Почетна / Свет / „Лондонистан“ после Париза

„Лондонистан“ после Париза

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

У Лондону, где париски инцидент вибрира јаче него другде у неисламском свету, само мањи број опсервација и закључaка после злочина односи се на праву тему

Има мишљења у Лондону да се напад у Паризу не би догодио да су „џихадисти слободе мишљења и изражавања“ (Мирор) која нема границе ни обзира, бар чули за једну од кључних поставки ислама: „La ikraha fi din“ – не сме да буде верске мржње.

У париском случају то би значило да бласфемија туђих светиња није начело ислама, али да има своје последице.

Терористи у француској престоници убијали су зато што су серијско карикирање пророка Мухамеда у недељнику „Шарли ебдо“ доживљавали као увреду свим муслиманима у свету. А иронично је да им ниједна од четири признате школе тумачења Мухамедове „Објаве“ не би дала за право да потежу оружје. У исламу нема позива на убијање оних који другачије верују, мисле и говоре. Постоји једино налог верницима да употребе насиље („би сејф“-сабљом) али не против иновераца него против апостата, одметника од вере. У савременој „пракси“ не убија ислам, убијају погрешни муслимани. То се догодило и у Паризу.

ЗАГЛУШУЈУЋИ АЛАРМ У „Лондонистану“, где париски инцидент вибрира јаче него другде у неисламском свету (због броја и утицаја исламске мањине на Острву) само мањи број опсервација и закључивања после злочина бавио се правом темом – да је у Паризу новинаре и таоце убијала идеологија, политика, фанатизам и,  нарочито, сиромашно, промашено поимање ислама. У британском политичком и медијском „мејнстриму“ доминира, међутим, и даље манихејско упрошћавање чињеница и контекста: Ахура Мазда против Агра Мању; беневолентно светло западаног либерализма против мрака џихадизма.

И Британско острво се наједном нашло у знаку заглушујућег аларма свих обавештајних служби, упућеног политичком врху: терористи припремају нове нападе који ће бити „спектакуларни“ по јачини удара и последицама: 150 џихадиста домаће производње смерају да изведу терористички напад сличан овом у Паризу…

Особљу на граничним прелазима наложено је да се контрола подигне на највиши степен позорности, пре свега према путницима који улазе на Острво.

Из спољне контраобавештајне службе МИ6, унутрашње МИ5 и Скотланд јарда упозорили су своје људе на терену да британски џихадисти који се враћају из борбених активности у редовима Исламске Државе поседују све квалификације и средства да изведу терористичке акције „типа Париз“.

[restrictedarea]

У посебним напоменама шпијунских служби (према наводима у прошлом броју „Сандеј тајмса“) обавештава се политички врх у Вајтхолу да су „20 екстремиста са радикалним идејама“, који до сада нису били под ригорозном полицијском контролом, поново стављени под присмотру највишег степена зато што се сматра да представљају „озбиљну опасност“ (Мејл). Језгро ових џихадиста са британским држављанством и пасошима (повратници из Сирије и Ирака) сачињава, како извештава штампа, око тридесет активних припадника Исламске Државе. Они што су поново стављени под посебну полицијску лупу и детаљну обраду обавештајних служби прошли су, наводи се, на Блиском истоку обуку у руковању оружјем и извођењу акција каква је била ова у Паризу.

Прилично занимљив податак је да су британске обавештајне службе „у последње време“ онемогућиле четири „спектакуларне“ терористичке акције тако што су проваљене „кртице“ џихадиста убачене у, посебно се истиче, саобраћајну инфраструктуру, возове, авионе, бродове… На основу извора у Скотланд јарду, штампа наводи даље како је Ал Каида успела да џихадистима у Британији достави „нацрте“ за израду „паметних бомби“ способних да избегну електронску контролу.

ОБЗНАЊИВАЊЕ ПЛАНА НАПАДА Сви ови детаљи појавили су се пошто је Ендрју Паркер, руководилац МИ5, обзнанио да Ал Каида планира нападе са „масовним жртвама“ широм Запада, а посебно у Британији.

Према информацијама инсајдера у Вајтхолу, на које се позива неколико британских листова, преко шест стотина Британаца (претежно исламске вероисповести) били су већ активно укључени у редове бораца Исламске Државе. Један од десет ових повратника из Сирије био је, у обавештајним анализама, евидентиран као велика „безбедносна опасност“. По тим истим анализама, 40–50 одсто повратника и даље су задржали „екстремистичку исламистичку идеологију“, па стога представљају „непосредну опасност“. После њиховог повратка у Британију, пошто су учествовали у активностима Исламске Државе, највећи број њих је, после обавештајне обраде, скинут са активног мониторинга, али су упућени на такозвани „Канал“ – владин програм „дерадикализације“. Већина се тамо није никада два пута појавила. Лондонски „Мејл“ извештава да, након Париза, одељења антитерористичке полиције Скотланд јарда и Службе МИ5 ревидирају „досадашњи третман“ џихадиста који се враћају из редова исламиста на Блиском истоку.

Све ово је директна последица забринутости да је група џихадиста на Острву, који су у Сирији, Ираку и Јемену прошли обуку извођења терористичких напада „типа Париз“, исклизнула из полицијске контролне мреже. Зато је у Лондону у току и детаљна анализа пропуста које је починила француска обавештајна служба у случају тамошњег инцидента.

Сматра се да британски обавештајци, заједно са политичким естаблишментом, имају сада златну прилику да им париски догађај буде и поука и mea culpa истовремено.

Случај је хтео да је, управо када су џихадисти у Паризу убијали новинаре и таоце, амерички суд осудио британског „тровача младих душа“, Абу Хамзу, на доживотну робију. Абу Хамза је био имам џамије у Финсбери парку, на северу Лондона. Британске власти су га се отарасиле тако што су га изручиле Вашингтону јер су га Американци тражили због серије оптужби за тероризам, укључујући и учешће у киднаповању 16 туриста са Запада у Јемену (1998). Три Британца и један Американац су том приликом погинули, када су специјалци напали џихадистичку базу са таоцима.

Тројица џихадиста из париске групе су духовни следбеници Абу Хамзе. Међу њима је био и Алжирац, Џамаил Бегал, иначе десна рука Абу Хамзе у лондонској џамији. Бегал је био крупна риба у екстремистичкој мрежи која је тајно оперисала у „Лондонистану“ (како француске обавештајне службе ословљавају британску престоницу). Бегал је био Бин Ладенов човек од посебног поверења и директно од њега је примао инструкције и наређења. Ухапшен је (2005) у Француској под оптужбом да је припремао бомбашки напад на америчку амбасаду у Паризу. У обавештајним архивама је означен и као „ментор“ Шерифа Куашија, који је, заједно са старијим братом Саидом, извео покољ у париском сатиричном недељнику „Шарли ебдо“. Џамаил Бегал и Шериф Куаши срели су се у затвору, где је Шериф служио казну због регрутовања француских џихадиста за борбе у Ираку.

ДРУГА СТРАНА ПАРИСКЕ ПРИЧЕ Неколико дана после Париза нема најава да је на другој страни сукоба догађај схваћен и промишљен у свој својој комплексности. Масакр у француској престоници је само једна страна приче. Уредници у несретном и неспретном париском недељнику требало је да се обавесте да поред њиховог секуларизма и атеизма постоји и теизам са свим својим осетљивостима; да ислам признаје јединство Бога; да признаје и уважава Христа и све пророке који су претходили Мухамеду; да постоји, истина, налог верницима да се боре – и убију („би сејф“-сабљом) али не иноверце, него апосате, отпаднике од исламске вере.

Друга половина париске приче је на супротној страни. Током четврт века Запад је погрешно тумачио разлоге нарастања исламског екстремизма. Антизападни сентименти су се током деценија развијали, од Муслиманског братства у Египту (Сејид Котб) педесетих година прошлог века, преко талибана у Авганистану, Исламске револуције у Ирану, Бин Ладена и Ал Каиде, до садашње Исламске Државе у Сирији и Ираку.

После исламистичког удара на небодере у Њујорку (2001) разборити гласови саветовали су Америци да не глобализује одговор, посебно да се не упушта у хистерију безизгледног „рата против терора“. Упозорење је багателисано. САД су ушле у битку која је, према конзервативним проценама, већ коштала више од три трилиона долара. У том узалудном рату десетине хиљада људи је изгубило живот, милиони су дислоцирани; широки простор исламског света је дестабилизован; владе су рушене у име „либерализма“ и некаквих „западних вредности“. И како каже један од водећих лондонских колумниста, Сајмон Џенкинс, Бин Ладен у гробу задовољно сада трља дланове гледајући како су „амерички председници и британски министри унутрашњих послова постали богомдани глупани у регрутовању џихадиста Ал Каиде“. Или пак, како коментарише Гари Јанг у „Гардијану“: извођачи акције у Паризу су, истина, лично одговорни за злочин који су починили, али смо ми, као друштво, колективно одговорни за услове и ситуацију који су га произвели. Ако желимо да други поступају другачије – са мање мржње и више скрупула – морали бисмо да, истовремено, и сами у својој глави имамо више него једну једину (фикс)идеју.

Хоће да каже како је овај заглушујући позив на слање нових легија у крсташки рат против терора потиснуо сва друга рационална размишљања. Нарочито она која Запад, иначе, тако ригорозно пропагира. Најчешће  сабљом („би сејф“) – чим закажу пропаганда, спин и демагогија.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *