Лутке на европском путу

Пише Никола Врзић

Зашто је премијер Србије Александар Вучић одлучио да уђе у отворени сукоб са чиновницима Европске уније?

Без видљивог повода, овог понедељка је премијер Србије Александар Вучић у влади Србије примио амбасадора Ирана у Београду Маџида Фахимпура и у разговору, стоји у званичном саопштењу које је изазвало малу до никакву пажњу јавности, „истакао да Србија води независну политику. Србија је на путу ка Европској унији, али води независну политику, коју самостално креира, без мешања било ког другог фактора, јер тако штити интересе свог народа“. Вучић се истовремено „захвалио амбасадору Фахимпуру на принципијелној политици Ирана да не призна једнострано проглашену независност Косова и Метохије“, а „двојица саговорника сагласили су се да је потребно интензивирати, пре свега, економску сарадњу две земље“. Вучић је амбасадору „обећао да ће у следећих десет дана влада Србије именовати копредседника Мешовите комисије за економску, трговинску, научну и техничку сарадњу на министарском нивоу“, „најављено је и више међусобних посета званичника две земље“, а „амбасадор Ирана обавестио је председника владе Србије о напретку преговора о иранском нуклеарном програму“ при чему је –  важан моменат – „поздравио однос српске дипломатије према том питању“.

УСКЛАЂИВАЊЕ С РУСИЈОМ Ствар је, наравно, у томе што се Иран, с којим ћемо да продубимо економску сарадњу, налази под жестоким и свеобухватним и економским и персоналним санкцијама те Европске уније, ка којој Србија путује, и што се под њеним санкцијама налази углавном баш због свог нуклеарног програма према којем пак наша дипломатија има такав однос да га Иран поздравља. Све у свему, дакле, био је то један леп и сасвим неевропски сусрет, и сусрет врло необичан за једну земљу која отпочиње преговоре о евентуалном учлањењу у Европску унију, током којих се од ње захтева и да своју спољну политику усклади с политиком ЕУ, то јест, да уради оно што је одлучила ЕУ иако није имала баш никакве могућности да на ту одлуку утиче.

Све се, притом, догађа усред хроничног непристајања Вучићеве владе да, следећи Европску унију, уведе санкције Русији, а Вучићевим сусретом са иранским амбасадором Србија је свој став према Ирану много више усагласила са руском, него са позицијом бриселске уније. Што је опет, све заједно, нарочито интересантно зато што нам из ЕУ управо стижу најаве јачања притиска да се од Русије удаљимо, уместо да јој се (и овако) приближимо. После Летонца Едгарса Ринкевичиуса, који је, преузимајући председавање Европском унијом, рекао да је, што се Русије тиче, „важно да се Србија у овом тренутку адаптира на ставове који су део заједничке спољне политике ЕУ“, ових дана стиже и најава нове резолуције Европског парламента у којој ће се од Србије једнако експлицитно затражити „да усклади спољну политику са Европском унијом, укључујући и политику према Русији, уз жаљење што се Србија није придружила рестриктивним мерама према Русији“.

И Косово и Метохија приде. Деветог фебруара, како је најављено, наставиће се бриселски дијалог Србије и Косова, Београда и Приштине, на високом нивоу, дијалог од којега се очекује да доведе до даљег напретка у нормализацији односа, која ће пак, пре или касније, довести и до захтева за признањем независности Косова. И не само што је Вучић у разговору са иранским амбасадором нашао за сходно да, уз подсећање на (варљиву) српску независност, захвали Ирану на држању у вези са Косовом и Метохијом већ је, неколико дана раније, у интервјуу таблоиду „Блиц“ наговестио и да би Први бриселски споразум могао да буде и последњи, ма шта ЕУ од нас тражила. Одговарајући на питање да ли ће од нас бити затражено да признамо Косово да бисмо ушли у ЕУ, наиме, Вучић је одговорио: „Ми смо признали живот на Косову и мислим да више од тога нико и не треба да нам тражи. Омогућили смо, дијалогом и низом решења, да људи тамо нормално живе, да се крећу, раде, и то независно од политичких односа… И то је та наша црвена линија преко које нећемо ићи.“

[restrictedarea]

СЛОБОДА ГОВОРА И ОПТУЖБИ А на све то Вучић сад улази и у отворен сукоб са ЕУ и њеним чиновницима. Све је почело новинарским питањем о тексту БИРН-а („Балканска истраживачка мрежа“) о наводним манипулацијама у избору фирме која ће испумпавати воду из колубарског копа „Тамнава – Западно поље“. Вучићев одговор: „БИРН, то су они који су лагали око ‚Ер Србије‘, они који су добили паре од господина Девенпорта (Мајкл, шеф ЕУ делегације у Србији) и ЕУ да говоре нешто против владе Србије. Тим лажовима реците да су опет лагали.“ Вучићу одговара Маја Коцијанчић, портпаролка Европске комисије за политику суседства и преговоре о проширењу: „Врло смо изненађени најновијим тврдњама премијера Србије Вучића о томе да ЕУ појединим организацијама плаћа да воде кампање против српске владе. Одлучно одбацујемо такве неосноване тврдње. ЕУ подржава независно и одважно новинарство, као и слободу говора широм Европе и изван ње… ЕУ од српских власти очекује да обезбеде окружење које ће подржати слободу изражавања и медија. Критика, попут оне коју упућује БИРН, неопходна је како би се осигурала стварна одговорност изабраних влада; владе би требало да заузврат реагују на такву критику на конструктиван и транспарентан начин, а не да је гуше.“ И нови Вучићев одговор: „Веома сам изненађен најновијим тврдњама Маје Коцијанчић и одлучно одбацујем све њене неосноване тврдње… Запрепашћен сам чињеницом да Маја Коцијанчић у име ЕУ покушава да ме ућутка, да ми забрани чак и да одговорим на питање новинара… Свестан чињенице да сам само обичан председник владе једне географски мале земље, а да су госпођа Коцијанчић и господин Девенпорт велики и важни функционери ЕУ, нисам ни помислио да ће само један мој мали, обични одговор новинару на конференцији за новинаре изазвати такав бес моћних и значајних људи… Питам вас, госпођо Коцијанчић и господине Девенпорт, да ли ви то забрањујете председнику владе Србије да одговара на питања новинара, да ли покушавате да ми забраните да јавности Србије саопштим да они које плаћате не говоре истину и да ли је слобода свакојаких речи дозвољена вама, а слобода изражавања и истине није дозвољена нама, обичним смртницима… Ако вам лично представљам сметњу јер нећу да будем ваша лутка на повоцу, већ само слуга грађана Србије, јасно ме и недвосмислено о томе обавестите, и не брините, склонићу вам се са пута, а знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“ Уследио је, овог уторка, састанак Вучића и Девенпорта, који је био најављен као састанак помирења, међутим, после састанка је уследило једно штуро саопштење где се наводи да су се Вучић и Девенпорт сагласили само око тога „да је 2015, када је реч о европским интеграцијама, важна година за Србију“, што је толико бесмислено да нам указује да неког озбиљнијег усаглашавања, то јест помирења, међу њима заправо и није било.

 

ВУЧИЋЕВ ИСПИТ Какве закључке из свега овога можемо да изведемо? Пре свега, очигледно је да је Вучић – из неког разлога – одлучио да уђе у јавни сукоб са ЕУ и њеним чиновницима; могао је, наиме, одговарајући на оно питање о БИРН-овом тексту, да се ограничи на оцену да је текст лажан и да се уздржи од увлачења ЕУ у читаву причу, без обзира на то што се ЕУ заиста налази међу финансијерима БИРН-а. Одабрао је, међутим, да их увуче, а потом је одабрао и да Маји Коцијанчић одговори онако оштро. Зашто је баш тако одабрао? Да ли је то „обична фарса, намењена лаковерном делу домаће јавности“, или Вучићева исхитрена реакција, или пак овај сукоб није био на мах већ наговештава и нешто много озбиљније? Милорад Додик, председник Републике Српске, коме се истрајност у борби за националне интересе, баш као ни искуство у сукобима са западном међународном заједницом не могу оспорити, а не може му се замерити ни на претераној личној блискости са Александром Вучићем, изјављује да је Вучић у овом сукобу у праву али и, што је много значајније, упозорава: „Мислим да у једном није у праву – када каже да се кренуло на владу Србије. Мислим да се кренуло на њега, а не на владу Србије. У том погледу никоме у Европи не одговара јак премијер Србије, без обзира на то ко он био, него је потребан неки поданик који ће аплаудирати на све глупости које долазе из Европске уније и говорити како је најбоље оно што смисле у својим кабинетима.“ А и Џејмс Кер-Линдзи, редовни коментатор балканских збивања са Лондонске школе економије, оценио је да су оптужбе на рачун Брисела „веома опасан потез“ Александра Вучића: „Чак и ако покушава да говори за националистичку публику код куће, ово је веома опасан потез. Упућивање оптужби ЕУ, и то конкретним званичницима, нешто је што неће бити добро примљено у Бриселу или у престоницама земаља чланица.“

У процењивању стварног значаја актуелног Вучићевог сукоба са ЕУ, притом, треба имати у виду и да му ово није први окршај са њом поводом слободе и утицаја на овдашње медије, и да су ти окршаји – оптужбе да Вучић гуши слободу медија – некако отпочели тек када је први пут одбио да уведе санкције Русији, а није их било, тих оптужби, ни у назнакама када је, пре него што је Русија стигла на дневни ред, стао иза Првог бриселског споразума с Косовом… Приде, актуелна неевропска Вучићева реторика – ако ћемо да анализирамо поштено, иако то баш и није у моди – показује узбудљиве знаке сагласности и са другим његовим неевропским потезима, попут споменутих са Ираном и Русијом. Баш као што је и сасвим несагласна са осталом његовом, проевропском реториком и потезима, рецимо, у економској политици, па отуда толико збуњује и даје простора најразличитијим тумачењима.

У сваком случају, оно што јесте неспорно, то је чињеница да се један српски лидер према Европској унији није поставио овако оштро, макар и само на речима, још откако смо у Европску унију почели да идемо без алтернативе. Да ли је ту реч само о разлици у личном стилу понашања, од којега као држава немамо ништа, или је пак реч о најави могуће, пожељне и преко потребне промене државног курса, све и ако она због разноразних околности не може да се изведе онако брзо и нагло као што бисмо волели, постаће много јасније тек када се Александар Вучић нађе на свом (и нашем) најозбиљнијем испиту. А то је онај косметски, који му, почев од 9. фебруара, предстоји у наредним месецима.

Ишчекујући тај Вучићев испит, Европска унија ће се, као што каже Милорад Додик, „сада повући и сачекати да поново нешто уради, тако да то неће престати“. А зашто ће се ЕУ сада повући, и зашто ти напади, истовремено и само наизглед парадоксално, заправо неће престајати? Суштина односа Европске уније према Александру Вучићу своди се на то да ЕУ до краја не верује у његов проевропски, напредњачки заокрет и зато мора да га држи под константом претњом, али јој је баш он истовремено и потребан. Потребан само да би наставио да ради оно што је већ урадио Првим бриселским споразумом, из простог разлога што на српској политичкој сцени нема никога другог ко то може да уради а да притом не изазове побуну у народу. И зато ће га и трпети, све док буде довољно моћан у Србији и довољно немоћан пред њима. Чим нестане само једног од та два услова, одбациће га. Јер изворно њихов никада није ни био, а још и ако изгуби своју употребну вредност… Тако да му је најодрживије решење, ипак, да буде наш, па шта буде. Уосталом, алтернатива му је да се претвори у ону „лутку на повоцу“ о којој и сам говори.

БИРН-ово лобирање

БИРН-ов текст оптужби о наводно сумњивом тендеру за испумпавање воде из „Колубаре“, који је послужио као окидач за вербални сукоб Александра Вучића и Европске уније, у воду је коначно потпуно пао ове недеље, када је Светска банка – која је и финансијер пројекта – званично саопштила да је тендер спроведен сасвим у складу са прописима. „Моје колеге су погледале све одлуке, све процедуре, и утврдиле су да је све урађено у складу са српским прописима“, рекла је Весна Костић из Канцеларије Светске банке у Србији.

Али пажљивом читаоцу Светска банка није ни била потребна да би схватио да текст представља, најблаже речено, потпуни промашај, а заправо неуспели покушај лобирања за холандску компанију „Ван Хек“ која се и сама бави пословима испумпавања воде. Докази се налазе у самом тексту БИРН-а.

Аутор(и) текста, наиме, сасвим скандалозно жале што ова холандска компанија посао испумпавања „Колубаре“ није добила мимо поступка јавних набавки, већ је, насупрот томе, расписан тендер за најповољнијег извођача („И поред тога што је руководству ЕПС-а већ неколико дана после поплава било јасно да само холандска фирма може да уради овај захтевни посао и да Закон о јавним набавкама предвиђа да се у случају елементарних непогода избегавају јавне набавке, ЕПС одлучује да распише тендер.“) и тврде да је потом „Ван Хекова“ тендерска понуда „због административне грешке у старту одбачена као неважећа“ док је посао добила „Јужна Бачка“ која је блиска властима, те отуда читава ствар и смрди на корупцију. Документ за који и БИРН даје линк у свом тексту – „Записник о отварању понуда“ – показује, међутим, не само да је понуда „Јужне Бачке“ (заједно са румунском фирмом „Неш“) била најповољнија већ и да „Ван Хекова“ понуда није одбачена због некакве „административне грешке“ –  напротив, констатује се да „уочених (процедуралних) недостатака нема“ – притом је била и скоро три пута скупља од понуде „Јужне Бачке“ (0,5 евра по испумпаном кубику воде, у односу на 0,168 евра по кубику колико наплаћује „Јужна Бачка“) а уз то је и понуђени рок завршетка радова 12 дана дужи.

Шта ће бити са СПС-ом?

Вучићев сукоб са ЕУ у неугодан положај је, помало неочекивано, довео Социјалистичку партију Србије. Почело је оптужбом потпредседника СНС-а и министра полиције Небојше Стефановића да „социјалисти не бране Вучића“ („Већ сам упозоравао премијера Вучића да ће, када до тога дође, остајати сам и у таквим борбама“ – попут ове с Бриселом – „неће имати подршку коалиционих партнера. Показало се да сам био у праву. Евидентно је да нико из СПС-а не жели да брани став владе Србије.“) наставили су за Стефановићем и други функционери СНС-а у сличном тону, а на све се надовезало сазнање „Новости“ – у „Новостима“ је, иначе, Стефановић и изрекао цитирану оптужбу  – да „постоје изгледи“ да Вучић на пролеће СПС избаци из владе Србије. „Премијер је“, наводе „Новости“, „одлучан да оснажи свој тим уочи крупних изазова који очекују државу – од Косова, спровођења реформи, па до консолидације домаће економије… Дачићу се, како чујемо, замера и што је често остављао Вучића на ветрометини. Поготово када је Запад премијера узимао на зуб… Врло лако може да се деси и да напредњаци сами наставе мандат владе… Као могућа замена за СПС помињала се СДС Бориса Тадића, али је та опција за сада ‚на леду‘… Његов трансфер у владу отежава и то што Тадић није пропуштао прилику да се придружи западним силама, када год је настајао шум између њих и премијера…“

Без обзира на то како ће се ова сага преломити – СНС има већину да влада сам, али би га то оставило самим против свих осталих, и утолико лакшом метом – могу ли се ове информације схватити и као најава драстичнијег окретања Вучића и СНС-а од Запада? Јер је управо однос према Западу, како се види из ових реченица а под условом да су информације „Новости“ тачне, оно што напредњацима највише смета и код Дачићевог СПС-а и код Тадићевог СДС-а.

 

[/restrictedarea]