Почетна / Свет / Европска резолуција рата

Европска резолуција рата

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли Москва може да спречи светски оружани сукоб, који се незаустављиво приближава после антируских резолуција америчког Конгреса и Европског парламента?

Европска унија је изненађена плановима Русије да транзитни гас који сада иде преко територије Украјине – преусмери у нови цевовод „Турски ток“. То је новинарима саопштио потпредседник Европске комисије задужен за енергетику, Словак Марош Шефчович, после разговора у Москви са шефом „Газпрома“ Алексејом Милером. Tешко да има места изненађењу, међутим, јер је одавно познато да су пројекти „Јужни“ и „Турски ток“ осмишљени да преузму украјински транзит и тако избаце Кијев из велике геополитичке игре. Шефчович је о томе могао да се обавести и са страница „Печата“, почетком децембра, у тексту „Турски гамбит“ (бр. 348) када смо писали: „Најважнији руски интерес није да ‚повећава‘ испоруке Европи – већ да се коначно ослободи Украјине као транзитне земље и њеног уцењивачког потенцијала.“

Наравно да Шефчович само глуми изненађење, јер у најновијој антируској резолуцији Европског парламента (ЕП) дословно пише да „ЕУ поздравља обустављање пројекта ‚Јужни ток‘“. То је директна потврда речи шефа руске државе Владимира Путина да је „Јужни ток“ стопиран због политике Брисела, који за то сноси одговорност, а не зато што је Москва тако желела. Али, Путин је већ имао резервног играча, председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, који се дуго и тихо загревао на помоћном терену и спреман ускочио у главну арену. Што је за Запад најгоре, њихов фаворит, Украјина, биће у сваком случају избачена из енергетске „прве лиге“. А толико су у њих уложили. Сада им преостаје рат као једино средство. Америчке и европске парламентарне резолуције означиле су увод његову објаву. Ради се о светском рату.

 

Губљење уцењивачког потенцијала У Вашингтону добро знају да ако Русија успе да изгради три велика стратешка гасовода – два са Кином и најмање један са Турском – тада ће игри доћи крај. А, да би се ови послови окончали, потребно је највише пет година. Не само Украјина већ и Запад у целини губе сав уцењивачки потенцијал према Русији и шансе да јој се напакости биће много мање. А уколико Кремљ успе да изгради још два планирана цевовода, морским путем до Јапана и копненим, преко Северне у Јужну Кореју, тада ће Евроазија у потпуности надиграти Атлантик.

Процене су да би 2020. могла бити кључна година, када ће Москва завршити прву и најважнију фазу велике модернизације армије и ратне флоте. У том тренутку, наиме, руске јединице располагаће са 70 одсто најсавременијег наоружања (сада је то око 40 процената) уз велики квантитативни скок у људству и техници. До 2025. биће спроведена и друга фаза обнове Оружаних снага, када ће се проценат нове технике (последње генерације) у свим јединицама кретати између 90 и 100 одсто. Другим речима, већ од 2020. године, Русија ће бити спремна не само да адекватно одговори већ и да победи у условима глобалног сукоба на два фронта истовремено.

Имајући све ово у виду, Американцима не остаје много времена да то спрече. Наравно, сасвим је друго питање зашто је Русија, која више од две деценије води изузетно мирољубиву политику, уопште дошла у позицију да се брани од Запада и зашто Американци никад нису искрено прихватили руку пријатељства испружену још од краја 80-их година, али то није тема овог текста. Довољно је рећи само да бројни стручњаци, како на Истоку, тако и на Западу, мисле да је велики рат једини начин да Америка, и Запад у целини, превазиђу своје економске проблеме. Као једна од главних жртава за комадање изабрана је Русија, пре свега због готово неисцрпних ресурса.

Да би позиције – и Москве и Вашингтона – биле потпуно јасне, треба подсетити да је Русија још пре много година поставила црвену линију у свом партнерству са Западом. А то је: ни Грузија ни Украјина не могу ући у НАТО, а америчка противракетна одбрана не сме бити постављена тако да у домету има руску територију. Ова три камена темељца опстанка Русије не могу се дирати, а о свему осталом се може договарати, укључујући и најповољније услове и цену руских енергената. Запад је, међутим, годинама болно газио управо на ове три најосетљивије тачке, цинично се претварајући да не чује крике из Москве. И много глупљи од Путина схватили би да то значи рат. Кад у потпуности падне једна од ових одбрамбених тачака, пада и сама Русија.

[restrictedarea]

Црно на бело У последњих месец дана, добили смо и потврде ових најава. Најпре из Вашингтона, кроз две антируске резолуције америчког Конгреса, а затим и специјалним законом „О подршци слободи Украјине“, који је потписао председник Барак Обама. Ни у Бриселу нису губили време. Одмах по окончању новогодишњег распуста, ударнички су се прихватили посла – 15. јануара, својом резолуцијом Американцима се придружио и Европски парламент. У оба случаја ради се о резолуцијама рата и, да би се разумеле, тако их и треба читати. Сада још предстоји да предложене мере усвоји и Европска комисија, односно да од „препорука“ оне постану званична политика ЕУ. Ни на то се, по свему судећи, неће предуго чекати.

Подсетимо, оба дома америчког Конгреса усвојила су резолуције којима се Обами одобрава слање оружја Украјини и дала одрешене руке за увођење нових санкција Русији. Предвиђена је и финансијска помоћ Кијеву за наоружавање, у износу од 350 милиона долара. Захтева се „суштинско и неодложно ширење“ америчког пропагандног телевизијског и радио- емитовања на руском језику у земљама бившег СССР. Одмах по усвајању наведених резолуција, Обама је потписао закон „О подршци слободи Украјине“, којим је, поред осталих казнених и претећих мера према Русији, уведена и потпуна економска блокада Крима.

Прошлог четвртка, европосланици су такође показали своју приврженост „евроатлантским вредностима“. Документ у целини, а нарочито поједине формулације, садрже непримерену оштрину и изазивачки тон према Москви. Стиче се утисак да је једини циљ резолуције ЕУ, као и америчке, месец дана раније – да се припреми терен за општи рат против Русије. У супротном, сигурно се не би бирале управо оне речи којима се ова држава сатерује „у ћошак“, већ би се оставио довољно частан излаз како би компромис био постигнут. Остаје још мало времена пре него што смернице ЕП буду преточене у званичну политичку платформу, али више нема дилеме да је Европа одабрала пут конфронтације.

У европској резолуцији Русија је представљена као потпуно црна, а Украјина као потпуно бела и то је сигуран знак да су право и правда коначно устукнули пред огољеном ратнохушкачком пропагандом. ЕП позива Савет ЕУ не само да не укида већ и да ојача санкције према Русији, а државе чланице да почну са испорукама наоружања Кијеву. Борце и руководство Новорусије посланици ЕП проглашавају за сепаратисте који се служе терористичким методама (у преводу: терористе) а идеалан шлагворт дат им је два дана раније, када је пројектил разнео аутобус у месту Волноваха, где је погинуло 10 цивила. Кијев и Запад за ово недело одмах су оптужили ДНР, а председник Петро Порошенко и премијер Арсениј Јацењук пожурили су да клекну на асфалт, са патетичним натписом у рукама: „Je suis Volnovakha“. Индиције да су злочин починиле украјинске службе безбедности, са циљем да се скрене пажња европске јавности и „оправдано“ отпочне нова офанзива којом се крши септембарски мировни споразум из Минска – европарламентарци нису узели у обзир.

Са друге стране, каже се да Русија представља претњу не само за Украјину већ и за саму ЕУ. Наводи се да она води „необјављени хибридни рат“ против Украјине. ЕП забрањује Москви „агресију ради ‚заштите својих сународника у иностранству‘“ и оптужује да Русија у Украјину шаље своје плаћенике и оружје. Исто тако, ЕП подржава наставак политике „непризнавања незаконите анексије Крима“ и позива Европску комисију да утврди читав списак „јасних критеријума“, односно услова за укидање санкција. А ако се ситуација буде погоршавала, ЕУ мора додатно да пооштри казнене мере, које би обухватиле све преостале делове руске привреде, а поготово нуклеарну енергетику и финансијски сектор.

Европарламентарци подсећају да више нема никаквих ограничења за испоруку „смртоносног оружја“ Украјини и наводе да ЕУ мора да помогне „јачање одбрамбене способности“ ове земље. То што у њој већ скоро годину дана бесни грађански рат, где су регуларне владине снаге доказано истребиле на стотине цивила „смртоносним оружјем“, нигде се у резолуцији не спомиње. Очигледно, и у Бриселу су прихватили став Кијева по којем грађани Донбаса нису цивили, па макар се радило о женама и деци, већ је реч о терористима. Москва, наравно, има сасвим супротно мишљење о томе и припрема већ другу „белу књигу“ о геноциду и злочинима против човечности кијевских власти. У Бриселу тако нешто не желе да виде, већ ЕП сматра да „Украјина има све основе да претендује на пуноправно чланство у ЕУ“.

Даље, ЕП поздравља обуставу изградње „Јужног тока“ и изражава подршку Украјини у енергетској сфери и превазилажењу хуманитарне кризе. Позива се Европска комисија да у року од два месеца припреми конкретне механизме за пружање помоћи Кијеву, како се наводи, без посредника. ЕП поздравља и пакет помоћи Украјини од 11 милијарди евра, „који треба да буде исплаћен у наредних неколико година“. Ипак, не наводи се колико тачно година Украјинци треба да чекају тај пакет, али се зато поздравља и предлог Европске комисије да се Кијеву уплати 1,8 милијарди евра у виду средњорочних кредита. Поздравља се и нелегална одлука Француске да не испоручи Москви већ плаћене носаче хеликоптера класе „Мистрал“ и позивају све остале државе да следују овом примеру и прекину војну сарадњу са Русијом.

Тек на самом крају документа истиче се „неопходност трагања за политичким решењем кризе“ и окончања истрага „најпознатијих кршења људских права“, као што су догађаји на Мајдану, у Одеси, Мариупољу, Славјанску, Иловајску… Заиста, само крајњи циник би спаљивање живих људи у Одеси назвао „кршењем људских права“, као и решетање снајперима на Мајдану, или уништавање цивила ракетним системима у Славјанску. И то довољно говори о намерама аутора резолуције и њеној истинској сврси. Стотине грађана у Доњецку и Луганску, погинулих у артиљеријским нападима, ЕП у свом тексту уопште и не спомиње.

 

Нејединство васпитних мера Зато се већ у првој тачки документа изражава подршка „неповредивости граница и европског избора Украјине“. Међутим, исти критеријум не важи, на пример, за Србију. На сајту ЕП Косово је представљено као засебна држава, иако ЕУ, наводно, не признаје независност ове покрајине. Сам по себи, европски избор Србије није довољан за неповредивост граница. Тражи се и нешто више. У преамбули резолуције, у тачки Ф, наводи се занимљив став како је „незаконита анексија Крима први случај у Европи, од времена Другог светског рата, насилног припајања дела једне земље другој и кршења међународног права, укључујући и Повељу УН…“ Косово се ни у овом случају не помиње, ваљда зато што (још увек) није формално припојено Албанији. Међутим, опет се прећуткује да на Криму није било насиља, да није испаљен ни метак – мада има оних који тврде да је испаљено неколико, али да није било повређених – док је Србија три месеца бомбардована без одобрења УН.

Настављајући у истом тону, ЕП „позитивно оцењује“ октобарске парламентарне изборе у Украјини, док оне у Донбасу са гнушањем одбацује. И Кијев их одбацује, као што је, с не мањим гнушањем, одбацио опозиционе кандидате и читаве партије које нису биле на линији „европског избора“, већ су позивале на мир и сарадњу са Русијом. И какви су то уопште избори на којима би неко био против Европе? Зато је избор антируског парламента свакако „позитиван“, без обзира на то што је велики број „проевропских депутата“ директно из тенка ускочио у посланичку фотељу. Многи се појављују у униформама и у здању Врховне раде – милина је видети такво демократско шаренило војних и паравојних униформи. То је веома позитивно, и европски.

Парламентарци сматрају да Русија заслужује санкције због „необјављеног хибридног рата“, који укључује „информативни рат са елементима кибернетичког рата, коришћење регуларних и нерегуларних снага, пропаганду, енергетску уцену, економски притисак, дипломатску и политичку дестабилизацију“. И ово је занимљива порука, јер све то САД и ЕУ већ годинама раде Русији и многим другим земљама, али ЕП никада то није осудио. Не треба заборавити да је Москва Кијеву почетком зиме одобрила и веома повољан „гасни пакет“, као и испоруке струје и угља по најнижим, унутрашњим руским ценама – да се украјински грађани не би начисто смрзли због своје владе, која није била способна да обезбеди енергенте од „западних пријатеља“. Али, такве су руске „енергетске уцене“. Веома је јака и кремаљска пропаганда у Украјини, нарочито од када је декретом укинуто емитовање свих руских канала.

Украјина се мора бранити и од руских војних колона које свакодневно улазе на њену територију. Те колоне су толико бројне да нико још није објавио ниједан снимак неке од њих, вероватно да се не би ширила паника међу грађанима који су ових дана добили нове позиве за мобилизацију. Довољно је усмено рећи да је тог и тог дана ушло толико и толико стотина „руских терориста на тенковима“ и да сви западни медији то пренесу, не тражећи доказ. Ваљда не треба посебно доказивати да Кремљ то ради, а да је кијевска влада чувена по честитости и поштењу? Они не би никад гађали авион пун људи, чак ни обичан аутобус, како би одговорност за то приписали руској страни и изазвали увођење санкција. Зато ЕП вероватно жели да поручи да се стравична руска агресија мора зауставити, макар изгинули сви Украјинци. ЕП подсећа да је Европски савет укинуо ембарго на испоруке оружја још 16. јуна и да су све чланице у моралној обавези да пошаљу своје наоружање и помогну у трансформацији украјинске војске.

Москви пак следује јачи ембарго – „све док Русија не почне у пуној мери да поштује и извршава Минске договоре“. Међу „јасним критеријумима“ за укидање санкција наводи се испуњење споразума о прекиду ватре, беспоговорно извођење из Украјине свих руских јединица, прекид подршке свим нелегалним оружаним групама и плаћеницима, размена свих заробљеника укључујући и Надежду Савченко (украјинског официра, оптужену за смрт руских новинара навођењем артиљеријске ватре). Да списак буде потпун, ЕП још захтева од Москве да Украјина поново успостави контролу над целом својом територијом, укључујући и Крим. Такође, ЕУ мора бити спремна да подржи и државе нечланице са којима се граничи како би и оне уживале исти степен безбедности као и државе чланице. Нове санкције, за које ЕП очигледно не сумња да ће бити уведене, треба да буду део „ширег приступа ЕУ према Русији и напора за јачање дијалога“. Европарламентарци су још додали да је „једини циљ ових санкција промена текуће политике руског руководства и допринос мирном решавању кризе“.

Овде је очигледно да се прекид ватре тражи од Москве, јер се узима као готова чињеница да је Русија активни учесник сукоба. То је прва тачка око које договора никад неће и не може бити, упркос томе што су опасне претње завијене у обланде „дијалога и мирног решења“. Ту је чак мањи проблем што „Минске договоре“ крши управо Кијев са циљем ескалације и провоцирања рата. Све указује на то да америчке и европске резолуције представљају део координисане стратегије за отпочињање оружаног сукоба између Украјине и Русије. Кијев ће нападати све жешће и жешће, а оружја и новца за то добијаће све више и више – док буде иједан украјински војник спреман да погине за „европски избор“. Оног тренутка када се ратни пламен буде пренео на територију Крима, руске Оружане снаге мораће да реагују и то је готов сценарио за катастрофу.

Примили су посланици ЕП к знању и нови украјински закон којим се укида ванблоковски статус ове земље. Они „признају право Украјине да слободно чини свој избор“ и сматрају да је „ступање у НАТО питање које треба да буде стављено пред суд народа у каснијој етапи“, јер су тесни односи Украјине и ЕУ раздвојени од приступања америчком војном савезу. Дакле, Украјинци ће у „овој етапи“ да гину за ЕУ, али не и за НАТО, што је за њих веома утешно. Али, зато ће НАТО да их снабдева оружјем и помаже у „реформи војске“. Наравно, нико нормалан не би помислио да би НАТО могао да прими Кијев у чланство, јер би то подразумевало обавезу одбране Украјине и њене виртуелне територије.

 

У потрази за изгубљеним гасом Европском резолуцијом захтева се још и смањење енергетске зависности ЕУ од Русије и усвајање конкретних алтернатива, али и „непристрасни судски претрес“ против „Газпрома“. Поздрављајући блокаду „Јужног тока“, ЕП указује да приоритет треба да имају пројекти гасовода који диверзификују енергоснабдевање ЕУ, због чега је неопходно „разрадити програме сарадње са Украјином, Јужним Кавказом, Централном Азијом, Блиским истоком и земљама Медитерана“, а све то „независно од руске гасне геополитике“. Како се истиче, „стабилне испоруке гаса у Украјину такође имају велики значај за осигурање енергетске безбедности земаља чланица“. Али, одакле ће стићи тај „независни гас“ и ко ће то све да финансира? Како су испоруке руског гаса преко Украјине „важне“, а „Јужни ток“, преко којега би се допремао тај исти гас, није важан? Зато је Милер добронамерно поручио Шефчовичу да „колико јуче“ започне са изградњом гасовода до турске границе, јер ће кроз украјинску цев ускоро тећи само ваздух.

Али, новогодишње жеље и поздрави ЕП се ни на томе не завршавају. ЕУ треба да распореди, „ако уследи одговарајућа молба украјинске власти“, своју посматрачку мисију, ради мониторинга и контроле, на украјинско-руску границу. Брисел заборавља да границу не контролишу кијевске, већ снаге Новорусије, па њих треба питати за одобрење. ЕП позива на јединство и збијање редова за успех своје „стратегије према Русији“. На веома сличан начин како је то дефинисано у америчкој резолуцији, и Европска комисија, односно комесар Јоханес Хан, дужни су да у року од два месеца припреме „комуникациону стратегију за борбу против руске пропагандне кампање, усмерене против ЕУ, њених источних суседа и против саме Русије“. ЕП, како се види, спреман је да брани од руске агресије и пропаганде не само Украјину и „источне суседе“ већ и саму Русију! То је прави потез – колоне руских војника примећене су недавно и на територији Русије, а та досадна руска пропаганда ради 24 сата дневно, од Смоленска до Владивостока. Зато је коначно време да проради и европска пропаганда, да се зачује и њен глас.

Да ужас буде већи, грозна руска пропаганда примећена је како продире и у срце цивилизоване Европе. Политички коментатор часописа „ЕУ репортер“ Ана ван Денски указала је у интервјуу руској телевизији „Раша тудеј“ да постоји директна веза између обнављања ратних дејстава у Донбасу са резолуцијом ЕП о подршци Украјини, односно да усвојени документ директно подстиче на рат. „Европски парламент, у ствари, не позива на мир, већ потпуно отворено и недвосмислено одобрава испоруке оружја Украјини у оквиру билатералних споразума. Мислим да је управо овај сигнал ЕП послао влади Украјине, и наравно да су присталице војне агресије то искористиле у сопственом интересу“, поручила је Ван Денски, уз оцену да је резолуција ЕП у супротности са принципима мировног процеса из Женеве и Минска.

Ситуација је кристално јасна. Европа, која се дуго опирала увођењу санкција Москви, свесна колико је то у супротности са њеним интересима, за само неколико месеци прошла је дугачак пут до – фактичке објаве рата Русији. Или бар подстрекивања и саучесништва у том рату. Русија је потпуно свесна шта то значи и одбацила је сваку илузију у погледу „европских пријатеља“. Сада долази време у којем ће, уместо шефа дипломатије Лаврова, реч добити други Сергеј – Шојгу. Министар одбране је у уторак већ посетио Иран и, према писању тамошњих медија, обновио договор о испоруци ПВО система „С-300“ Техерану.

Русија је означена као агресор са највиших места на Западу и ту повратка очито више нема, судећи по количини оптужби и најцрњег блата која се са тих места излила по Кремљу. Вероватно би Москва, после толике количине увреда и притисака, већ одавно реално демонстрирала бар делић те приписане агресије да није два ограничавајућа момента. Прво, програм модернизације Оружаних снага РФ још није окончан, па је у овом тренутку веома ризично за руски народ да улази у велики војни сукоб. И друго, руска енергетска диверзификација такође захтева додатно време како би се са европског преоријентисала на евроазијски правац. За све то, Русији је потребно бар још пет година мира и релативне стабилности. Али, утисак је да Запад, управо из тог разлога, неће Москви дати ни пет месеци – свестан да је ово питање живота и смрти. Сад или никад. Злослутне резолуције рата најављују катастрофу. Да ли Москва може то да спречи?

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Na pitanje može li Moskva da spreči svetski oružani sukob, postoji samo jedan odgovor… a to je samo pod jednim uslovom, da potpiše bezuslovnu kapitulaciju, da se potpuno razoruža, da državnim ukazom proglasi prestanak postojanja kao suverene države i istim tim ukazom Sibir preda u ruke jenkija! Ovo je jedini način da MOŽDA izbegne svetski sukob, jer podsetiću na Čerčilovu izjavu: „Mogli ste da birate između sramote i rata, izabrali ste sramotu, a dobićete i rat!“ Ovim je sve rečeno… Samo zaslepljene, korumpirane neoliberalne horde oko Putina su mogle da poveruju da rat može da se izbegne, tako što će ekstremiteti „ruskog tela“ biti prepušteni „odsecanju“ (genocidu). Putin ništa nije dobio time što je „uspešno“ izbegavao da Rusija bude uvučena u sukob u bivšoj Malorusiji, samo je prolongirao neizbežno i to vrlo kratko i vrlo štetno, po cenu potpune devastacije Donjecka i Luganska. Ostatak „ukrajine“, pod okupacijom nacista nije pretrpeo oštećenje ni na jednom crepu, kako je moguće da mudra „državnička politika“ ima za rezultat potpuno civilizacijsko uništenje sopstvenog životnog prostora, za račun „viših ciljeva“? I neće izbeći rat!




    0



    0
  2. Те резолуције наављују катасрофу, дали Москва може то да спречи?
    Ако Москва односно руски народ то неспречи нестаће Москве а руски
    народ постаће робље НАТО ИМПЕРИЈЕ односно Америке. Те резолуције
    су припремане у сврху опстанка“ ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ“ оличене у догми Регана-Маргарет Тачер осадесетих година прошлог века. Гос,
    Богдане прочитао сам Ваш чланак у нашем Печату од првог до задњег реда.Задња реченица гласи:Дали Москва може то да спречи?
    Мора Гос, Ђуровићу!!!




    0



    0
  3. U vreme kada su svi komentatori “patriote” na domaćim sajtovima strahovali od napada na Siriju bio sam spokojan i pisao da napada neće biti. I sada kažem isto: Direktne konfrontacije dve države NEĆE BITI. Pa nije ovo 1945. Klaus Fuks je odradio svoje i ta priča je završena. I jedni i drugi imaju džebane da sukob traje samo pet minuta a kasnije bi ga preživeli nastavljali kalašnjikovima i brovinzima ali bez nafte i gasa i bez hrane. Pa sa kopljima, buzdovanima i drvenim tomahavcima. A grobovi svuda i na svakom mestu. Naravno, bez interneta i mobilne telefonije. Ali i bez mode, filmova, evrovizije, gejparada i sličnog. U savremeni svet je mnogo uloženo da bi se direktno konfrontirali. Ali sukob već traje jer se ratuje cenom nafte, internet diverzijama, klimatskim oružjem i valutama i sirovinama. Ko je tu u prednosti? Niko. Ko gubi? Uvek Ukrajina. Kada vam neko počne da tupi o oporavku SAD recite mu “Ma ne, kak’i”!
    Ovako: Otvaraju li se nova radna mesta?
    Da, mnogo je novih radnih mesta u Ameriki i radi se po nekoliko sahata. Dakle skraćeno? Da.
    Prozvodnja se povećava?
    KakiŠ ta mi uopšte proizvodimo? Pre tri meseca to je upitao njihov nobelovac ekonomista, a imaju ih kao kusih pasa i nisam upamtio ime mudracu.
    Žive li bolje? Sve više gladnih!
    Ne vade, već prave naftu? Da, ali garancije i osiguranja za to im ističu i bankroti su im izvesni a to naravno priželjkuji u Arapi.
    Pustinjski Arapi mogu da je proizvode i prodaju po 10$? Mogu, ali nisu to države skromnih i radnih naroda koje bi tako nešto i podnele nego rastrošne dinastije Lezilebovića i mnoge su bankroti kao naši prijatelji Emirati. Navedite mi jednog Arapina koji ume nešto da radi osim što brine o Alahu i prproku. U redu, preterujem, samo me ne tepajte. Fućevni, što bi kazali moji Vlasi. U slučaju velikog sukoba na Levantu bila bi to masovna pogibija uključujući sve Jevreje.
    Kapitalistima ne odgovara da rezerve nafte koje se smanjuju brzometno ispucaju na ratove! To nikako ne. Priča o nafti je krajnje protivrečna a kada neko kao Iran odbaci petrodolar kao novac, onda se pojavljuje višak tog novca koji mora da nalazi druga tržišta ili da se njime kupuju druge robe. Iran nije što i Jordan.
    Kupuje se zlato, a šta to znači? Nama koji smo gologuzani ostaje da pogađamo. Isto nam je jesmo li rentijeri kućevlasnici sa Dedinja, Crnotravci ili Belopalančani.
    Na dugoj patriotskoj strani bilo je navijačkih besmislenih izjava kao ona Šešelja da “Sankcije Rusija neće ni osetiti”. Pa nije li osetila? Jeste, a koliko to samo Rusi znaju.
    Kome ne odgovara veliki rat? KINI ! Eto zato ga neće biti. Kini ne odgovara jer je prva ekonomska sila kako reče BBC i zato što njena ekonomija za duže vremena beleži nezapamćeni rast.
    Da proizvodim (uf, ala je novih radnih mesta…) ili da ratujem? Pa to bi bila dilema samo za Regana ili Buša mlađeg.
    Ovaj prvi, glumac, pajtaš pomenutog Gorbačova koji sada raspreda o ratu, taj je imao svog astrologa za konsultanta o svim važnijim pitanjima o kojima nije odlučivao. A jednom kazao kako nikad nije pročitao ni jednu celu knjigu. Odluke o ratovima se ne prepuštaju polupismenim šefovima Bele Kuće niti vračarama. Ipak, Husein Obama nije Regan.
    Ali sukoba ima. Hajde, neka kao Indijanci nekad, da strane u sukobu popuše lulu mira.
    Ali kako treba! Pušili su oni i ranije ali nepravilno. Neiskreno. Nikad do kraja. Samo pućkali ali nisu uvlačili. Neka puše po pravilu i da uvlače duboko, da se vidi. I evropljani isto, jer su strana u Ukrajini.
    Samo nemojmo, braćo, da mi popušimo.
    Hoću reć, držimo se dalje od sukoba, dosta je bilo. Našu vojsku zbog kriznih vremena ne slati u beli svet u mirovne misije.
    Ako je režimu do mira i do misija neka oslobađa srpsku Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju.
    Tako treba. A nobelovac Gorbačov, koji nije uspeo da sačuva onoliku supersilu neka ćuti ili neka viče “Mir, mir, mir, niko nije kriv“
    A krivih je mnogo, kako kaže Karađoz. I kad bi svi krivci za ratove bili procesuirani Hag bi bio ispražnjen, okrečen, oriban i za dom spreman pravim krivcima iz Europskog parlamenta.
    Ali nije svakom suđeno da bude nobelovac za mir. Niti Europski parlamentarac intelektualac.
    Zato svaki budući nobelovac za mir neka pred Nobelov komitej ponese svoju lulu i sve će mu biti oprošteno.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *