Почетна / Друштво / Чија је ово земља?

Чија је ово земља?

Пише Наташа Јовановић

Какву судбину је српској имовини на Космету наменила међународна заједница

Српска влада је спасена од безнађа и ружноће. Откако се у њу уселила заносна министарка Зорана Михајловић, дата је нада нашем народу да ће, осим нових модних трендова, из српског парламента коначно почети да излазе и законска решења.

Тако је, недавно, ова неуморна корисница државних функција громогласно најавила акцију лова на првомилионере и с тим у вези, измене Закона о пореклу имовине, учитавајући српској јавности да је то „питање нормалног функционисања једне сигурне и одговорне државе“. У светлу чињенице да су најновија дивљања Албанаца у Приштини означила прелазак тзв. владе Косова из фазе отимања у фазу присвајања, а реч је о српској имовини процењеној на преко 200 милијарди долара, ова константација делује бесрамно.

ПОБЕДНИК ЈЕ СМРТНО РАЊЕН Улични нереди у Приштини под паролом Трепча је наша ( у овом тренутку преко 70 повређених и 100 приведених –  доказ на делу да је амерички модел политичке коректности у потпуности „имплементиран“) наступили су када је Приштина, по познатој матрици, направила под притиском међународне заједнице уступак Србији и привремено одустала од национализације рударског комбината, пристајући на нашу дипломатску победу, уз злурадо ликовање над чињеницом да смо из борбе изашли ипак смртно рањени. Јер, питање „Трепче“ није решено повлачењем измена Закона о јавним предузећима из скупштинске процедуре. Као што није решено ни питање укупне имовине државе Србије у јужној покрајини, која је грубо процењена на преко 200 милијарди долара. У процену нису ушле резерве угља за два века у Косовском, Дреничком и Метохијском басену, као ни имовина преко 1000 српских предузећа, од којих је већина нелегално приватизована.

[restrictedarea]

То питање, како се могло чути ових дана, биће отворено тек у некој од наредних рунди преговора у Приштини.

Наравно, чињеницу да је управо међународна заједница доношењем Уредбе 99/1, којом је све што се затекло од државне и тзв. друштвене својине на територији Косова и Метохије поверила УНМИК-у, а овај на реч Албанаца 2002. формирао Косовску повереничку агенцију која је и започела расписивање тендерске продаје имовине, неће нико помињати. Подсетимо да је УНМИК направио техничке претпоставке да ова агенција почне са радом и да су тадашњи шеф тзв. Четвртог стуба (занимљиво да је Четвртим стубом управљала директно ЕУ и њени стручњаци) и директорка Косовске повереничке агенције, санкционисани пошто су указивали на кршење својинских права. Ниједан привредни субјект Републике Србије није успео да заштити своју имовину, а све претпоставке да би међународна заједница могла да прекине ово правно дивљаштво пале су у воду када је, по једној уредби УНМИК-а, формирано посебно тело у Врховном суду Косова, надлежно за жалбе на одлуке Косовске повереничке агенције. Био је то потез који је Србију гурнуо у ћорсокак, одакле ни данас, десет година касније, неће моћи лако да се извуче.

ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ Да ли ће Бриселски споразум омогућити Србији да се избори за своја права или је она своје право на борбу суспендовала оног тренутка када је претходна влада ушла у процес преговора са Приштином? Да ли смо олако поверовали на реч да ће Србима бити омогућено да остваре своја права када предају катастарске књиге? Да ли имамо право на арбитражу или компензацију имовине?

Сва ова питања готово су измакла пажњи домаће стручне јавности.

Економско-привредна питања у Бриселском споразуму помињу се  тек у тачки 4, где се наводи како ће Заједница српских општина имати пуни надзор над привредним развојем на својој територији.

Питање 130 објеката ЈП ПТТ Србија, 338.183 хектара земљишта „Србијашума“, имовине ЈП „Железница Србије“ чија је вредност процењена на 206,6 милиона евра, имовине „Телекома“ Србије чија је вредност процењена на 78 милиона евра – није отварано.

Решење које се намеће јесте и арбитража, но она неће бити могућа уколико обе стране не пристану на то. Приштина, извесно, неће.

Компензација, која се помињала као трећа могућност, могла би да се односи тек на рефундирање јавног дуга који смо ми отплаћивали узимајући кредите од Париског и Лондонског клуба, али не и на имовину правних субјеката која је заробљена на Космету. Шта преостаје? Можда формирање неког новог међународног трибунала који би се бавио само имовином на Косову, по Уставу Србије – јужној српској покрајини?

Има ли наде за тако нешто у околностима када је, цитираћемо Ратка Марковића, „Србија ушла у процес из којег та територија, Косово и Метохија, треба да изађе као међународно призната држава. Сви ти ‚скрининзи‘ подељени по поглављима само су кулисе за Србијино признање Косова“.

Отимајући суверенитет, Албанци су отели и имовину.

Међународно признање значиће само легализацију обе ове отимачине.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. NASLOV CIJA OVO ZEMLJA ONOGA KO BUDE JACI TOGA JE ZEMLJA RAT JE SRBI SRBI NE MISLE DA BRANE ZEMLJU KOSOVO NEMA KO AKO CE BRANITI ZEMLJU SRBIJU ODESE U HAG




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *