Почетна / Интервју / Цисана Мурусидзе – Како су се помирили СПЦ и Народно позориште

Цисана Мурусидзе – Како су се помирили СПЦ и Народно позориште

Разговарала Наташа Јовановић 

Читајући први пут књигу Антонија Ђурића „Солунци говоре“, иако тада нисам знала много о историји тог периода, кроз сузе сам препознала тај слободарски дух, ту чежњу за слободом, рукопис уткан у само биће наших народа, грузијског, руског и српског

Као редитељ Народног позоришта, Цисана Мурусидзе режирала је представе које разоткривају суштину духа српског народа. Документарна драма „Солунци говоре“ први пут је изведена на некадашњој Камерној сцени Народног позоришта 30. децембра 1981. Након тога изведена је још 350 пута, и како је забележио Александар Радовановић, стала у ред оних драмских остварења која су на изузетан начин обележила историјат овог позоришта. У години обележавања сто година од почетка Првог светског рата „Солунци“ су враћени на сцену. Тај посао је опет, после 33 године, поверен Цисани Мурусидзе.

Како то да сте, као Грузијка, успели да тако суштаствено тумачите српску жртву, питање слободе и етику народа из којега нисте поникли?

Грузијска, руска и српска култура имају много заједничких тачака, од чињенице да су народи ове три земље кроз историју увек били на линији одбране своје земље, до поимања принципа слободе и жртве, али, ипак, најдрагоценије везивно ткиво представља православље. Отуда то разумевање суштине српског духа. Не носим ја, ваљда, залуд са собом 17 векова хришћанства! Читајући први пут књигу Антонија Ђурића „Солунци говоре“, рецимо, иако нисам знала много о историји тог периода, кроз сузе сам препознала тај слободарски дух, ту чежњу за слободом, тај рукопис уткан у само биће наших народа.

Текст „Солунци говоре“ пре три деценије најпре је додељен другом редитељу, али је опаска писца била да је, у покушају да побегне од патетике, редитељ погрешно тумачио Србе. Вама је припала улога да овековечите српске поразе и победе.

Млади редитељ коме је текст најпре поверен сматрао је да ће удовољити тренду ако са ироничном дистанцом приђе „Солунцима“. Други редитељ пак тражио је неколико месеци за припрему. Представа је, међутим, морала да се појави до краја децембра и када је управник поставио питање како да одговори изазову, Миленко Мисаиловић предложио је мене. На опаску да је апсурдно да се поред толико Срба једна Грузијка бави српском темом, Мисаиловић је одговорио: „У позоришту, као и у животу, побеђују апсурди.“  Сећам се да сам истог дана отишла у Војни музеј на Калемегдану, где ме је сачекао кустос, историчар, мајор Милорад Прелевић. Опчинило ме је с каквим поносом и лепотом је овај сјајни познавалац историје, беседник и потомак војника, који је од руског цара за заслуге добио сабљу, говорио о Солунцима. Те једноставне, а тако потресне људске приче инспирисале су ме у великој мери. То је била 1981. и култ преминулог Тита био је још жив. Придев српски није био у честој употреби. У таквој атмосфери, први пут на сцени публика слуша говор мајора Гавриловића, стихове „Плаве гробнице“, молитву Господи помилуј, божићну јектенију… Публика је излазила са сузама и лепотом у души након свих званично изведених 350 представа, мада, морам да надовежем, било је и представа које смо играли без плаката и програма. Играли смо на великим сценама позоришта, у порти манастира, чак у једној сеоској згради у Брајковцу, која је засветлила тек када је наш електричар са бандере спровео струју. Представу су волели сви, публика, глумци, чак и техника која нас је пратила.

На 125. извођењу представе појавио се патријарх Герман са целим Синодом СПЦ и та представа, могу да кажем, била је мисионарска, означила је после 60 година непријатне тишине помирење између СПЦ и Народног позоришта. На опроштајној представи коју смо извели 1991. присутан је био почивши патријарх Павле.

[restrictedarea]

 Документарну драму Антонија Ђурића вратили сте опет на сцену, овај пут преко избора младих глумаца из обе академије, Бањалучке и Београдске, тамо одакле је све почело Принциповим пуцњем. А онда су „Солунци“ повели вас на почетак ваше приче, у Москву…

Када је предложено да вратимо „Солунце“ на сцену, нисам имала много времена, али интуиција ми је помогла да изаберем дивне младе људе који су, иако тек сричу позоришну азбуку, одговорили овом изазову. Својим сензибилитетом они су успели да продру до млађе генерације и потврда тога била је једна девојка која ми је после репризе у Бањалуци пришла и кроз сузе рекла: „Први пут осећам понос што сам Српкиња.“

На првој читајућој проби били су присутни председници Томислав Николић и Милорад Додик, што није забележено у аналима позоришне праксе. За те младе људе подстицајна је била и чињеница да смо благослов добили од Његове светости патријарха Иринеја, те да представа ужива велику подршку црквених великодостојника СПЦ, посебно митрополита Амфилохија и владике бачког Иринеја. Друго, ја глумце нисам третирала као студенте, већ сам им рекла да су они за мене професионалци. Ниво захтева је подигнут, и психолошки то је деловало.

И истина, „Солунци“ су мене вратили у Москву. Позоришна представа „Солунци говоре“ гостовала је недавно на Међународном позоришном фестивалу „Златни витез“ у Москви, где ми је уручена Специјална награда.

Ако је искушења са „Солунцима“ могла да прихвати политика онога доба, „Косовска хроника“ вам није опроштена. Да ли је истина да вам је текст из Народног позоришта однела жена политичара који је Лепосавић припојио северу Косова?

Две године рукопис Рајка Ђурђевића стајао је у фиоци. Када је Жарко Команин сажео текст од 600 страница, и званично, на Програмском савету, ово питање је дошло на ред. Централни раднички савет позоришта с подозрењем је гледао на могућност да ова идеја заживи. И сам управник Велибор Лукић, који је уживао велики ауторитет, колебао се, јер је судбина Данице Милинчић, мајке чијег су сина погубили Шиптари, била веома осетљива тема.

Драма прати судбину породице Милинчић, која од 1942. до 1982. сведочи о континуираном прогону Срба и стравичним злочинима чињеним од стране Шиптара. У завршном чину, сина Данице Милинчић на њиви убија албански емигрант уз усклик: „Ово је албанска земља.“ За многе, ова прича у времену ћутања била је шокантна… Било је јасно да ова запаљива тема може да подигне Србију на ноге. Жена Петра Стамболића, високог функционера који је општину Лепосавић поклонио северу Косова, чиме је починио непоправљиво административно дивљаштво, дошла је један дан у позориште и однела текст драме. Време је пролазило.

У једном тренутку, шеф протокола Александар Радовановић упитао је на састанку да ли је могуће да ми не смемо да говоримо о томе шта се дешава пред нашим очима, оценивши то као кукавичлук Народног позоришта. Управник је представу ставио на репертоар. Текст сам прихватила, али две глумачке поделе су срушене –двадесет глумаца је под различитим изговорима вратило улоге, неки су чак отворено признали да они то не смеју да прихвате.

Како год, представа је узбуркала духове. Сећам се да је једино НИН изашао са критиком… Влада Стаменковић написао је текст под насловом „Демаскирање историје“.

И заиста, публика је представу, која је трајала сат и 55 минута, гледала кроз сузе и јецање, са болним питањем зашто се 40 година ћутало о страдању Срба. Представа почиње упадом Шиптара у  српску кућу у којој се слави Бадње вече. Пуцњава прекида песму „Мили српски бадњаче, ти наш добри рођаче“ уз музичку пратњу монахиња манастира Ћелије. Потресно. Празна сцена са једним конопцем црвене боје требало је да потцрта ту незаштићеност Срба. То је деловало сабласно. На сцени су се налазила само три грумена земље и огњиште са бадњаком.

Замерено вам је то што се на крају представе глумци нису поклањали публици. Какву поруку сте тиме послали?

Моја идеја је била да не треба да се клањамо, већ да публика са собом мора да понесе и оптужујући поглед глумаца и причу о прогону српског народа на Косову. Мислим да је већина разумела поруку. Представа није доживела 100. извођење. Десио се преврат и уместо Велимира Лукића место управника Народног позоришта заузела је Вида Огњеновић. Представа је скинута са репертоара.

У обе представе унели сте српске бадњаке. Колико вас је то српство коштало?

Можда за илустрацију најбоље може послужити коментар једне глумице која је рекла да је мени лако да србујем када сам странкиња. Треба рећи да то није неуобичајено, многи глумци и редитељи су после великих успеха стављени на резервну клупу. То је у традицији Народног позоришта.

Но, много болнији од чињенице да су неке представе које сам режирала без образложења скинуте са репертоара за мене је био покушај расрбљивања позоришне уметности. Репертоар Народног позоришта увек се базирао на програмском принципу  – домаћа класика, светска класика, руска и наравно, савремена српска драма. Све до 5. октобра, који је донео идеју да је неопходан дисконтинуитет у култури, посебно националној. У тој тзв. револуцији, која је изведена уз помоћ страног фактора, доминирала је анархистичка идеја рушења и разарања.

После 5. октобра, у зграду Народног позоришта ушетао је мали глумац а велики комесар, човек који се није могао похвалити ни људским ни професионалним кредибилитетом. Његова појава најавила је рушење уметничког бића Народног позоришта. Репертоар је био шаролик, али учињени су резови који су значили дисконтинуитет, програмски и естетички. Парадигматичан је пример „Коштане“. Зарад наводног осавремењавања представе, на сцени се појављује Хаџи Тома који на дан Ускрса витла секиром, док у позадини три деколтиране девојке певају ускршњу песму. Од таквих ствари редитељу застаје дах. Или, рецимо, у велелепној Чеховљевој драми „Вишњик“, главна јунакиња секиром удара по вишњику, који симболизује лепоту што не доноси више плода, али не губи на својој снази. Ово је пример како се деформише садржај текста, демонстрира политичка поруџбина, учитавају непостојеће вредности или антивредности, које у самом тексту не постоје. Речју, позориште је постало инструментализовано и у служби нове политичке мисли. Јер сама власт није представљала континуитет, није имала копчу са претходном, па се и од уметности очекивало да окрене леђа дојучерашњој и представи своје ново лице. Народна кућа, што Народно позориште јесте, нашла се међу првима на удару. У уметности то је врста фашизма и није мање разорна од спаљивања књига на ломачи.

Да ли ту треба потражити и узроке булеваризације српског театра?

С једне стране, суочили смо се с таласом булеваризације театра, а с друге стране, са наметањем неких вредности које наводно живе на Западу. Запитала сам се шта су то европски стандарди. Ако је то  онај стандард који налаже да представа не може бити успешна уколико се не одигра 50 пута, радо бих га прихватила. Али нама нису наметани такви стандарди. Код нас је наступило време мртворођених представа. Редитељка која је као члан ДС заступала нови вредносни систем и као таква успела да се нађе на челу УО с лакоћом је себи доделила представу која није доживела ни репризу.  Друго, немало пута ми се десило да ми се неко од пријатеља после одгледане представе пожали да ништа не разуме. Наравно, то и јесте циљ, роботизација без смисла, која треба да заглупи.

У сусрет обележавању јубилеја 150 година Народног позоришта, сматрам да су театролози дужни да сагледају и оцене овај период.

Прошле године сте режирали „Чучук Стану“. Како објашњавате чињеницу да се ова монодрама, сјајно дочекана у Паризу, није нашла на сталном репертоару неког позоришта? 

Глумица Мирјана Ђурђевић ме је задивила прво својим предлогом, а затим и чињеницом да је сама имала доста готових решења везаних за осмишљавање лика Чучук Стане, о којој се може говорити као о претходници велике јунакиње српске историје, славне Милунке Савић. Премијери је претходило свега петнаестак проба, тако да могу да кажем да сам ја као редитељ тек каналисала њено виђење и сценски га обликовала у монодраму.

Но, представа која није институционално усидрена у старту је осуђена на тешку борбу. Таква представа је потребна, али управо зато и није прихватљива. Данас, ако се игра национални комад, он подразумева примитивно осавремењавање, својеврсно дивљаштво  у којем се губе и смисао и порука. То није сурогат, већ варваризам у односу на уметничко дело. То је Европа која се нуди. У таквој Европи све је мање места за националну драму.

Блесак грузијске душе

Дипломску представу сам као студент играла у Кирову, на Уралу. Понуђен ми је француски текст о учесницима у Француском покрету отпора који се срећу 20 година касније да би се кроз разговор испоставило да је један од њих издао вођу, који је ухапшен и стрељан. Мене то није задовољавало. Ја сам у причи нашла други смисао, спознају да су они сви издали своју младост, свој покрет отпора. Критичарка из Москве која је гледала представу, као специфичан позоришни парадокс забележила је: „Текст је француски, играју руски глумци, а представа је неодољиво грузијска. Морала сам да признам себи да, иако играна на руском, у представи је емитован и неки блесак грузијске душе.“

Покажи да си мајстор

Након завршеног ГИТС-а, Државне позоришне академије у Москви, добила сам понуду од чувеног руског редитеља Анатолија Ефроса да останем да радим у његовом позоришту, за шта ми је била потребна тек боравишна дозвола која је у то време коштала 500 рубаља. Друга понуда стигла је од будућег супруга, сада покојног Михаила Чоловића, који је у то време као инжењер радио дисертацију у Москви.

Осетила сам такву неодољиву љубав да сам без размишљања донела одлуку да кренем са њим у Југославију. У тадашњем Титограду, који је мене после Москве подсетио на неко ушушкано сокаче, питала сам да ли постоји позориште. Испоставило се да постоји, и не само то већ и да је управник, бивши министар за културу и просвету Црне Горе, Нико Павић, човек који је љубав према Русији 1948. платио Голим отоком. Он је познавао не само класичну руску литературу него и светску књижевност и драматургију уопште. Рецитовао је Пушкина и Љермонтова на руском, а једном приликом чак и изговорио монолог Ставрогина из дела „Зли дуси“. Није желео дипломе на увид. Рекао је: „Узми представу и покажи какав си мајстор.“ Представа Мајаковског „Хладан туш“ донела ми је Децембарску награду, а понуђено ми је и место сталног редитеља.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *