Дмитриј СЕДОВ – Председавање ОЕБСОМ и немачке шибе

У владајућим круговима у Србији одавно нису равнодушни према мишљењу Берлина. Може се рећи да је читава историја односа између немачког и српског народа проникнута духом васпитавања Срба у пристојне људе путем наметања им немачких истина. Наметање се није остваривало само дидактичким путем, него и непосредним утицајем шибе по задњици. Шиба није могла да не остави трагове по задњици владајуће класе народа на Балкану. А она, како опет показује искуство светске педагогике, има директну сигналну везу са главом. Тако и сада поново настаје време још једног васпитног часа за Србе, а да они још нису свесни тога.

Када министар иностраних послова Србије Ивица Дачић изражава искрену радост поводом започетог председавања Србије ОЕБСОМ, код мене се појављује осећање нереалности произашлога.

Због чега? Због тога што се нема чему радовати. Јер данас главно питање за ту организацију постаје питање украјинске кризе. А то питање представља сукоб истине и лажи, у коме председавајући мора да стане на једну страну.

Узмимо за пример Швајцарску, претходницу Србије на месту председавајућег. Како се она понашала на месту председавајућег? Она се понашала разумно, као што је својствено швајцарским брилијантним патуљцима. Одлично знајући око кога треба поигравати, они су се умудрили па ОЕБС под њиховим председавањем није учинио следеће:

–        Није постављао питање о правној валидности преотимања власти у Кијеву услед оружаног преврата од 21. фебруара 2014. године. Можда таква питања већ не спадају у “трећу корпу” Хелсиншке повеље, на основу које је основан ОЕБС?

–        Није приметио масовно формирање нацистичких одреда са отворено фашистичком идеологијом, који данас чине најокрутнији стуб џелата каратеља. Или препород нацизма не узбуђује ОЕБС?

–        Није реаговао на информацију ополченаца о злочинима против човечности од стране армије и фашиста Украјине. Њихови извештаји су редовно или игнорисаnи или су у извештајима екстремно умањивали те злочине. У резултату тога, реално се сведочења о цивилним жртвама у зони казнених операција и даље умањују.

–        Циљано се нису објављивала многа кршења Минских споразума од стране армије Украјине, услед чега свакодневно гину мирни људи.

–        Није обраћена пажња на хуманитарну блокаду од стране Кијева око ДНР и ЛНР, слична Лењинградској блокади из времена Другог светског рата. Значи и уништење цивилног становништва глађу и хладноћом такође више не интересује ОЕБС?

–        Није показано интересовање за истрагу катастрофе обореног малезијског “Боинга”.

Швајцарски патуљци нису у себи пронашли храбрости да питају знамените енглеске и холандске стручњаке (који су тихо подвили реп у својим престоницама), чему су их довели резултати њиховог напорног рада. Да ли је фигура украјинског пилота на ловцу СУ-25 затамнила цео ток истраге?

Они су се уплашили да питају и правилно су учинили, јер ко жели да себи донесе невоље.

Зато Ивица Дачић има разлога не толико да се радује, колико да се дубоко замисли: какву линију изабрати приликом вршења те међународне мисије?

А да би му било лакше да мисли, већ су се зачули савети са стране. Са које стране? Ви већ знате са које.

Познати стручњак за европску политику, шеф Бриселског бироа немачког фонда “Наука и политика” (SWP) Душан Рељић констатује: “Мале државе типа Србије, које су поред свега принуђене да саме преодолевају озбиљним уутрашњим и спољним сукобима – довољно је сетити се Косова, као и економских тешкоћа – тешко да су у могућности помоћи у регулисању глобалних проблема чак и ако у распореду ротације постају председавајући ОЕБСОМ”.

Да ли вам је све јасно? У мекој и ненаметљивој форми немачки представник саопштава Србији: код нас је једноставно таква игра – ми ради забаве дозвољавамо свакојаке ситнице у политици, али јој не дозвољавамо ништа да чини.

А да би било сасвим јасно, додаје:

“Важне европске државе, као што су Француска или Немачка, воде са Москвом директан дијалог и посредници им нису потребни”.

Тако изгледа немачка педагогија која је засад изнела прво упозорење Београду речима Душана Репића. Истински васпитни час ће почети тада када Ивица Дачић (уколико он помисли да је ОЕБС нешто озбиљно) постави пред западне партнере горе набројана питања о украјинској кризи. То би наравно, подигло ауторитет Београда до неслућених висина. Десио би се редак у историји случај када мали народ чини велику ствар у светској политици. Али зато је потребно имати много тога у резерви. У том смислу и схватање суверених интереса сопствене земље, њеног националног достојанства и одсуство страха пред немачком шибом.

Додуше, немачка дипломатија ће учинити све што је у њеној моћи да се Ивица Дачић на то не одлучи.

У том случају, после истека рока Србије у својству председавајућег ОЕБСОМ, та организација се може затворити као сувишна. Зашто бацати толики новац?

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)