Милорад Вучелић / главни уредник
Могао је историчар и директор „Службеног гласника“ Радош Љушић да одговори многима „и у земљи и у иностранству“ који су, како он каже, реаговали на његов „брутално реалан“ интервју „Новостима“ од 14. 12. 2014. године. Могао је, рецимо, да удари на нашег великог историчара Милорада Екмечића, који јасно каже да су „били наивни и они који су мислили да није било Гаврила Принципа, да не би било ни хуманитарне трагедије Срба у Првом светском рату. Не можемо се прокрадати на једну од две стране…“ („Печат“ од 26. 12. 2014, „Предстоји нам нова Стаљинградска битка“).
Могао је Љушић да се устреми и на Екмечићев став из поменутог интервјуа, где је недвосмислено критички указано на оне „који мисле да ратови представљају дело неодговорних појединаца, а не инструменте кроз које се цеди процес историјског развоја“.
Могао је Љушић да отворено каже да се баш он пријавио на тендер који је расписао онај историографски шарлатан Холм Зундхаусен питајући се „Где је српски Фриц Фишер“, који би требало да заступа лажну српску кривицу за Први светски рат.
Могао је Љушић, као директор државног предузећа, да се осврне на речи Владике Иринеја Буловића Епископа Бачког, који у свом интервјуу под карактеристичним насловом „Хришћанство је историја спасења, а не митологија и фантазија“ у истом броју „Печата“ рече:
„Најсвежији пример, већ спомињан у ‚Печату‘, јесте наш угледни професор који признаје нашу кривицу за Први светски рат (додуше, ‚подељену‘ са стварним кривцима) и саветује нам гордо клечање пред онима због којих је Србија у Првом светском рату остала без половине свог одраслог, репродуктивног становништва. Не би ме толико болело да не знам за његов несумњив допринос историји… Нисам ту да му пресуђујем, али не могу ни да ћутке пређем преко његове изјаве, све у нади да то није његова последња реч у животу.“
Могао је, дакле, Љушић да очита буквицу Владики о Небеском и земаљском царству или да пожури да оправда наде које Владика полаже у њега. Али није. Он је изабрао да у „Новостима“ (27. 12. 2014.) објави текст под насловом „Вучелићу, мој национализам није лажан“. Дакле, изабрао је да полемише са мојим уводником из броја 349 „Печата“, објављеним под насловом „Вуче, не тупи – ти си вук“. Па, пошто сам већ изабран, морам нешто рећи поводом његових, како он сам каже, „брутално реалних“ текстова.
Љушићев текст одише дубоким неразумевањем историје, које се најбоље види по томе што он на основу једне, биће кафанске, згоде са неким тобоже „угледним Русом“ разматра и сматра „голом чињеницом“ да је Русија „због Срба изгубила Царство“! А онда је Царска (а не ова) Немачка увезла Руску револуцију, која је разорила Руско царство. Али данас се Немачка видно поправила и као „царство земаљско“ мисли све најбоље и Русима и Србима и нешто би друго у њихове државе увозила и зато пред њом треба не само клекнути него вечно клечати. Обашка је то што наш историчар не види да је Берлин постао само једна локална испостава Вашингтона па се отвара питање где све треба клекнути и клечати. Нема краја тим локацијама.
Љушићев текст је сам по себи безначајан, али је важан због тога што открива политички и медијски владајући дух српског друштва, његове механизме, смицалице, подвале, једном речју, све оно што карактерише дубоки пад у провалију у коју покушавају да нас сурвају. И заиста, каква је то владајућа Србија у којој данас живимо и коју нам је представио директор „Службеног гласника“? Зар то није Србија која вапи да коначно буде нешто друго и да се отараси властите традиције и саме себе? Понајбоље је то сажео један Англосаксонац када је рекао да ће Србима бити боље када више не буду Срби.
Љушић се латио овог, уверен сам, сизифовског, безнадежног и у основи суманутог посла. Шта је то што у српској традицији највише смета овом важном директору државног предузећа? У свом изворном тексту он, ни мање-ни више, већ каже ово: „Срби морају једном да схвате да није срамота клекнути пред јачим.“
Објашњавајући мото своје филозофије, он нам у одговору даје важну допуну: „Паметније је једном клекнути пред јачим пре пораза и сулудог крвопролића него дуго, понизно и болно клечати после пораза.“
У праву је Љушић када каже да Срби не схватају да није срамота клекнути пред јачим. У нашој традицији је уклесана слика да је клечање недостојно српског народа. Клечање је недостојно сваког слободног народа. Зато и јесмо народ, или ако треба да кажем, ми по својој традицији јесмо велики народ. По навици садашњег владајућег духа, који покушава да се наметне целом народу, лако се заборавља оно што је најважније и што је Љушић већ једном у свом изворном тексту рекао.
А та реч је – Немачка. Србија треба да клекне пред Немачком и онда ће све бити у реду. Љушић понавља поенту о клечању, али у одговору води рачуна да више не помене Немачку. Ваљда је и њему довољно што је то једном саопштио.
Клечање Срба пред јачим је суштина Љушићевог животног и научног погледа. Важно је научити да на време клекнемо. Од непроцењивог је значаја, по Љушићу, научити да унапред клекнемо. То је мудрост која недостаје Српству и која је до сада била страна нашем националном бићу. Ако бисмо научили да клечимо, и што је још важније, да унапред клекнемо, тада бисмо коначно престали да будемо традиционални Срби. Постали бисмо народ који је сагласан и уподобљен немачким очекивањима. А да и не причамо о неслућеним могућностима разумевања историје из те клечеће перспективе и тог доњег ракурса.
Често се међу агитпроповцима и међу салонским београдским комунистима некад, а међу другосрбијанцима данас, могло чути да је највећи непријатељ српског народа Свети Сава. Зашто Свети Сава? Па зато што није на време клекнуо и прихватио да пољуби руку Папи и прихвати силу католичанства. И он је чврсто у српском народу заорао ту бразду о Небеској Србији, која толико смета и Љушићу и којој он претпоставља Немачку као царство земаљско.
Љушић даље истиче заставу на којој пише да његов национализам није лажан. Реч је о опакој превари. Јер, Љушић је јединствен националиста који се залаже да клекнемо. До сада није било таквог националисте. Био сам и остао чврсто уверен да се националиста и онај који клечи пред непријатељем међусобно искључују. Такође сам био уверен да српски националиста не може прихватити бечку пропаганду да оптужи сопствени народ и државу за учешће у атентату на Фердинанда. Пошто сам био и остао таквих уверења, онда Љушић, који пропагира клечање, за мене није националиста. Он је лажни и приликама уподобљени националиста.
Истину говорећи, нема ништа тако међусобно супротстављено као што је националиста и клечање. Или, боље и прецизније речено, клечање унапред. Велики српски песник Матија Бећковић је у већ антологијској песми „Извињење“ дао обрисе Србина који би зажелео да клечи. Али сматрам да ни такав песник није могао да наслути радикализам Љушићевог открића, што се види из наведених делова Бећковићевог „Извињења“:
…
Али ако Султан ни случајно
Није могао толико надживети вршњаке
Могао је неко од млађих
Рецимо надвојвода Франц Фердинанд
Макар само толико
Док одем у Сарајево
Станем код оног моста
На истој реци
У оне исте стопе
На онај исти дан
И дочекам госта
С пљоском у пољском цвећу
Извини царски сине и унуче
Ако икако можеш
Сад је касно за све осим за извињење
Ко је тада могао и помислити
Да ћеш ти испасти горостас
У односу на касније долазнике
Који су долазили кад год хоће
Као у своју кућу
Надвојвода ипак није каплар
А све смо их стављали
Под горње венце и највише ловоре
А тебе дочекали барутом из шестпуца
Љутили смо се што си стигао на Видовдан
Сад тек видим да је то небитно
То је дан као и сваки други
Дошао си за своје зло
А за моје добро
Опрости у име малолетног Г. П.
Кога је занело сопствено име и презиме
…
Љушић је открио неслућени жар који носи клечање унапред. И он је по томе више него јединствен. Јер, другосрбијанци су околишали, муцали, реформисали и увијали, али нису имали петљу да наглас кажу: Срби на колена! Додуше, један преминули вођа другосрбијанаца је вишекратно жалио што Србија није окупирана. Али рећи како желите да Србија буде окупирана неупоредиво је мање од јавног саопштења да Србија треба унапред да клекне. Каква је то радост била за јалове другосрбијанце. Они су све онако изокола и имплицитно наговештавали ту мудрост о клечању, али је само Љушић смогао снаге да то и саопшти. Зато он није само другосрбијанац него њихов вођа.
Ако је Радош Љушић помислио да ћу прескочити његову ниску опаску како смо мајка другосрбијанаца Латинка Перовић и ја били „истакнути српски комунисти“, преварио се. Латинку Перовић сам само једном уживо видео и не познајем је нити сам у њено време био икакав па ни важан партијски функционер. Љушић је само демонстрирао да уопште не зна непобитне чињенице и демонстрира како је и то и много шта друго као вајни историчар из прста исисао. Било како било, Радош Љушић је сада са Латинком Перовић, и то на челу другосрбијанаца. И онда, као и сада, презирао сам идеологију другосрбијанаца и свако откриће како је клечање права ствар.
Ипак признајем, ако смо већ код прошлости, да сам добро познавао једног другог човека који је поникао из те партије. То је Слободан Милошевић. И вероватно чак и Љушић добро зна да су њега управо они пред којима би он да клечи називали српским националистом. И знам и дубоко верујем, а то и историјске чињенице потврђују, да је Милошевић искрено презирао филозофију клечања. Међу свим оним што је, по мом суду, Милошевић велико и добро урадио за Србију издваја се његова издигнута глава, која супериорно стоји изнад сваког националног клечања.
За разлику од вука из приче Захара Прилепина, нови предводник другосрбијанаца Љушић нема кризу идентитета. Он понавља да је његов идентитет у клечању. Но, сваком припада оно што у суштини и јесте. Некоме да заступа клечање, и као чин, и као стање духа, и политичку и приватну стратегију, а неком да то искрено презире. Уместо сваког даљег говора треба поједноставити ствари:
Клекни, Љушићу, заиста ти и приличи!
Ne zelim da ulazim u polemiku .Ne zelim da se priklonim nia niciju stranu.
Zelim da istaknem nekoliko stvari , koje polemika pokrenula i koja bi polemici mogla da da novi smer.
Srbija nije mogla da izazove rat ako ambijenr, razorna energija nije bila spremna.
Srbija nije bila okidac , mozda kamencic u cipeli.
Srbija nije bila uzrok gubljenja Carstva.
Srpske zrtve bi bile mnogo , znacajno mnogo MANJE da nije bilo GRESAKA u vodjenju rata.
POGRESNA procena o ponasanju Bugarske u slucaju izbijanja rata, ne preduzimanje vojnih radnji da se sprece posledice i predupredi prodor Bugara i presecanje odstupanja prema Jugu.
Neki srpski generali su predlagali , preventivne vojne radnje , cak i udar na Bugarsku i formiranje fronta sto bi obezbedilo pravac povlacenja.
Nj. Velicansktvo , uisrecitelji sa Jugoslavijom , je zanemario ovu opsnost i direktno doprineo srpskoj tragediji!
Njegova je iskljuciva odgovornost za srpsku tragediju.
Ova istoriska istina je potiskivana , autoritetom vlasti , snagom posletarne pobednicke euforije.
U ovom pravci treba da se krece analiza krivice za srpsku tragediju a na visokom geopolitickom nivou,
Klekni Ljušiću, klekni. To najbolje znaš.
Po ko zna koji put se pokazalo da je ” količina srbovanja” obrnuto srazmerna odistinskom patriotizmu.Desničarska zastava je pretežno ispisana “sitnim slovima” egoizma i predestinacije / sindrom “plave krvi”/i razmahuje se pod naletima moralnog i političkog oportunizma. Dr Ljušić, udesno “vuče” i ne prepoznaje odistinski emancipatorsko-slobodarski duh svog naroda, već je to jedna redukcionističko-elitistička matrica veličanja “vodećih slojeva”, “elita”,dinastija, krupnih društevnih slojeva, bogatih, moćnih…Ovdje i tamo. Mesta za klečanje ima na pretek!
Ako direktor javnog preduzeca,poziva na klecanje,to radi jer smatra da upravo TAKAV STAV, moze da ga odrzi u fotelji…
Mozda pogresi,ali ako ostane u fotelji,i pored takvog sumanutog poziva,onda je taj direktor,kao sitnosopstvenik,sitni pragmata i sitni moralni liferant…POBEDIO?!Prepoznao je kontekst…
On je jedan od mnogih za koje ne postoji IDEJNOPOLITICKI kriticki rad i misljenje,vec IDOLOPOLITICKA zaslepljenost i podalizanje…sta idol kaze,TO JE POLITIKA,za sledbenika.
Sta reci pred IDOLOPOLITIKOM KLECECE SRBIJE?
Ustani Ljusicu!
VOSTANI SERBIJE!!!
Cijlokupna SRPSKA politika poslije Milosevica je na KOLJENIMA – KLECI !
Gmizanje , ulizivanje i klecanje jeste stanje duha Srpske politicke elite post. Milosevic.
Od svega srca se nadam da to nije stanje duha SRPSKOG NARODA jer je ocito da oni koji predstavljaju DRZAVI rade suprotno interesima i NARODA I DRZAVE.
Ne bih da pre-cenjenog istoričara cenim, ali sam primoran da iznesem par rečenica u povodu Nega…
Razlog, čitajući ga, pa sumnjajuči da se radi o “lošem” citiranju i čitanju, bih i svedok TV emisije u kome je cenjeni bio dovoljno “zastupljen” u monolozima i retoričkim bravurama pozvanog po naučnom zvanju i diplomi. Retorisao je, referisao “nekome”, o događaju poznatom kao PRVI SVETSKI RAT, pre toga SARAJEVSKI ATENTAT i posle toga, a PRE-svega SRBO-KRIVICA za sve na planeti Zemlji i celokupnom Univerzumu, po gebelsovskoj i “mustri” “HAŠKOG TRABUNJALA” ili-ti “nema SUDA BEZ SRPSKE KRIVICE”, ma Kafkin “Proces”… Da prostite, zabrinuo sam se za “Darvinovu teoriju evolucije” da je ne preimenuje u po Ljušiću “Praksa Srbo-uobičajene-svosvetske krivice u izazivanju evolucije putem revolucije i rezolucije”…
Radovao sam se što će “neko” pričaoca debelo “nagraditi”. Samo nisam baš siguran da će nagrada biti “adekvatana” ne-delu izgovorenom i narisanom u žali-Bože utrošenom papiru… najstariji zanat.
Šta li duša pisca “CRNE KNJIGE” o zverstvima i zverima, zločinima i zločincima, Vladimira Čorovića može da “oseti” u takvom BESRAMNOM trenutku??!??
Našao Ljušić, “naučni radnik”, jedan dokumet u kome… bla, bla… trabunjanja… to je “dovoljan” dokaz, presuda i krivica, sa potrebnim počiniocem … “Crni pamflet” pocrnjeli “istoričaru”, “profesore”… demon-kratski glasnogovorniče… ?!?
Imenima i prezimenima, načinu i mestima počinilaca V.Čorović je dodao nepobitne dokaze i dokumentovano objavio i obznanio imena, prezimana, mesta pošasti nad “krivcima” samo jer su Srbi i koji jesu sudbina stotine hiljada ljudi, žena, dece, studenata, đaka, doktora, lekara, vojnika, oficira, sveštenika, obrazovanih, patriota, hrabrih, herija, važnih i odvažnih…
Snašao Ljušić zvanjem medijski prostor rad “nekog”, bezglavljuje i zamlačuje sa misaonim konstrukcijama iza kojih nema činjenica… samo kvalifikacije! Ne smeta toliko šta kaže, valjda tako misli, koliko utiče na inteligenciju … a to je jako iritantno, prosto provokativno! E, da izvineš… nije istina tvoja i po Tebi, daleko je od tebe!
Bestidno, pamfletno-žrtvu proglasiš krivcem! U istoriji prepoznatljivo ali neljudski, nemoralno i nenormalno!
Zver je “izavana”, zverstvo “iritirano”, a zverinjak posta “utočište” za likvidirane – po istoričaru Ljušiću!?! Sadomazohisti verovatno ovo poimaju, ali da 1/3 masakrirane celokupne populacije posthumno, ponovo bude zverski likvidira od naručenog “naučnog kulaka” je – POREMEĆENO. Teško nauci koju ti izučavaš i kojom neuke podučavaš. To, da li klečiš ili čučiš – tvoj je stav, samo ne nameći To čime se ti “lečiš” i nas “mučiš”… Izvuci glavu iz peska, ohladi je, protrljaj oči i videćeš… mladost donosi sud, a ne “naručene” škrabotine i pamfleti…
Jadni Ljušiću, da li ćeš ti imati ikoga da te… pomene ?!?
Радош, несрећни Љушић није ништа ново. Он је одраз у огледалу, који је приказ све оне несреће и талога у који назови српски интелектуалац може да потоне. Мада, руку на срце, то потонуће није ништа ново и изненађујуће за поменутог назови историчара.
Код њега је све из стомака, да не кажем задњице. Свака власт му ваља.
За време оне комунистичке и социјалистичке, како то њему и приличи, био је назови националиста, великих парола које терају друге да се отворе и кажу све што им падне на памет. Након тога их снађе свашта, а Љушић нема ништа са тим, наравно…
Након тога и пада Милошевића, следи исти задатак, само код других газда. Уз пут и напредује, долази до функција, расписују јавне набавке, штампа…, труди се да клекне пред новим вођама, што дубље клекне, бољи положај добије.
Зато Љушић, несрећни Радош позива на клечање, њему се клечање исплатило, па мисли човек, исплатиће се и Србији.
Проћи ће и ово време, отићи ће и ове газде,а несрећни Радош ће причати да није рекао то што је рекао и написао што је написао, као и увек до сада… клечећи…
“Teorija klecanja, sa primenom u zivotu naroda Srbije “, autor: prof. Ljusic… Pratio sam “duel” “istoricara” Ljusica sa ostalima u “Cerilici” te bih cestitao prof. dr.Suvakovicu na odgovoru direktoru stamparije i “istoricaru” Ljusicu u vezi ubistva Stambolica (posto ga je ljubazno zamolio da mu ne upada u rec).
Ljusic je pokazao da je diktatorskog karaktera i neprikosnoven “monoligista” koji nehaje za sagovornike i svoje zvanje profesora necega… Prosto se zaboravio kao da je placen i pretplacen od strane stranih vlasnika domace stampe i sl…..
Gospodine Vucelicu,ostali ste dosledni svojoj ideologiji do kraja,bila ona ispravna ili pogresna,sto je za svaku pohvalu.Coveka koji stoji sa obe noge na zemlji i ne menja svoje politicko opredeljenje treba postovati.Zbog toga Vas postujem.Preletace iz koristi se gnusam,mozda cak i gadim.To su ljudi koji se okrecu kako vetar duva,jer znate,vetar nekad bas ume da isiba nezno lice.Ali onaj ko izdrzi snagu jakog vetra i ne okrece glavu od njega,doceka sunce.To je moja deviza.Ali nije deviza presone non grata.On se okrece svim vertovima i juri za suncem,ne pitajuci za cast,ali pitajuci za cenu.Da se radi o nekom slabije obrazovanom coveku,teskog materijalnog stanja,pa i da razumem,mada i tada tesko,ovde se radi o jako obrazovanoj osobi i uz to jos i jako bogatoj.Da li covek koji ima previse,zeli jos toliko?Zasto?Materijalno necemo poneti sa sobom kad napustimo ovaj svet,deca ce potrositi,unucad,a nece opet moci toliko da ostane,jer deca nikada nisu toliko mocna kao bogati ocevi i za par generacija ce i takve porodice biti srednje imucne.Ali,ako takva porodica ima casnog roditelja,uz pristojno bogatstvo koje im je ostavio,generacijama ce biti upamcene kao potomci casnog i postenog oca,dede,pradede.Pa sta je onda bitno,za fotelju,moc,ugled i polozaj,pljunuti svom potomstvu zauvek ili biti nacionalista,koji voli svoju otadzbinu,brani je od zla,losih reci i ostaje upamcen kroz narastaje svoje dece?Ovaj covek je izabrao laksi,ali pokvareniji put.I zadnjih 20 godina,bira uvek takav.Lako,bestidno,bezobrazno,bahato,gnevno,nadrndano…I uvek uspe.Slab covek ga prati,jer ocigledno njegov put je dobar,lak,ali mudar,okrene glavu.Zao mi je sto sam nemocna da stanem na put personi non grata,njega ovi tekstovi ne doticu,ali da li postoji neko mocniji od njega,ko moze da ga zaustavi,ponizi,pokaze mu mesto gde je,osujeti sve njegove manipulacije?Da li Srbija ima takve rodoljube da personu non grata i sve slicne njemu izopsti iz javnog zivota.Volela bih da pravda pobedjuje,a da Vi stavite taj Vas PECAT na nju,da moze da je cuje i procita svako.Pravda se ne dobija klecanjem,nikada,samo dovoljno dobrim argumentima,istinom i zeljom da budemo posteni i casni.
Imam utisak da je Ljušićev najveći pedigre što nije bio član SK i što je ignorisao predsednika Miloševića! A kada bi znao da su mu to najveće greške ne bi tako “sofisticirano” branio – neodbranjivo! Ima istoričara i u Hrvatskoj, koji ISTE dogadjaje vide drugim očima! Pogotovo u današnjoj reviziji istorije, kojoj je Ljušić sklon!Za njega NOB 41-45 i nije postojao, za njega je to gradjanski rat! To i “četnici” kažu i to je tačno! Za “partizane” je bio PRVO narodnooslobodilački a pride i gradjanski rat! Ljušiću, jako je važno ne stideti se istorije koja je bila oslobodilačka i progresivna, pa čak i sa ideološkim propustima, nego se se prikloniti unisonom /jednoumnom/ novom svetskom poretku koji diktira Amerika!Sve je okrenuto naopako, pa čak i nasilno izmirenje partizana i četnika, čiji ste vi nesumnjivo pristalica! Izmirenje pobednika i poraženih, izmirenje oslobodilaca od fašizma i zločinačke kolaboracije – NIKADA! Budite ponosni na vaš DEPOS, koji je već sada “istorija” zaboravila!
Gospodin LJušić se vrlo detaljno bavio izučavanjem lika i dela Miloša Obrenovića.On prosto hoće da nam saopšti da je Obrenovićevo klečanje pred Turcima spaslo Srbiju.Da je kojim slučajem Karađorđe preživeo naručeno ubistvo od strane Obrenovića, sigurno bi stradao veliki deo naroda, jer Karađorđu nije padalo na pamet da klekne pred silom kakva je bila Turska.Veliki deo svojih promisli,LJušić kopira iz vladavine Obrenovića.Lukavi i nečasni Obrenović je dobro znao da bi mu Karađorđe spravom sudio za veleizdaju i sigurno pravično osudio.I danas LJušić često oponaša Obrenovića, i to na svim mestima gde je direktorovao.U vreme Koštunice i njegove stranke postavljen je za direktora Zavoda za udžbenike, i prvog dana kada je napravio sastanak sa širom redakcijom, paušalno je optužio sve radnike da su lopovi.Prethodnog direktora Petkovića je sa neosnovanim optužbama oterao u zatvor.I posle dugog sudskog procesa, Petković je oslobođen svih optužbi a radnici Zavoda su platili novčano obeštećenje.LJušić se nije ni izvinio Petkoviću a kamoli da je odgovarao za tako nečasna podmetanja i štetu koju je naneo radnicima Zavoda.Iz LJušića prosto izvire udvorištvo,nekad pod skute Koštunice, danas kod Tome Nikolića.Neko će reći da je to samo pragmatizam, ali smeta njegovo despotsko ponašanje prema radnicima u firmama gde je direktovao.Za rukovodioce je isključivo birao poslušnike iako im je nedostajalo stručno i iskustveno znanje.Na žalost, danas je imperativ biti poslušnik, jer kako drugačije naći posao ili opstati u bilo kojoj društvenoj, ili državnoj firmi.
g-din ljusic ne zna da se to drugacije kaze, .ebi i prolazi,ljusicu kosovski junace, pred neprijateljima se ne kleci nego im se gleda u oci i ne okrecu mu se ledja,valjda nesto nauci o stefanu lazarevicu, makar nikad mira ne bilo,ljusicu kada zboris mislis gleda te i slusa neko vazan iz jevrope i merike pa ces u najmanju ruku na molitveni dorucak,vrati se ljusicu srpskoj istoriji pod hitno
znate, damei gospodo, tesko je ostati uspravan medju narodima oko nas, koji su svoju istoriju gradili klececi. koliko znam mi srpski narod smo samo pred nasim svemogucim i silnim Bogom klecali i to ne svi i ne uvek, pa se i iz toga moze videti velicina naseg naroda.mozda smo zbog toga i omrazeni, klececima okruzeni.
dok ljusic nije dosao na celo sl.glasnika u zemunu je postojala knjizara u zmaj jovinoj ulici.uvek je bila dobro snabdevena i narocito posecena.ako trenutno nije bilo neko izdanje,g-dja neda naruci i eto ga popodne ili ujutru.zaljubljenici knjige su se skupljali razmenjivali misljenja.zemunci na pijacu pa u knjizaru.popodne setnja po keju i obavezno knjizara.kako je zatvorio pomenutu knjizaru vise u sl glasnik nisam usao kao i mnogi zemunci.preselili smo se u lagunu u glavnoj ul.vratite sl.glasnik zemuncima.ljusicu daleko lepa kuca.