Почетна / Култура / Мишел Уелбек – пророк европске пропасти

Мишел Уелбек – пророк европске пропасти

Пише Марко Танасковић

Вероватно да писац, иначе превејани мајстор самопромоције и личног маркетинга, ни у најлуђим сновима није могао да претпостави колико ће његово смело пророчанство у најкраћем могућем року постати застрашујуће актуелно, а тајминг његовог објављивања судбински погођен на најморбиднији могући начин

Иако се у Западној Европи генерално све мање чита белетристика, вероватно да не постоји иоле образованији и обавештенији житељ Старог континента који није чуо за Мишела Уелбека. Овај 58-годишњи француски књижевник, кога скандали и контроверзе прате кроз читаву стваралачку каријеру, поново се нашао у жижи интересовања европске јавности након објављивања свог најновијег, шестог по реду, романа Покоравање. У роману он дочарава узнемирујућу визију Француске из блиске будућности, која након победе муслиманског кандидата на председничким изборима 2022. укида секуларну Републику и прелази на исламско и шеријатско државноправно уређење. И пре објављивања ове потенцијално запаљиве књиге, Уелбекова политички некоректна књижевна фантазија изазивала је незапамћено интересовање у француским медијима и бројне полемике, а чак је и сам председник Франсоа Оланд изјавио да ће са великом пажњом прочитати роман када изађе и покушати да из њега извуче одговарајуће поуке. Ипак, вероватно да ни сам Уелбек, иначе превејани мајстор самопромоције и личног маркетинга, у најлуђим сновима није могао да претпостави колико ће његово смело пророчанство у најкраћем могућем року постати застрашујуће актуелно, а тајминг његовог објављивања судбински погођен на најморбиднији могући начин.

ВРАГ ОДНЕО ШАЛУ На дан када се у француским књижарама појавило Покоравање, наоружани исламски терористи упали су у редакцију сатиричног листа „Шарли ебдо“, познатог по исмевању верских осећања муслимана, и хладнокрвно убили 12 људи које су затекли на јутарњем колегијуму. Тог истог дана на киосцима се појавио и нови број магазина „Шарли ебдо“ на чијој се насловној страници налазила управо карикатура Мишела Уелбека која исмева његову наводну пророчку моћ, уз коментар да ће „до 2017. изгубити све зубе, а до 2022. славити Рамазан“. Чинило се да се у овом случају могла применити она изрека о томе да се најслађе смеје онај који се последњи смеје, али је свима, па и Уелбеку, било јасно да је враг већ одавно однео шалу. Од тог тренутка, догађаји попримају драматичан ток, почињу улични сукоби и акти одмазде према француским муслиманима који су многима деловали као увод у грађански рат, књига се, како се могло и очекивати, продавала као алва, првобитни тираж од 100.000 примерака готово да је разграбљен, Уелбеку од исламиста стижу претње смрћу, просторије његовог издавача „Фламариона“ биле су испражњене из предострожности, а сам писац добија полицијску пратњу, прекида промотивна појављивања и нестаје из видокруга јавности. Многи коментатори уочили су бројне паралеле и сличности са незавидном и ђаволски противречном ситуацијом у којој се 1988. нашао Салман Рушди након објављивања Сатанских стихова, када су га иранске ајатоле осудиле на смрт због увредљивих пасажа на рачун пророка Мухамеда, јер је са једне стране значајно финансијски профитирао од медијске пажње и повећане продаје својих књига, али и, с друге, довео себе у реалну опасност да изгуби главу као жртва сопственог литерарног сочињенија.

[restrictedarea]

Додуше, треба рећи да за Уелбека ова кризна ситуација није ништа ново, чак би се могло рећи да се ради о својеврсном дежавију. Наиме, након објављивања Уелбековог трећег романа Платформа (2001) аутор је, у за слободну Европу незапамћеном преседану, изведен пред окружни француски суд под кривичним оптужбама да је одређеним пасусима у књизи изазивао расну и верску мржњу и нетрпељивост према муслиманима. Оптужби је, наравно, касније ослобођен, а током суђења Уелбек ниједног тренутка није устукнуо, све време тврдећи да ислам као религију презире из дна душе и да је сматра најглупљом од свих монотеистичких религија, што га је суочило са готово свакодневним претњама смрћу од стране муслиманских екстремиста. У овој заједљивој романескној провокацији Уелбек је, као одговор на цивилизацијски замор добростојећих западњака и њихов усахли либидо, понудио сексуални туризам на Далеком истоку у оквиру којега је могуће, за мале своте новца, купити привлачна тела и робовску наклоност сиромашних Азијаткиња, све до тренутка појављивања радикалног ислама који на крвав начин квари забаву. Платформа је иначе објављена само неколико месеци пре 11. септембра и рушења Кула близнакиња у Америци, али и мало више од годину дана пре терористичог напада на индонежанском острву Бали, који је био готово пресликан терористички напад описан у Уелбековој књизи, што му је првобитно донело пророчку славу и репутацију некога ко врло добро препознаје друштвена кретања и глобалне трендове, и у складу с тим успешно антиципира последичне догађаје.

КРЕАТИВНИ ВРХУНАЦ Без обзира на импозантне тираже и озлоглашеност коју је постигла, Платформа ипак не представља креативни врхунац Уелбековог књижевног опуса. Та част резервисана је за Елементарне честице (1998) његов најсложенији, најличнији и најрепрезентативнији роман, који му је иницијално откључао врата велике светске књижевне позорнице. У питању је величанствени роман идеја, али и снажна и потресна прича о два полубрата, Мишелу и Бруну, научнику и књижевнику, аскети и развратнику, кроз чије дијаметрално опречне животне судбине аутор сагледава шизофрену располућеност своје личности и упоређује оно што сматра да су две доминатне и подједнако опасне манифестације индивидуализма које су, по њему, обележиле другу половину двадесетог века у Европи – хладни рационализам са једне и необуздани хедонизам са друге стране. У Елементарним честицама Уелбек се дотиче и теме побољшања врсте и клонирања, на трагу Хакслијевог Врлог новог света, припремајући терен за оно чиме ће се опширније бавити у Могућности једног острва, свом каснијем, футуристичком роману. Такође у Елеменатрним честицама Уелбек разрађује већ начете теме фрустриране сексуалности, срамоте старења и тржишног, рачунџијског приступа љубави, обрушавајући се свом силином свога талента на генерацију „шездесетосмаша“ и сексуалну револуцију с краја 60-их, која је, по њему, главни кривац за распад традиционалне породице и резултирајући морални колапс Француске и Западне Европе. Била је то његова лична освета родитељима који су га напустили у детињству и осудили на живот испуњен самопрезиром, несигурностима и сумњом. Поред тога што су га потврдиле као врсног приповедача који тера читаоца да с нестрпљењем окреће странице, Елементарне честице су представиле и Уелбека као интригантног полемичара који је у јавни дискурс вратио теме односа Европљана према имиграцији трећесветских, постколонијалних маса и пригушеној економској, политичкој, културној и сексуалној тензији која тиња испод површине у наводно хармоничној, мултикултуралној Француској. Ако је Шпенглер био у праву, и ако је западна цивилизација далеко иза себе оставила периоде херојске младости и креативне зрелости, онда се Уелбек, након Проширења подручја борбе и Елементарних честица спонтано наметнуо као један од најуспешнијих дијагностичара болести њене декадентне старости и непогрешиви пророк предстојеће европске пропасти.

Његови смели, политички некоректни ставови и велики комерцијални успех и изван граница Француске, осим бројних присталица и поборника, донели су му и сразмерно много оспораватеља и идеолошких противника. Некадашњи савезници са тзв. „бобо левице“ (буржујско-боемска) разочарано су му окренули леђа, оптужујући га да је притајени националфронтовац и реакционар и стављајући му на терет мизантропију, мизогинију и расизам. Чак ни око чисто уметничке вредности његове прозе није било могуће постићи елементарну сагласност. Академски књижевни кругови у Француској, вечито забринути за стање језика и рафинирану лепоту казивања, сматрали су његов стил сувише упрошћеним и сведеним, а његове теме и описе вулгарним и порнографским. Многи га чак нису ни доживљавали као правог књижевника, већ као закамуфлираног социолога или футуристу који кроз артифицијелне заплете и аутобиографске ликове износи и пропагира сопствене политичке ставове и отровне провокације. Ипак, било је доста и оних, попут угледног британског писца Џулијана Барнса, који су тврдили да „једино Уелбек лови крупну ловину, док се сви ми остали задовољавамо убијањем зечева“, а чинило се да је академски литерарни естаблишмент на путу да коначно прихвати Уелбека, када му је пре неколико година додељена најпрестижнија француска књижевна награда „Гонкур“, и то, да иронија буде још већа, за његову убедљиво најслабију књигу, Карта и територија (2010) која је такође била предмет контроверзи и оптужби за плагијат јер се Уелбек дословно послужио цитатима са Википедије.

ПРОТИВ САМОУБИЛАЧКЕ АПАТИЈЕ У међувремену, Уелбек је неко време, због пореске политике и притиска јавности, живео у Ирској, инспирисао је легендарног панкера Игија Попа да сними меланхоличан и елегантан џез албум о његовом роману Могућност једног острва, дописивао се и размењивао увреде са омиљеним идеолошким противником Бернаром Анри-Левијем, глумио себе у неколико филмова, да би, након повратка у Француску 2012, био суочен са поражавајућим стањем које је завладало у његовој домовини на свим нивоима. Економија је била у стагнацији, Француска није, чак ни на папиру, више била пета економска сила света, недостојна политичка елита истицала се само по дворским скандалима и љубавним аферама, злочиначке војне интервенције у иностранству односиле су животе и повећавале међуверску тензију на улицама француских градова, а опште стање духа било је безнадежније него икада пре. Ту се опет враћамо на актуелно Покоравање, сатиру коју је Уелбек написао како би барем мало размрдао своје сународнике из самоубилачке апатије. Роман прати размишљања Франсоа, средовечног професора књижевности, који живот проводи на шопенхауеровској љуљашци између егзистенцијалне досаде и промискуитетне жеље према младим телима својих студенткиња. Оно што разбија монотонију његовог усамљеничког живота је ситуација која настаје након што 2022. кандидат деснице Марин ле Пен изгуби од Мухамеда бен Абеса, кандидата фиктивне партије „Муслиманског братства“, која, у антилепеновској коалицији, добија подршку од партија левог и десног центра. Француска убрзо прелази на исламско државно уређење, жене престају да раде и покривају се од главе до пете, док Франсоа добија обавештење са факултета да може да се врати на посао само ако пређе на ислам. Оно што је занимљиво приметити јесте то да је, упркос оптужбама за исламофобију, Уелбек много смекшао и ублажио своје ставове према исламу. Бен Абес и његови следбеници приказани су као ненасилни, побожни и поштовања достојни, а сам наратор врло брзо прихвата исламски начин живота, не из било каквих филозофских и религиозних начела, већ зато што му то доноси већу плату и могућност полигамије. Права мета Уелбекове сатире, заправо, уопште и нису муслимани, већ лицемерје и конформизам, односно ментална и духовна слабост западног човека који није у стању да одбрани своје вредности и да се одупре потчињавању. Ислам је само огледало у којем се одражава сва отуђеност, биолошка јаловост, спиритуална празнина и недостатак виталности просечног Француза у савременом секуларизованом друштву. По Уелбеку, живот на Западу постао је неподношљив и бесмислен; љубав је уступила место безначајним и понижавајућим сексуалним контактима, религију су замениле плитке и етички необавезујуће „њу ејџ“ филозофије и секте, породични дом себично је жртвован на олтару каријере и успеха, а механизми и притисци тржишта и потрошачког менталитета нужно доводе до стерилности духа и распусности тела. У таквој депресивној реалности, као да нам Уелбек поручује, прелазак на ислам делује као најмање лоше и сасвим логично решење. Ипак, док нестрпљиво чекамо српски превод Покоравања (20. фебруар у издању „Буке“) и пратимо развој догађаја у Француској, остаје нам да се надамо да је велики пророк овај пут ипак промашио, јер је Француска, са својим великим писцима, сликарима, божанственим катедралама и префињеним винима, превише велика и значајна нација да би тек тако и без икаквог отпора пала пред варварском најездом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *