Почетна / Друштво / Хрватско отимање Војводине

Хрватско отимање Војводине

Пише Василије Ђ. Крестић

Третирајући Војводину као засебну територију, председница Хрватске представила се као веран следбеник вековне великохрватске тежње према Војводини

Зато што је новоизабрана председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић својом изјавом да ће се борити да права мањина у Хрватској буду „још већа, али да ништа мање неће тражити за Хрвате у Србији, Војводини и у другим суседним земљама“ Војводину третирала као засебну територију, сматрам да то питање заслужује посебно историјско објашњење. Том изјавом председница Хрватске представила се као веран следбеник вековне великохрватске тежње према Војводини. Та тежња, кад је реч о Срему, недвосмислено је испољена у време револуције 1848/49. године.

 

ЖИВОТНО ПИТАЊЕ ЗА ХРВАТСКУ Пошто су Срби чинили знатну већину сремског становништва, сматрали су да та област треба да припадне Војводини. Међутим, Хрвати су се позивали на своје државно и историјско право, па нису хтели Срем да препусте Србима. Штавише, захтевали су да се и читава Војводина сједини с Хрватском, да се у њу утопи и с њом постане „једно наразделиво тело“, с баном на челу, који би у исто време био и српски војвода. Због питања припадности Срема односи између Срба и Хрвата били су дубоко поремећени. Срби су пребацивали Хрватима да су недоследни зато што су у исто време тражили да се Војводина одрекне своје самосталности и „споји с Хрватском“ када су се залагали за успостављање своје потпуно самосталне државе.

На челу српске политике тада је био патријарх Јосиф Рајачић. Из више разлога он је био против утапања Војводине у Хрватску. Не без разлога зазирао је од хрватске премоћи над Србима. Као политички и верски поглавар Срба он није имао поверења у хрватског бана, па никако није пристајао на спајање банског и војводског достојанства, као што није хтео да разговара ни о томе да се војвођанска управа пренесе на Банско веће у Загребу. Осим из националних, Рајачић је био против утапања Војводине у Хрватску и из верских разлога. Сматрао је да су напади против Срба као шизматика, који су се догађали у Хрватској, као и напади против православних свештеника и српских учитеља, довољни докази да спајањем Војводине са Хрватском не би „никакву срећу нашем народу учинили, јер би то спојено једно тело имало две душе, а гдикојем је слабачком телу и једна замашна душа доста“. Поред других, и из верских разлога патријарх је био против обједињавања банског и војводског достојанства. Сматрао је да војвода обавезно мора да буде Србин православне вере, између осталог и због тога што би хрватски бан, у случају да постане и српски војвода, увек више пажње поклањао Хрватској и њеним интересима него Војводини. Полемике настале око припадности Срема привремено су окончане објављивањем царског патента од 18. новембра 1849, којим су проглашени Војводство Србија и Тамишки Банат, у чији састав је ушао и Срем.

Пре но што су 27. децембра 1860. укинути Војводство Србија и Тамишки Банат и бискуп Штросмајер је у две промеморије, које је упутио аустријском министру председнику грофу Јохану Рехбергу, изнео свој став о припадности Срема и статусу Војводине. Он се залагао за припајање Војводине Хрватској, за то да се она стави у уску државноправну везу с Хрватском, као и за то да Хрвати не претрпе „губитак једног дела своје територије“, да не остану поново без Срема. Бискуп је написао да Хрвати не могу дозволити да им се одузме Срем с Петроварадинском региментом и Петроварадинском тврђавом. Нагласио је да је „животно питање за Хрватску, да Петроварадинска тврђава, која с једне стране влада Бачком и Банатом, али с друге чини кључну тачку за Славонију и Хрватску, остане у хрватским рукама“. Владар је овог пута, укидајући Војводство, Срем прикључио Хрватској а Бачку и Банат Угарској. После те одлуке вођене су вишегодишње ватрене новинске полемике, било је узајамног пребацивања између Срба и Хрвата због припадности Срема, али је онда наступило затишје. Питање припадности Срема, осим у ређим, изузетним приликама, није потезано све до распада Аустроугарске 1918. године.

 

[restrictedarea]

 

ПОДНЕСАК КОЈИМ ЈЕ ОЦРНИО СРБИЈУ Занимљиво је и заслужује да буде поменуто да је Стјепан Радић 1905. године, пишући о искључивом хрватском праву на разне покрајине у листу Хрватска мисао, нагласио да „Срием има остати хрватски или постати угарски“, али да никако не може бити српски. Таква Радићева србофобичност била је само наговештај касније политике овог хрватског првака и његових следбеника, а која се тицала хрватских територијалних претензија и намера да на рачун српских етничких простора створе колико је могуће већу Хрватску. Тако је, примера ради, када се налазио у бекству, ван земље, 1923. године изнео један „захтев Хрвата према Србима“. Тим захтевом тражио је „потпуну независност Хрватске у конфедерацији са Србијом“, а Словенији, Босни и Херцеговини, Бачкој и Банату, Црној Гори и Македонији нудио је да се плебисцитом изјасне да ли желе да остану „везани за милитаристичку и централистичку Србију“, или су спремни да уђу „у федерацију с мирољубивом и неутралном Хрватском“. У приближно исто време, 23. септембра 1923, затражио је од Председништва Хрватске републиканске сељачке странке да изради Земљовид Хрватска и Хрвати. Начином израде Земљовида, који је обављен по Радићевим упутствима, он је уз помоћ неких Енглеза, с којима је успоставио везу, желео да интернационализује хрватско питање. Посебним писаним поднеском оцрнио је Србију. Представио ју је као милитаристичку и централистичку, као земљу у којој нема демократских права и слобода, с којом демократска, слободољубива и мирољубива Хрватска не може да се споразуме и с њом живи у једној државној заједници. Представивши Србију као неподесну и неспособну да око себе држи на окупу све поменуте покрајине, понудио је Хрватску као средишњу тачку, око које се на федеративним принципима могу сабрати Словенија, Босна и Херцеговина, Бачка, Банат, Црна Гора и Македонија. Био је то јасан покушај да се сруши Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а да се зачне стварање давно сањане велике Хрватске. Да је тај закључак заснован на поуздано утемељеним доказима, потврђује и сведочење британског посланика у Београду, који је уочио да се у свести „пан Хрвата“ налази визија једне „моћне покрајине“ са центром у Загребу, која би се састојала из Хрватске, Славоније, Далмације, доброг дела Босне и Херцеговине, Барање и дела Бачке.

 

ЦИЉ ЈЕ БИО РУШЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У великохрватским настојањима Радић се није либио тога да фалсификује чињенице. Начином на који је имао да буде „нарисан“ (нацртан) Земљовид требало је убедити странце да у обухваћеним областима у претежном броју живе Хрвати. Служећи се неистинама, он је 22. јула 1922. дао изјаву лондонском листу Daily News у којој је тврдио да су у областима Бачке, Барање и Баната, за које је рекао да их „неразумно и нелогично називају Војводином“, „Срби према Хрватима у посве незнатној мањини“ (!) Тврдио је да се тим областима не сме управљати као чисто српским земљама, „већ се у њима мора спровести плебисцит под надзором Лиге народа, с једним питањем: ‚Србија – Београд или Хрватска – Загреб‘“. И приликом прављења скица за нови програм странке из 1925. године Радић је испољио претензије према Бачкој. Био је спреман да пристане на измене границе у источном Срему под условом да Хрватска добије „одштету“ у Бачкој.

Наследник С. Радића, Влатко Мачек, доследно је наставио да води великохрватску политику свог претходника. Залажући се за преуређење државе, децембра 1928. предложио је успостављање од пет до седам покрајина и поделу Војводине и Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске. Попут Радића и он се залагао за неку врсту плебисцита с намером да се Југославија подели на два дела, до Дрине и преко Дрине. По једној његовој изјави из 1936, свака покрајина: „Војводина, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, па и Далмација, могле би да се определе како оне хоће, односно, како одлуче посланици дотичних покрајина, који би били изабрани на изборима за конституанту.

Другим речима: ако Војводина хоће са Србијом – добро, ако хоће посебан положај у Србији, добро је и то. Ако хоће изван ње, добро је, ако хоће са Хрватском заједно или посебно, опет добро.“ Имајући у виду такве ставове Мачека о преуређењу Југославије, његов следбеник из Војводине, Дуда Бошковић, сматрао је да Хрвати „сада више не желе“ да себи припоје целу Војводину, већ само Срем до Земуна. Заступајући Мачекове великохрватске апетите према Војводини у време преговора о споразуму Цветковић –Мачек, Већеслав Вилдер је децидирано изнео гледиште шефа Хрватске сељачке странке нагласивши да „или Војводина са преостатком Срема чини посебну јединицу, или се Војводина дијели између Хрватске и Србије, линијом Суботица – Илок“.

Споразумом Цветковић – Мачек, склопљеним августа 1939, новоствореној Бановини Хрватској припојени су делови западне Босне који су припадали Врбаској бановини, али су јој додељени и делови западног Срема са Шидом и Илоком. Захватањем тих територија јасно су испољене великохрватске намере како према Војводини, тако и према Босни и Херцеговини. Међутим, Хрвати се нису зауставили на оном што су добили споразумом Цветковић – Мачек. Само неколико дана по обзнањивању споразума Хрватски национални покрет, иза којег је, по свему судећи, стајало вођство ХСС-а, посебном окружницом обавестило је своје присталице о томе у ком правцу ће се даље кретати хрватска политика. У окружници је отворено речено да је главни циљ Хрватске да сруши Југославију. Наглашено је да се приликом распада државе Хрватска неће задовољити добијеном Бановином, већ ће тежити „повјесним и етничким границама“. Окружницом су позвани Хрвати покличем, који је гласио: „Напријед сви за Слободну и Независну Хрватску“.

Сутрадан по објављивању окружнице, 29. августа, Мачек је изјавио пред Хрватским народним заступством да је његов споразум с Цветковићем „за сада један дјеломичан споразум“, у којем је доста спорних, нарочито територијалних питања остављено за касније. Тим споразумом, нагласио је Мачек, „није питање хрватског територија ријешено дефинитивно, јер смо ставили у Споразум нарочиту клаузулу да ће се дефинитивни опсег Бановине Хрватске установити кад се буде преуређивала читава заједница. А то је посве наравно. Јер посве другачије ће изгледати дотични териториј Бановине Хрватске буде ли у новоуређеној државној заједници рецимо и аутономна Војводина или не буде, друкчије буде ли и аутономна Босна или не буде, итд…“

За ову прилику било би сувишно да наводим и многе друге изјаве о Војводини и њеној припадности.

[/restrictedarea]

 

 

6 коментара

  1. Hrvati ne mogu oteti nam Vojvodinu jer je Srbija,ako hoće svoje hrvate,nek ih pozovu da im se vrate,a kad će hrvati da plate za genocid nad srbima u Hrvatsku i oni su na račun muslimana skrili sebe a pobili 5000muslimanske djece,zapalili malog srbina Iliju od2g na sv. Iliju,Ilindan,zar ima većeg zločina,e neće više ni srbe a ni srpsku Vojvodinu taknut,a doći će vrijeme ko ne želi u Srbiju,nek mu je srećan put,tako će se i šiptari vratit u svoju Albaniju,a za zivote naših Srba nema cijene,sve su im oteli,a hrvati nek izvole nek se vrate u Hrvatsku ali mi ne damo stopu naše zemlje,e pa dosta su je eksploatili tuđini i nek idu nek nas ostave na miru,jer sva zemlja pripada Državi Srbiji i Vojvodina i Kosovo i Metohija.




    0



    0
  2. Vojvodina se zvala Srpska Vojvodina 1848g,a od 1849g se zvala Vojvodstvo Srbija i Timoški Banat,a od 1945g VOJVODINA, nemaju hrvati nikakvo pravo na Srpsku Vojvodinu,niti bilo što da traže od srba,njihovo u Srbiji nije ništa,ako imaju svojih gradjana nek ih zovu da im se vrate,dosta ih je hranila Srbija,stopu Srbije države niko nam oteti neće,niti može.Tuđe nećemo, svoje više ništa ne damo.Gostoljubivi srbi su uvijek bili,ali gosti nisu zahvalni i nisu svesni da su gosti SRBIJE,ali tvrd je orah voćka čudnovata, zube slomih,orah ne salomih.




    0



    0
  3. Potomak vizantirskih srpskih vladara Car Jovan Nenad, krunisan u Subotici,gde na njegovom spomeniku piše TVOJA JE MISAO POBEDILA, Vojvodina Srpska je po svojoj državotvornoj misli ulazila u sastav Srpske Države,začetnik je poslednji srpski car Jovan Nenad rodjen 26 jul 1492g,ubijen 1527g oslobodio sve od Turaka.SRBIN.




    0



    0
  4. Veoma žalim za sposobnim ratnikom Carem poslednjim srpskim iz Subotice Jovanom Nenadom,plaćenik Zlopaće,seljak ga upucao,ušao car ranjen u kuću a došao u goste mu neprijatelj i car ga primio,a taj katolik mu odseče glavu i poslao je Zlopaći za 1000dukata,kakav zločin,nikad u boju poginuo nebi,a Srbiji bi puno više pomogao,sposobnosti je imao i vojnu savršenu veštinu i organizaciju,kakva šteta,genije je bio a smiren i srce mu je samo za Srbiju kucalo,skroman viteški i vojnički život,da ga mučki nisu ubili koliko bi doprinosio Srbiji sa svojim genijalnim umom,poeta…..




    0



    0
  5. ‘Leba mi je dotična u jedu svomu – simpatična… dapaće…
    Kolinda Grabež Pimpekrović se malkice „zaigrala“… hrvaćanka se zamajava, a „lijepa Njena“ se samozadovoljava, aii ne bez vizije Vlikog Brata, a u svitanje IV Svetskog Rata…
    Rad istine, nije Ona krivac, već navika da gubitnica postane slavodobitnik – porazi počnu da se slave i tvore u događaje – nebuloze nastanu ostvarenje bunila… zverstva postanu vrlina – monstroumi zaslužna sodomobranska veličina…
    Naprosto Joj se treba zahvaliti za principijelno uvođenje simetrije i reciprociteta u sistemu dobrosusedskih odnosa života MANJINA i VEĆINA… broj, pismo, jezik, religija, kultura… sve
    Naročito je bitna istorijska osnovica… samo što su SRBI, naročito ova novopridošla mladost, „otkačili“ Jiričekovu i austro-ugarsku istoriju „klapljena“ i „šalapjenja“… da primite K’ ZNANJU i bez izuzetka… Šojić-istoričari izumrli jer je glavni glumac napustio seriju!
    Elem…
    Ako se „palite“ na „znanje“ i „pamet“ hrvaćanke Biserko il’ grdne N.Kandiqi il’ sado-mazo-pretplaćenika – bolujete od veoma ne retke, al’ neizlečive bolesti…
    Ne brzajte, draga Njihova, samo će Vam se “kaže !




    0



    0
  6. Porijeklo zločinačke horde je iz raspada egipatskog Carstva pobegla galijom i nastanili se kao gosti u Lugarsku Srbiju i medju srbima naučili srpski jezik i kad je napad na Srbiju Lugarsku bio,sa srbima su hu-ur-vathi ušli u Državu Srbiju i veliku štetu naneli! Jer je sadašnja tzv. Hrvatska u stvari OTETA DRŽAVA SRBIJA!Istina!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *