Коначно решење

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

Да ли најновија дешавања на Косову имају деструктивни потенцијал понављања мартовског погрома над Србима 2004?

У тренутку док настаје овај текст у Чаглавици, у пет километaра удаљеном центру Приштине започиње протест Покрета „Самоопредељење“, са ултиматумом за смењивање министра за повратак у косовској влади са Листе „Српска“ Александра Јаблановића и захтевом за претварање Рударског комбината „Трепча“ у косовско јавно предузеће. Према најави поменутог политички екстремног покрета, ово ће, након огледних суботњих насилних и најмасовнијих демонстрација још од марта 2004, бити почетак свакодневних протеста до испуњења њихових захтева или пада нове косовске владе.

 

РУКАВАЦ ЗАПОЧЕТЕ ПРИЧЕ У исто време, новинари српских независних медија и дописници београдских редакција организују конференцију на којој износе разлоге свог бојкота извештавања са ових демонстрација након напада на њих током суботњих протеста. Нереаговање косовске полиције и правосуђа, у смислу привођења и кажњавања нападача од којих се многи виде и на телевизијским снимцима, непостојање адекватних реакција представника косовских институција, као и међународних организација на Косову (изузев неодређеног и млаког саопштења Квинте) затим саопштење Покрета „Самоопредељење“, где се осуђује искључиво напад на новинаре Радио-телевизије Косова 2, али не и на новинаре српских независних медија и дописнике београдских медија, упућује их на то да њихов рад и извештавање са протеста у Приштини није безбедно и да су напади на њих практично дозвољени.

[restrictedarea]

Њиховом ставу не прикључује се једино редакција поменуте РТК2, Другог канала, на српском, Радио- телевизије Косова, онога који је по Ахтисаријевом плану пренетом у косовски устав требало да буде „независни канал на српском језику“. После напада на српске новинаре, дописнике РТС и Б92, али и на њихову екипу на терену, ова кућа издаје саопштење у којем се „истиче да је РТК2 неодвојиви део приче о успеху и јавног сервиса и целог Косова“. Ово је само један рукавац започете приче који говори о томе какви Срби су потребни институцијама Косова као њихов мултиетнички украс успешне државе. Сличан је и случај амбасадора Црне Горе у Приштини Радована Миљанића, бившег студента српског језика у Приштини, који верује да је каменовање зграде његове амбасаде било случајно и да овај мали инцидент неће покварити иначе одличне односе „двије земље“.

 

ГЛАВНИ ТОК Ово нас, ипак, донекле одводи са главног тока приче. Наизглед одвојени захтеви „Самоопредељења“ имају, заправо, јединствену основу. Јаблановићева изјава била је само неопходни окидач. Уосталом, назвати дивљацима оне који традиционално каменују српске повратнике на Бадње вече и друге верске празнике у Ђаковици и није баш несхватљиво. Није то увреда албанским жртвама и њиховим мајкама, како то истичу косовски медији и политичари, као што ни међу повратницима нема оних који су некога убијали па да се због тога каменују. Међутим – сасвим довољно за покретање таласа протеста, који, у ствари, имају политичку позадину, што примећују и поједини косовски аналитичари. Преварен и осујећен, национално екстремни Покрет „Самоопредељење“, који је требало да формира власт са Демократским савезом Косова почившег Ругове, а данас га предводи нови премијер Иса Мустафа, користи доказано најбоље мобилизационо средство: оптужи Србе за провокацију а политичке противнике међу сународницима за попустљивост према њима. Тако се настоји срушити нова власт, коју формирају ДСК и дојучерашња главновладајућа Демократска партија Хашима Тачија, која сада има секундарну улогу у вршењу власти. Да не би било забуне, ова подела је само вештачка пошто у рату недовољно исказани кадрови ДСК често, и управо због тога, у пракси имају значајно непопустљивије и национално радикалније ставове од других.

Уосталом, Мустафа непрестано истиче како он Јаблановића као коалиционог партнера са Листе „Српска“ није бирао, већ му је наметнут. Тако оптужује и друге, данас опозиционе лидере, рецимо Рамуша Харадинаја, да су били спремни на веће уступке према Србима него што су их он и његова партија икада чинили.

А захтеви за претварање „Трепче“ у јавно предузеће, односно одузимање једне од најважнијих полуга економске одрживости Срба на северу Покрајине и највећег рудног ресурса Републике Србије, имају једнаки набој као и Тачијев покушај заузимања прелаза на северу Косова специјалним полицијским снагама 2011. Као што и протести у Приштини имају деструктивни потенцијал понављања мартовског погрома над Србима 2004. године. Све ово упозорава и на могућност припреме коначног решења српског питања на Косову и Метохији, као пројекта који надилази сукобе на политичкој сцени косовских Албанаца.

[/restrictedarea]