Почетна / Економија / ГОЗБА ФИНАНСИЈСКИХ ЛЕШИНАРА

ГОЗБА ФИНАНСИЈСКИХ ЛЕШИНАРА

Пише Момир Булатовић

Ближи се крај америчког долара као резервне свјетске валуте. Питање је, само, с колико ће потреса до тог краја доћи

Руска финансијска тржишта су, захваљујући новогодишњим и божићним празницима, дошла до неопходног предаха. Претходни мјесеци, а завршница године посебно, по свему су носили обиљежја хаоса. Рубља је била изложена нападима из свих финансијских оруђа. Њена вриједност у односу на долар и друге велике валуте доживљавала је историјске минимуме, да би се, опет, брзо и значајно опорављала, али и примала нове и нове ударце. Руски банкарски систем, у оном дијелу који није руски, учествовао је у нападу на руску националну валуту на начин да је, прво, бјежао у доларски облик (не питајући за цијену) да би затим, као друго, напуштао руска тржишта. Празнични предах ће бити довољан за кратко пресабирање („скупљање чаура“) али битка ће бити настављена несмањеним темпом. Разумљиво, будући да су улози толико велики да ниједна страна (посебно не она која се брани) не може себи да допусти луксуз одустајања.

О овим збивањима су специјализоване агенције објављивале извјештаје пуне бројки и тумачења која нужно не слиједе из њих. Уз то, њихова „објашњења“ су била толико јасна да је само мали број уских специјалиста могао да их разумије, прије него ли им повјерује или их оспори. С друге стране, водећи домаћи медији су проблем игнорисали тако што су о њему извјештавали штуро и сакато. Из неколико реченица посвећених нападима на рубљу могло се разумјети да ни уредници ни спикери немају представу о чему обавјештавају јавност.

ПЛЕС ЦИЈЕНА Цијена нафте на свјетском тржишту је достигла најнижу тачку од 2008. године. У јуну мјесецу је у Лондону, гдје се продаје више од половине укупне свјетске нафте, барел коштао 115 америчких долара, да би крајем године цијена била 60 долара. Јавности је понуђено много објашњења ове чудновате економске појаве која се базирају на геополитичким интересима, односно борби за превласт на глобалном нивоу. Највјероватније су сва она мањим или већим дијелом тачна, али за разматрања о шпекулативном финансијском капиталу који дјелује на главној сцени она и нису неопходна. Довољно је да се то десило, јер онда велики играчи – за ову прилику названи финансијским лешинарима, узимају узде и воде коња камо су наумили. Иначе, пад цијена неке робе одговара њеним увозницима, а погађа извознике. Русија је највећи свјетски извозник нафте и природног гаса.

Значајне губитке је Русија забиљежила и у погледу цијена акција фирми којима се тргује на свјетским берзама. Током прошле године, тај је пад износио 47 одсто у просјеку, а кретао се и до 55 одсто. Цијена руских државних обвезница са роком доспијећа од пет година је, такође, имала велике осцилације и завршила је годину на релативно високом приносу од 15 одсто, колико ће зарадити онај који је уложио у њихову куповину. Ради упоређења, Њемачка продаје своје државне обвезнице са дупло дужим роком доспијећа са негативном каматном стопом, што значи да инвеститори морају да плате „част“ што су свој новац позајмили Њемачкој.

Коначно, рубља је током претходне године изгубила 39 одсто своје вриједности у односу на долар. Агенција „Блумберг“ је објавила да је то у поређењу са кретањем валута 24 државе са економијом у развоју убједљиво најлошији резултат. Послије Украјине, разумије се. Оваква кретања Русију, наставља се у извјештају, доводе у стање слично оном из 1998, када је, под теретом спољњег дуга, била присиљена да објави банкрот. Све потврђују и подсјећањем да је нафта, главни извозни артикал Русије, током 2014. године појефтинила 46 одсто.

[restrictedarea]

ОДГОВОР РУСИЈЕ Остајући и даље у виртуелном (лажном) свијету глобалних финансија, дужни смо да пропратимо и мјере које је Русија предузела као одговор на ове нападе. Након што је потрошила значајна средства (113 милијарди долара) и умањила своје девизне резерве на „свега“ 398,9 милијарди долара, Централна банка Руске Федерације је 19. децембра објавила да неће даље бранити рубљу интервенцијама на девизном тржишту. Шпекуланти, који воле да их зову страни инвеститори, имали су огроман број папира који су гласили на рубљу и очекивање да ће ЦБРФ наставити да ради на стари начин. Када се десило супротно, они су кренули у распродају својих папира, а рубља је, захваљујући онима који су је и довели на историјски минимум, убрзо ушла у прихватљивију зону односа према долару.

Друга мјера Централне банке је било велико повећање референтне каматне стопе, и то са 10,5 на 17 процената. То је приход који она гарантује и исплаћује на годишњем нивоу онима што депонују своје рубље код ње. На тај начин се смањује притисак на девизне резерве и национална валута се брани на економски рационалнији начин. У ситуацији када банке на Западу фактички кажњавају штедише понижавајуће ниским каматним стопама од свега неколико процентних поена (процентни поен је стоти дио једног процента) понуда за годишњу зараду од 17 одсто не одбија се лако.

Предузет је и низ других мјера како би се смањила зависност домаће привреде од долара. То на Западу називају контрола капитала и шпекуланти од ње бјеже кад год је могуће, али са становишта било које националне економије ради се о мјерама које долазе из домена здравог разума и вежу се уз услове опстанка своје економије. Великим предузећима са значајним удјелом државног капитала (на челу са „Газпромом“) прописана је законска обавеза да новац који држе у страној валути, до 1. марта ове године, доведу у склад са средствима која су имали на рачунима 1. октобра прошле године. Уз обавезу ЦБРФ да им олакша прибављање неопходних средстава у доларском, или знаку евра. Руски парламент је одобрио трилион рубаља (19 милијарди долара) домаћим банкама за докапитализацију и план спријечавања да се валутна криза рашири у цијели финансијски систем.

Западни медији су обилато цитирали Антона Силуанова, руског министра финансија, који је говорио о рецесији и девизним резервама које су потрошене у одбрани рубље, уз оцјену да би „… резервни фондови који служе за тешка времена били потрошени за три године, уколико влада не буде промијенила структуру буџета“. Логично би било да главна вијест буде да Русија има резерве за пуне три године, уколико и не предузме ишта значајније, неголи злурадо надање да ће, након три године држања скрштених руку, Русија пропасти сама од себе.

Предсједник Владимир Путин, као симбол модерне и снажне Русије, јесте човјек који брзо учи и споро заборавља. За разлику од свог контрапарта, Барака Обаме, који стално срља из једне у другу грешку.

Незаборавну лекцију Русија је примила 1998. када је, под непосредним налогом и контролом ММФ-а, била доведена до просјачког штапа и принуђена да објави банкрот. Отада су Путин и ММФ постали бољи пријатељи. Првом приликом их је исплатио и залупио за њима врата, да их више никада не види у својој кући. Своје знање је употријебио и приликом присаједињења Крима матици земљи. Подсјетимо, прва реакција противника тог чина било је гашење банкарског система на Криму. Рачунало се на хаос који ће настати замрзавањем новчаних улога и токова новца, чиме ће нормални живот бити паралисан. У првим авионима придошлим на Крим нису биле војне трупе, већ количина готовог новца неопходног за функционисање руског банкарског система и на том дијелу њене територије. У свега неколико дана, ствари су се вратиле у финансијску нормалу и избјегнут је наметнути хаос. Овакав посао, разумије се, не би могао бити одрађен тако брзо и ефикасно да није био одраније планиран и брижљиво разрађен.

Стога нема никакве сумње да је другачије поступљено и приликом актуелног напада на рубљу. Никога ко је иоле пратио реална новчана кретања и наговјештаје није могао изненадити протекли слијед догађаја. Русија је примила снажан ударац, претрпјела значајну штету, али и снажно остала на ногама. Спремна да узврати будући да је на то присиљена.

ЗЛАТНО ЗЛАТО Друга страна медаље почиње са чињеницом да ће Европи увијек требати руски гас и нафта. Без обзира на све америчке притиске и уцјене, Европа не може истрајати у бици против Русије, а да при томе не уништи сопствену економију и унутрашњу политичку стабилност. Стога, на непосредно дужи рок, ваља рачунати на смањење тензија између ове двије стране, чему је Русија, више него видно и без устезања, спремна да допринесе. Уколико, дакле, Европа буде мислила својом главом, прихватиће понуђену руку сарадње. Друга опција је своди на сиромашну америчку колонију.

У међувремену, Русија је снажно отворила нови, евроазијски интеграциони простор. У серији мегаспоразума са Кином и Индијом уговорени су стотине милијарди долара вриједни послови у вишедеценијским аранжманима. Сувишно је рећи да, макар и по неповољним цијенама за њу, Русија лако може да нађе купце за своју нафту и гас, посебно када се обрачун цијене и начин плаћања утврђују независно од америчког долара.

Дакле, независно од долара. Овим долазимо до судбинске прекретнице у поимању и објашњењу свих догађања у свијету финансија. Није ово битка против рубље, јуана, бразилског реала, јужноафричког ранда, индијске рупије… већ свих њих заједно против бездушне доминације америчког долара. Владавине која траје готово вијек и чији је крај неодложан управо због сурових и бесмислених поремећаја у глобалној економији. Теоретски, америчка доминација свијетом могла је бити завршена „меким приземљењем“ (споразумом главних актера новог поретка) или „слободним падом“ (избијањем тоталне глобалне кризе). Тренутно, изгледа да је само друга, лошија опција у игри, што, опет, не спријечава, већ само одлаже силазак долара са свјетског трона.

Дискусија о томе шта ће бити његова замјена тек је у повоју, иако је дјеловање на стварању услова за насљедника долара годинама присутно и одвијало се по систему „спасавај се како ко може“. Једно је увијек сигурно. Предстојећи слом долара лакше ће преживјети они са већим резервама у злату. „Печат“ (бр. 257) писао је о великој потјери за златом, а ништа од тада изнесеног није изгубило на истинитости ни након пуне двије године.

Русија је већ одавно агресивни купац злата. Њене државне резерве у злату су утростручене од 2005. године и (званично) износе 1.150 тона, што Централну банку Руске Федерације чини шестим по величини власником званичних резерви државног злата. На сличан начин поступа и Кина, купујући можда и још више, што се не зна, јер је она од 2009. обуставила пријављивање својих златних резерви.

У првој половини 2014. производња злата у самој Русији је увећана за 27 одсто, чиме је престигла Аустралију и постала други по величини свјетски произвођач злата. На првом мјесту је Кина. Русија је прошле године своје злато увећала за 150 тона, лако удвостручивши повећање из претходне године. Злато представља 10,8 одсто њених укупних резерви, а куповина се наставља упркос значајном расту цијене злата у рубљама, која је, само у посљедњем мјесецу, порасла са 52 на готово 80 хиљада рубаља за унцу. Русија, дакле, купује највећи износ сопствене производње злата. Али, чему ће оно да служи? Да ли ће оно бити продавано како би се бранила рубља изложена лешинарским нападима страних инвеститора? Или ће, чега се прибојавају неки трезвенији амерички финансијски аналитичари, оно бити употребљено као „атомска бомба“ у свијету финансија?

ЗЛАТО КАО МЈЕРА Долар као свјетски новац има монопол да буде мјера, еталон, свим осталим валутама. Без тога би свјетска трговина била немогућа, посебно на овако високом нивоу и у реалном времену. Није, дакле, важно колико је дугачак метар, већ да он буде исти за све. Као што није пресудно колико је снажан долар сам по себи, већ је неопходно да се према њему обрачунавају трансакције међу другим валутама. Кина и Русија уговарају дугорочне послове, а њихову вриједност исказују у америчким доларима. Зашто? Јер нема другачијег начина! Е, па може и да има! Вриједност се може утврдити и гарантовати у одређеној количини злата. То је та атомска бомба која чини да долар престане да буде неопходан и да се „цар“ прикаже у свој својој голотињи.

Иако је ово рјешење једноставно и логично, његова реализација је на сасвим супротном крају. Технички, оно је веома сложено у свијету који дневно зависи од банкарства и који контролише Америка. Оно не може бити изведено преко ноћи и без великих ломова. Посебно не што се САД томе суштински противе и спремне су да ураде све не би ли га спријечиле. Подсјетимо да је однедавно на снази амерички ФАТКА закон, који све грађане и све банке свијета третира као потенцијалне америчке пореске обвезнике и присиљава све банке у свијету да безусловно сарађују са америчком Пореском управом. По цијену одузимања средстава, односно замрзавања или спријечавања свих новчаних трансфера. Запамтимо, данас само једним притиском на дугме они могу не само да неком одузму сав новац него и да га учине правно непостојећим у свјетским размјерама.

Било је, дакле, много логичније поћи другим путем, што су Русија и њен предсједник дуго и стрпљиво предлагали. Нове реалности су тражиле нове механизме међународне трговине у којима би долар, али и остале валуте, имали своје мјесто. Када до тога није дошло, онда је преостао само пут о којем се овдје пише. Није, дакле, рубља напала долар, него је само бранила право на своје постојање. Да ће у својој одбрани користити сва средства, више је него разумљиво. Као и у сваком рату и овдје ће бити непотребних патњи и страдања, али нападнута страна, будући да не жели да се преда, нема другог избора осим да се бори. Овај аутор нема ниједну сумњу у коначни исход сукоба: Долар више неће бити једини свјетски новац.

ЛЕГЛО ЛЕШИНАРА Сви финансијски извјештаји о стању свјетске економије (укључујући и руску) објављују се под лажним насловом. Бројеви не показују стварну вриједност неке компаније или њеног производа, него шпекулативну добит која се може очекивати на берзи на основу папира што се са њима доводе у везу. Кад, на примјер, акције „Газпрома“ изгубе десет одсто вриједности, то не значи да је највећа свјетска корпорација изгубила десет одсто своје имовине. Ради се о томе да су (пре)продавци оног мањег дијела његових акција којима се тргује на берзама једни од других преотели новац (који није „Газпромов“ и нема никакве везе са њим) на основу клађења о кретању цијена.

Амерички инвестициони фонд РУСС (Direxion Daily Russia Bear 3xETF) на основу трговине акцијама руских фирми, остваривао је зараду од преко три пута у односу на уложена средства. До овогодишњег затварања он је биљежио раст од 177,9 одсто у посљедњим мјесецима, а само у посљедњој недјељи он је био 81,4 одсто. Али, у томе је квака, уколико се руско тржиште опорави, РУСС ће кренути у рикверц дајући својим улагачима губитак који је еквивалент троструко већи од остварених добитака. Независно од ових бројева који су овлашна илустрација, важно је имати на уму да ово клађење има руску економију само за повод, а да нимало не говори о њеном стварном стању, проблемима и перспективама. Она је у свијету реалности, а бива представљена искривљеним огледалом финансијских мешетара, који се са истим жаром кладе као и на тркама коња.

Угледни амерички финансијски консултант, др Кент Морс, посредством агенције „Блумберг“ недавно је објелоданио детаље састанка у Лондону на који је био позван да саопшти своје прогнозе. Организатори су неименовани, али су описани као момци са дебелим новчаницима које на окупу држи жеља да они буду још дебљи. Он увјерава да су на том скупу били људи који одлучују како ће изгледати свјетско тржиште енергената у наредних 12 до 18 мјесеци. Док је пажња свјетске стручне јавности усмјерена на ОПЕК, цијену нафте и утицај америчког пројекта добијања нафте и гаса из уљаних шкриљаца, ова је дружина већ на наредној степеници.

Они су одлучили да се оконча пад цијена нафте и да се нова равнотежа успостави на нивоу од 70 долара по барелу (Њујорк) односно 75 долара у Лондону. Мањи проблеми (криза у Украјини, Исламска држава, сукоби на Блиском истоку и остале „ситнице“) могу да доведу до колебања од највише пет долара по барелу. На бази ове одлуке, ствара се лијеп простор за „клађење“ о тржишном кретању цијена нафте. Ипак, главна пажња је била посвећена наредној финансијској „секвенци“.

На том нивоу цијена нафте, многе корпорације, нарочито оне оптерећене кредитима, имаће озбиљне потешкоће. Политику кредитног оптерећења треба водити тако да ова група преузме што више таквих корпорација и заради на обје стране кривуље. Под тим се мисли и на опстанак и на пропаст корпорација јер оне, у овом свијету, и не значе ништа друго осим пуког средства њихове додатне зараде. Коначно, трећи корак је проналажење фирми које ће улазити у испражњени простор, које у посједу имају добре природне ресурсе, употребљиву радну снагу и управљиво задужење, али које усљед мање производње немају новца да превладају јаз што ће бити створен. Лешинари ће им понудити кредите којима ће преузети контролу и спремити их за наредну жетву. При свему, нигдје се не спомиње ниједна држава, ниједна нација, морал, историја, религија… Добродошли у врли нови свијет!

Да ли је ово теорија завјере или досљедно развијање модела либералног капитализма који хара планетом? Како год било, да ли је то свијет који бисмо пожељели нашим насљедницима? Ако је одговор негативан, дужни смо да барем држимо палчеве у знак подршке Путину и Русији.

ЕВРОПСКИ ПЛАН „Б“

Јероен Дијселблом, холандски министар финансија, у недавном интервјуу за РТЛ је изјавио: „Владини лидери, укључујући и холандску владу, увијек су говорили – ми желимо да одржимо еврозону заједно. Али (холандска влада) такође се пита – а, шта ако не успијемо? И она се припрема и за то.“ Он је, такође, потврдио да је дискусија о томе тајна како би се избјегла паника на новчаним тржиштима. Да тема није од јуче, потврдио је и његов претходник, Јан Кес де Јагер: „Ми смо били једна од неколико држава, укључујући и Њемачку (које су о томе расправљале). Чак смо имали и заједнички тим који је дискутовао сценарије Њемачка –Холандија.“

Њемачка настоји да врати своје злато из Америке, али јој то не иде најбоље од руке. Холандија је успјела да недавно поврати 122 тоне злата из Њујорка у Амстердам. Све ове операције, успјешне или не, одвијају се у дубокој тајности, што је неразумљиво у односу на транспарентност државних финансија коју ЕУ намеће чланицама и кандидатима.

Шта ће Њемачкој и Холандији злато? Да напусте еврозону? Ако Њемачка напусти овај пројекат, он би нужно престао да постоји. Јер, еврозона се може замислити без било које друге државе, осим Њемачке.

У међувремену, Марин ле Пен, нова француска политичка звијезда, обратила се отвореним писмом Централној банци Француске. У њему пише: „Монетарна институција коју водите историјски је служила као резерва централне банке за француски монетарни систем и златне резерве. По нашем стратешком и државном виђењу, ова средства не припадају ни држави, ни централној банци, већ француском народу, којем треба да служе као посљедња гаранција за државни дуг и наш (француски) новац.“

Напад на Бразил

Није рубља једина. Лешинари круже и над норвешком круном и бразилским реалом. Средином прошлог децембра, Александре Томбини, предсједник Централне банке Бразила, обраћајући се новинарима, понудио је страним улагачима програм подршке домаћој валути у износу од 50 до 200 милиона долара дневно, у циљу учвршћивања домаће валуте у 2015. години. То је наставак програма који се одвијао од јуна до краја децембра, где је Централна банка трошила 200 милиона долара дневно да би одбранила курс националне валуте. Страни инвеститори су показали интересовање, али су тражили конкретне податке прије него ли одлуче о понуди.
Све неодољиво подсјећа на човјека који моли силеџију да га не бије, нудећи му рекет, све се надајући да овај неће постати напрасан.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *