Почетна / Колумне / Ко се једном сагне, никад се не исправи

Ко се једном сагне, никад се не исправи

Драгомир Антонић 

У години која је прошла, а судећи по свему, и у овој 2015. по Србији ће се увелико водити расправе о Јосипу Брозу и Немачкој. Делује повезано

Ко је преживео улазак у Нову 2015/7523. годину, а притом мисли да је нешто „погрешно“ урадио – новине су биле препуне савета шта се „сме“, а шта „не сме“ учинити да би садашња година била успешна –  нека се не секира. За неки дан стиже Српска или Православна нова година па се „грешке“ могу лако исправити. Ако се и ту омане, немај бриге. Почетком фебруара стиже кинеска – 4712. нова година. Уочене грешке се могу тад отклонити. „Трећа срећа!“, вели народна пословица.

 

ИЗАБЕРИТЕ САМИ Коме ни ово није довољно, нека зна да је март месец крај једне, а почетак друге финансијске године, бар кад су у питању наши омиљени знанци: ММФ и амерички Конгрес. Ако ту оманемо, нема нам друге него да се полијемо водом. Поливање водом  је најбоље извести у Мјанмару. Поливање водом, да вас свог окупају, део је обредног ритуала дочека Нове године, која стиже у априлу месецу.

Одувек се знало да српска народна година почиње о Ђурђевдану, који је у мају. Лети има пречих послова – мора се на летовање – од дочека нових година, мада се, ако би се цепидлачило, и Преображење (19. август) кад се по народном веровању све преобрази и не ваља се у воду улазити, може сматрати празником који прелама годину. Уосталом, и стручњаци из НАСА     (Америчка свемирска агенција) установили су да око овог датума вода мења своју суштину и од алкалне постаје базна, или обрнуто. Не разумем се у органску хемију, али знам да без воде живота нема.

Већ на јесен имаћете две нове године. У септембру Рош Ашана, кад за Јевреје почиње 5 775. година. У октобру, припадници исламске вере славиће Нову 1437. годину. Митровдан, којим се завршава година што је почела са Ђурђевданом, јесте у новембру. Логично, месец децембар је време кад ваља почети са припремама за Нову, овог пута преступну, 2016. годину. Имаћете безброј прилика да овог пута избришете све старе грешке, окренете лист и почнете, али стварно, све из почетка и на најбољи могући начин. На вама је само да изаберете коме ћете веровати и са којом новом годином ће кренути ваше преумљење. Остало је у рукама виших сила и пропагандних експерата. Зову их још медијатори, агенције за јавно мњење, новински магнати, или манипулатори. Они знају шта је за вас и вашу будућност најбоље.

 

[restrictedarea]

 

У години која је прошла, а судећи по свему, и у овој ће се по Србији увелико водити расправе о Јосипу Брозу и Немачкој. Делује повезано. Прво се крене са причама о поменутом – за мене неосуђеном ратном злочинцу – а онда се настави са причама о Немцима, њиховој економској сили и бризи за Балкан. Пишу са свих страна. Неки сматрају да је добро отарасити се Косова и Метохије и клекнути пред немачком силом, погнути главу, истурити задњицу и чекати. Шта ће се добити у таквом положају, из пристојности не могу писати.

 

ИЗМЕЂУ ТИТА И НЕМАЧКЕ Наша историја, писана и усмена, народна песма и народне приче уче нас да онај ко се једном, својевољно, у таквом положају пред силним туђином нађе – неће се више никад исправити. Ни он ни његови потомци. А човек је постао човек кад се усправио и стао на своје две ноге. Велики заговорници клечања – занимљиво је –  уједно су велики поборници лика и дела нареченог, уз „објективне“ опаске да је и он некад грешио, имао мана, али да мане не могу затомити његову „велику борбу против немачког окупатора и осталих домаћих издајника“. Како сад ово разумети, мени није јасно, али и не мора све мени да буде јасно, па се зато латих мало књига везаних за наведену тему. Пронађох књигу Срби у мемоарима Хермана Нојбахера, приредио је Никола Живковић, а издао „Јасен“ 2007. године. Нојбахер (1893 –1960) био је „специјални изасланик за Балкан“ од 1940. до 1945, а у Београду је као „опуномоћени министар при војном заповеднику у Србији“ боравио од 1943. године.

У мемоарима има и један део под насловом „Тито“. Из њега вам преносим неколико делова.

„Наишао сам на неколико обешених партизана. На њима је висила табла на којој је писало: ‚Ми смо издали Тита, јер смо крали и пљачкали!‘

Тито је познавао боље него било ко други значење пропаганде и како да створи позитивно мишљење о својој борби. У српским селима после упада партизанске армије појавили су се партизани, који су били свеже обријани, носили чисте униформе и били наоружани модерним оружјем. Појавиле су се и партизанке, које су имале на униформи минијатурне слике краља Петра, недељом су ишле у цркву, на службу. ‚Па ти партизани и нису тако страшни‘, коментарисали су, по природи иначе неповерљиви сељаци.“ (н. д. 82).

Описујући свој други долазак у Београд, кад је испоручен као ратни заробљеник, каже: „У тренутку док сам прелазио Савски мост, чуле су се сирене из колоне која је пролазила. Саобраћај је заустављен. Моћне, скупе лимузине прохујале су поред нас. У другој лимузини седи човек, у белом оделу и пун златних еполета. Стварно импресивно. Геринг – била је моја прва мисао. Официр Удбе који ме је пратио, као да је погодио моје мисли, одговорио ми је са страхопоштовањем: ‚Ово је био друг Тито!‘“ (стр. 83).

Избор је ваш!

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *