаног по завршетку Великога рата.

СПЕЦИЈАЛНИ ИГРОКАЗ Београдско драмско позориште поводом Нушићевог јубилеја приказало је премијеру новога дела Владимира Ђурђевића, специјално написаног за ову прилику − „Три класе и госпођа Нушић“, у режији Милице Краљ. О том остварењу, где је аутор, применивши колажни поступак којим је у текст интерполирао бројне реплике, па чак и сценске ситуације из познатих Нушићевих комедија, као и о самом извођењу, писали смо у „Печату“ бр. 349, уз закључак да нас је ова забавна представа навела на мисао како је у позоришту, у којем је некад Соја Јовановић режирала „Сумњиво лице“, а Александар Огњановић „Сумњиво лице“ и „Госпођу министарку“, ваљало, у част великог писца, упризорити и неку од његових великих комедија.

Звездара театар у вези са Нушићевим јубилејoм приказао је специјално написан за ову прилику игроказ Душана Ковачевића „Рођендан господина Нушића“, у режији Небојше Брадића, који је био и сарадник на тексту. О делу и извођењу закључили смо да оно треба да буде на репертоару и наредних сезона и уопште, у будућем времену, јер ће и сам Нушић као тема бити занимљив док српско позориште постоји („Печат“ бр. 315).

И Атеље 212 овим значајним поводом премијерно је дао „Ожалошћену породицу“, у режији Марка Манојловића, који је желео да изнађе некакав нови начин приказивања познатог дела и у том циљу применио је више „иновација“. Такав поступак није донео очекивани резултат и ову представу треба што пре заборавити. Указаћемо на чињеницу да је овај театар крајем године на Сцени „Мира Траиловић“ приказао комад Едена фон Хорвата „Казимир и Каролина“, у режији Снежане Тришић. Због Фон Хорватовог јасног и беспоштедног приказа раслојавања и распада друштва у време Велике економске кризе тридесетих година прошлога века, представа је имала пуно сазвучје са нашом актуелном ситуацијом, што је и те како утицало на гледаоце да је са великим занимањем прате. Још једна представа на Сцени „Мира Траиловић“ – „Август у округу Осејџ“ − привукла је велику пажњу публике, како због озбиљне теме, тако и због одличног извођења: редитељка Љиљана Тодоровић минуциозним поступком ефектно је оживела текст ове потресне драме, коју је написао Трејси Летс.

ПРИВАТНА ПОЗОРИШТА: СКРОМНО И ДОБРО

Осврнимо се укратко и на деловање приватних позоришта у Београду током протекле године. Ако на репертоару земунскога Мадлениjанума зачудо није било нушићевских извођења, Позориште Славија приредило је фестивал представа Нушићевих дела са свога редовнога репертоара, којима је придодало и две премијере. Наведимо најпре прво извођење досад неприказиване његове комедије „Опасна игра“, у режији Велизара Митровића. Оценивши као веома умесан потез стављање на репертоар заборављеног Нушићевог дела, указали смо да је редитељу пошло за руком да оствари веома духовиту и живописну представу, која је наишла на ванредно повољну рецепцију гледалаца („Печат“ бр. 342). У оквиру Нушићевог фестивала у Позоришту Славија, са евидентним успехом приказана је и премијера комедије „Ујеж“, коју је приредио и режирао Иван Бекјарев. На тај начин, што ће рећи скромно али ефектно, „Славија“ је дала леп допринос прослављању Нушићевог јубилеја, који је, можемо са сигурношћу закључити, без обзира што није било много значајнијих уметничких догађаја, достојанствено обележен у већини београдских позоришта, на задовољство публике.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *