Почетна / Друштво / Колико коштају независни страни агенти?

Колико коштају независни страни агенти?

Пише Филип Родић

Амерички истраживачки новинар Роберт Пери открио је у Председничкој библиотеци Роналда Регана документа која недвосмислено доказују да су две највеће америчке „независне“ институције које се залажу за ширење идеја „демократије“ и „слободе“ по свету – Фридом хаус и Национална фондација за демократију (НЕД) – иза завесе осамдесетих година радиле у сагласности и по директивама највиших званичника ЦИА

Чувен по томе што је осамдесетих година раскринкао аферу Ирангејт, у оквиру које је откривено да је администрација председника Роналда Регана тајно продавала оружје Ирану, а тако сакупљен новац користила, заобилазећи тадашње америчке законе, за подршку антикомунистичке гериле у Никарагви, и својим упорним радом довео до конгресног саслушања и судске пресуде пуковника Оливера Норта, Пери је открио документа о сарадњи Фридом хауса и НЕД са ЦИА.

Један од докумената показује да председавајући Извршног комитета Фридом хауса Лио Черн прихвата директиве директора ЦИА Виљема Кејсија о томе какав извештај да напише о политичкој ситуацији у Салвадору и још тражи додатне сугестије. У једном другом документу, Черн од „Драгог Била“, како ословљава Виљема Кејсија, тражи финансијску помоћ из пропагандног програма ЦИА који је Кејси покренуо 1982. у сарадњи са једним од највећих специјалиста за пропаганду Агенције, Волтером Рејмондом, који је после постао члан Регановог Савета за националну безбедност.

Према документима, Фридом хаус је у очима шефова ЦИА био веома важна полуга када је народу требало пренети неку политичку поруку на начин који би био прихватљив, односно на начин који би био пријемчив, јер би деловало као да долази од стране независних извора без очитих веза са америчком владом. Због тога, ЦИА не само да је сама финансирала рад Фридом хауса него је и лобирала код политички активних богаташа да издвоје средства за рад ове организације. Тако је Волтер Рејмонд 4. новембра 1982. писао председниковом саветнику за националну безбедност Виљему Кларку о „демократским иницијативама и информативним програмима“ и навео да је директор Кејси тог дана ручао са више богаташа од којих је затражио да се „укључе у домен опште подршке нашим пријатељима широм света“, што подразумева „изградњу демократије и помоћ у покретању међународних медијских програма“. „Директор (Кејси) такође размишља о јачању јавних информативних организација у САД као што је Фридом хаус“, стоји у Рејмондовом писму и истиче се да је „витални део слагалице озбиљан напор да се прикупе приватни фондови“.

Чињеница да су ЦИА и Бела кућа тајно организовале приватно финансирање наводно независних гласова, пише Пери, важна је због тога што су ти гласови касније коришћени за подржавање и оправдавање политике Вашингтона, док би јавност мислила да се ради о подршци на основу заслуга и легитимности позиција Беле куће, а не на основу добијеног новца.

Овде наведена документа указују на механизам који су званичници ЦИА успоставили, а Пери у свом истраживању детаљно наводи и конкретне случајеве у којима су Бела кућа и ЦИА искористиле Фридом хаус за постизање својих циљева, који читаоцима, с обзиром на временску дистанцу од 30 година, више и нису толико битни.

[restrictedarea]

Финансирање пропаганде Пошто су установили колико им наводно „независни“ и „објективни“ гласови попут Фридом хауса могу бити корисни, Кејси и Рејмонд су се, како пише Пери, 1983. године концентрисали на стварање финансијског оквира који би подржавао Фридом хаус и друге спољне групе укључене у пропагандну и политичку акцију у складу са интересима ЦИА и Беле куће. Тада се родила идеја да се створи ентитет који би финансирао Конгрес и који би служио као проточни бојлер за овај новац. Истовремено, Кејси је схватио да је неопходно да се прикрију конци које вуче ЦИА. „Очито, ми овде (ЦИА) не смемо изаћи на отворено у стварању овакве организације, нити би смело да се види да смо спонзор или присталица“, навео је у једном писму тадашњем саветнику америчког председника Едвину Мису. Један од Рејмондових докумената нуди примере организација које би биле финансиране, међу којима су опозициони покрети у Гренади и Никарагви. НЕД је свој данашњи облик добио крајем 1983. када је Конгрес одлучио да издвоји неопходан новац, али под условом да у закон уђе и забрана да било који активни или бивши званичник ЦИА учествује у томе. „Помоћник једног од конгресмена који је учествовао у писању овог закона рекао ми је да је једне ноћи, када је закон требало да изађе пред парламент, официр за везу ЦИА у Конгресу лупао на врата канцеларије републиканског представника Дантеа Фасела, главног спонзора овог закона. Махнити званичник ЦИА пренео је кратку поруку директора ЦИА Кејсија: речи којима се забрањује учешће запослених у ЦИА морају бити избрисане из закона. Фасел је прихватио овај захтев, не схватајући у потпуности његову важност“, забележио је Пери.

Оно што документа из Реганове библиотеке сада јасно показују јесте да је укидање ове забране омогућило Рејмонду и Кејсију да остану активни у обликовању одлука новог механизма за финансирање. Први, и до сада једини председник НЕД, Карл Гершман, такође је доведен на то место под притиском Реганове администрације на Конгрес. Иако је НЕД фондација која је званично независна од америчке спољне политике, документа указују да је Гершман своје одлуке о финансирању доносио у консултацијама са Рејмондом и у складу са његовим захтевима, односно ЦИА, и Савета за националну безбедност. Примера ради, Рејмонд је 2. јануара 1985. писао двојици стручњака за Азију у Савету за националну безбедност да је „Карл Гершман звао у вези са могућим финансирањем Кинеске алијансе за демократију“ и да је „он забринут због политичке димензије овог захтева“.

НЕД је од почетка, пише Пери, био главни доброчинитељ Фридом хауса и током прве четири године овој организацији дао више од једне трећине својих укупних средстава, односно 2,6 милиона долара. Током наредне три деценије Фридом хаус је практично постао ћерка фирма НЕД и обе организације углавном подржавају неоконзервативну агенду критикујући недовољно „слободне“ државе, укључујући и Сирију, Украјину (2014.) и Русију. Доиста, Фридом хаус често ради као партнер НЕД који финансира „невладине организације“ у одређеној земљи, док Фридом хаус грди владе које се усуде да се обруше на НВО, финансиране од САД. Тако су, на пример, НЕД и Фридом хаус заједно 16. новембра 2012. осудиле закон који је усвојила Руска дума, а захтева регистрацију политичких организација што примају страни новац.

Ко су страни агенти? НЕД и Фридом хаус су ово представили као тежњу Думе да „ограничи људска права и активности организација цивилног друштва, као и њихову могућност да добијају подршку из иностранства“. „Промене у руском законодавству о НВО ускоро ће захтевати од организација грађанског друштва које примају стране фондове да бирају између тога да буду регистроване као ‚страни агенти‘ или да се суоче са значајним финансијским казнама и могућим кривичним тужбама“, упозориле су тада ове две организације.

Заборавиле су, наравно, да помену да и саме САД имају скоро идентичан Закон о регистрацији страних агената. Овај закон, усвојен још 1938, захтева од свих „агената који представљају интересе страних сила у политичком или квазиполитичком капацитету“ да открију своје односе са страним владама и информације о повезаним активностима и финансијама. Циљ овог закона је, како наводе америчке власти, да се „америчкој влади и народу олакша процењивање изјава и активности тих особа“. Као и руски, и амерички закон предвиђа финансијске или затворске казне у случају да се законске одредбе о пријављивању не изврше. У стране агенте, према америчком закону, спадају сви они који се баве политичким активностима, односима с јавношћу, рекламни агенти, запослени у информативним службама, политички саветници, они који се баве прикупљањем средстава или они који представљају неку страну силу пред било каквом агенцијом или званичником владе САД. Спектар је, дакле, веома широк и свеобухватан.

Зашто је Русија донела овакав закон и зашто Фридом хаусу и НЕД смета усвајање закона какав САД имају још од 1938? Врло једноставно, зато што овакво руско законодавство угрожава напоре НЕД да дестабилизује руску владу кроз финансирање политичких активиста, новинара и организација грађанског друштва и зато је осуђено као угрожавање људских права и Фридом хаус је Русију означио као „неслободну“ земљу.

Забринутост руске владе, међутим, није била плод параноје. Да не идемо даље, довољан је пример коментара који је Гершман написао 26. септембра 2013. за Вашингтон пост, у којем је дао путоказе за предстојећу кризу у Украјини и жељу неоконзервативаца за промену власти у Москви. Гершман је Украјину тада назвао „највећим пленом“ и објаснио како би привлачење ове земље у Западни блок допринело коначном поразу председника Русије Владимира Путина.

„Избор Украјине да се прикључи Европи убрзаће суноврат идеологије руског империјализма коју представља Путин“, написао је Гершман и додао да „и Руси имају избор и Путин би могао да буде губитник не само у свом суседству него и у самој Русији“.

Страни агенти у Србији Из свега горенаведеног јасне су две ствари: да НЕД и Фридом хаус тесно сарађују са ЦИА и спроводе агенду Вашингтона и да и САД и Русија захтевају да се зна ко у њиховој земљи прима новац из иностранства за своје акције, односно ко је „страни агент“. Србија, нажалост, као и многе друге земље, нема овакво законодавство, али свако кога занима може веома лако, и без обавезе регистрације страних агената, да дође до закључка ко су они. По једначини финансије НЕД + утицај ЦИА = страни агент. НЕД можда скрива истинско порекло свог новца и можда скрива своје истинске намере, али не скрива кога финансира. То је јавно и лепо објављено на интернет страници ове организације.

Према извештају НЕД, у 2013. години ова фондација, Конгрес, ЦИА, Бела кућа или ко год финансирали су у Србији двадесетак локалних и једанаест регионалних организација. Тако је, на пример, НЕД са 38.000 долара финансирао рад Центра за евроатлантске студије, који ради на „ширењу демократских идеја и вредности“ кроз програме „унапређивања свеобухватне реформе безбедносног сектора“. Овај новац дат је, како се наводи у извештају НЕД, за организовање „серије од 20 састанака саветовања и пропагирања са релевантним посланицима, јавним званичницима и НВО о развоју акционог плана за спровођење кључних законодавних и процедуралних промена неопходних за унапређивање процеса реформе сектора безбедности…“ Да се Центар за евроатлантске студије бави реформом сектора безбедности, много је, међутим, смисленије од тога да се Независном друштву новинара Војводине да 33.600 долара за „промоцију конструктивног дијалога о децентрализацији“. Још је бесмисленије што се од НДНВ тражи да на сајту аутономија.инфо објави 90 „непристрасних“ текстова о томе. Да ли НЕД појма нема коме даје паре или, напротив, то савршено зна, тек овај фонд је 35.000 долара дао Е-новинама за „охрабривање дебате о медијској одговорности“, а Пешчаник је добио 39.000 долара за „охрабривање отворене дебате“.

Југословенски комитет правника за људска права добио је, са своје стране, 35.500 долара за „унапређивање дебате о уставним реформама“ чији је циљ објашњавање српском народу колико је неопходно променити Устав да би се он ускладио са европским стандардима, а, евентуално, и да би се из Преамбуле избацио појам Косова и Метохије. Центар за хуманитарно право добио је 47.000 долара за „подизање свести о ратним злочинима“ које су починили „високи државни и војни званичници Србије“, али и за прикупљање доказа који ће бити предати „релевантним државним институцијама како би оне покренуле кривичне процесе“ против одговорних. Иницијатива младих за људска права добила је 49.000 долара за „охрабривање младих да учествују у политичким процесима и демократској транзицији Србије“ и „обучавање 500 младих лидера и активиста за пропагирање демократских вредности и људских права“.

Међу регионалним организацијама које је финансирао НЕД најзанимљивији је, свакако, РЕКОМ, о чијим је активностима, односно малверзацијама, Печат опширно писао. Према извештају РЕКОМ од 7. октобра 2011, ова организација од НЕД је добила нешто мање од 74.000 евра.

На крају, да бисмо били сигурни да они који за себе тврде да су независни и објективни не заступају ниједан други интерес, осим легитимног интереса српског народа и свих народа који живе на територији Републике Србије, изгледа да је једино решење да и Србија, као и недавно Русија, по угледу на светионик демократије и слободе, какав су САД, усвоји закон којим би било прописано да се народу јасно каже ко заступа коју страну силу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *