Почетна / Свет / Буђење Медведа

Буђење Медведа

Пише Филип Родић

Руска војска се враћа на велика врата

Милион људи под оружјем, хиљаде нових тенкова, авиона и хеликоптера, стотине нових сателита, оружје нове генерације, Путинов план да обнови моћ руске армије и модернизује је доноси резултате, а употпуњује га управо усвојена војна доктрина која као главну претњу наводи – НАТО

Пошто су дуго Русију сматрали „Горњом Волтом са ракетама“ – државом која има значајан стратешки нуклеарни потенцијал, али чије конвенционалне снаге не могу баш да се похвале неким успесима – њени планови за војну реформу и модернизацију оружја изазвали су озбиљну забринутост у Вашингтону, пре свега у безбедносном апарату, јер се мислило да још дуго неће бити у ситуацији да употреби озбиљнију силу ван својих граница. Круна ове реформе и припреме Русије за све неизбежније суочавање са западном војном силом јесте усвајање нове војне доктрине коју је председник Владимир Путин потписао свега неколико дана пред почетак 2015.

Нова верзија руске војне доктрине не разликује се умногоме од старе, али садржи неколико круцијалних измена које одражавају рађање нових претњи по националну безбедност, међу које, сада, због јачања присуства у руском дворишту, спада и некадашњи „партнер“, НАТО, као и амерички концепт могућности да било где у свету у року од једног часа изведу конвенционални војни напад. У доктрини се истиче да Русија ширење и јачање НАТО сада види као претњу, посебно због тога што Алијанса на себе преузима улогу која представља „кршење међународног права“.

И пре него што је ова доктрина усвојена, постојале су јасне назнаке о томе да НАТО планира да повећа своје присуство на самој руској граници, али колико је та претња стварна, доказала је одлука Вашингтона објављена неколико дана после прихватања новог војног плана, 31. децембра, о постављању око 150 тенкова и оклопних возила у Источној Европи, највероватније у Пољској, Румунији и балтичким државама. Како је нагласио командант америчке армије у Европи, генерал Бен Хоџис, ова одлука била је донета и пре избијања кризе у Украјини, две године раније, што довољно говори и о узроцима украјинске кризе и о дугорочним америчким плановима.

У доктрини су непромењене ставке о томе да руска војска остаје дефанзивно оруђе које ће држава употребити само као „последње могуће средство“, као и принцип да је примарни задатак нуклеарног арсенала одвраћање потенцијалних непријатеља, али да ће они бити употребљени да би се Русија заштитила од напада који би угрозио њено постојање, било да је он конвенционалан, или нуклеарни.

 

Дуг политички пут до реформе Реформа, односно модернизација Војске Руске Федерације била је високо на листи приоритета Владимира Путина одмах по доласку на власт 2000. године, када је преузео функцију председника од Бориса Јељцина. О томе најбоље говори чињеница да се тада пожалио да „армија има 1,4 милиона људи, али ниједног који би могао да ратује“, што је посведочио  Путинов начелник Генералштаба од 2008. до 2012, Николај Макаров, у једном интервјуу.

Путин је, како горенаведена изјава доказује, руској војсци пре свега замерао доктрину „мобилизације“, која је била реликт прошлости и совјетске идеје да СССР може водити само рат великих размера између суперсила, а не операције ниског интензитета. Концепт „великог рата“ је за совјетску војску значио да би до таквог сукоба могло доћи тек после дуготрајних тензија које би пружиле довољно времена за мобилизацију резервиста. Због тога она, осим јединица у Источној Немачкој, није имала никакву потребу да буде у било каквом стању приправности. Мањкавост оваквог концепта први пут је уочена током рата у Авганистану. Занемаривање „снага за брзо реаговање“ било је уочљиво још када је совјетска армија 1991. постала руска и када је вођен први рат у Чеченији (децембар 1994. – август 1996). Путин је, међутим, схватио да је потребно имати војску за коју не треба чекати да се окупе сви војни обвезници, или да се прибегава „склапању“ јединица (као што је чињено у Авганистану и Чеченији) него да је неопходно формирати професионалне и ефикасне снаге. Први корак био је стварање језгра унутар руске армије по узору на израелски систем, по којем су професионалне снаге увек у стању приправности, а само по потреби добијају подршку резервиста.

[restrictedarea]

Путину је за ово било потребно много времена, пре свега због отпора конзервативаца у војсци, као и због недовољних материјалних средстава, али до 2008. он успева да постави политичке основе за спровођење војних реформи, за чим следе и оне материјалне. Последњи доказ исправности нове Путинове доктрине био је сукоб у Грузији (7–12 август 2008.) када су десантне снаге руске војске (које су биле прве реформисане) успеле пре да се укључе у ратна дејства, иако су на почетку сукоба биле удаљене стотинама километара од Грузије, од нереформисаних копнених снага, које су се налазиле на самој граници две земље. Председник Дмитриј Медведев после овога, у октобру 2008, издаје наређење да све војне јединице до 2012. морају бити спремне да константно буду у нивоу пуне борбене готовости. На овај начин, руска војска практично је престала да буде чисто „мобилизациона армија“, а основна организациона структура јединица спуштена је са дивизијског на бригадни ниво (што су Американци и Британци урадили још деведесетих година).

После свега овога, почело се малим корацима, као што је обнављање патрола стратешких бомбардера опремљених нуклеарним оружјем над Атлантиком и Пацификом, потом је уследило показивање зуба у заустављању грузијске агресије на Абхазију и Јужну Осетију, за коју је Тбилиси несумњиво имао дозволу Вашингтона, па све веће и софистицираније годишње војне вежбе са кинеском војском… Да су планови које спроводи Путинова администрација успешни, доказује и то што су амерички планери у претходном периоду своје капацитете усмеравали на Кину и страховали од кинеског војног јачања, а сада поново узимају у обзир и чињеницу да повећавање трошкова за војску води ка стварању озбиљне руске силе.

 

Повећање војног буџета Преко потребне структуралне реформе последњих година праћене су и значајним повећањем војног буџета. Војни буџет Русије је, иначе, константно повећаван од 1998, када је достигао најнижи ниво од око 20 милијарди долара, односно око 10 одсто онога што је био десет година раније. Производња оружја 1993. била је на нивоу од 50 одсто оне из 1988. Већ 2002, две године по Путиновом доласку на власт, међутим, за потребе војске издвојено је двоструко више, односно око 40 милијарди долара. Ниво из 1992. године од 70 милијарди долара достигнут је 2008. Према Стокхолмском међународном институту за мир и истраживање (СИПРИ) војни буџет Русије 2011. износио је 72 милијарде долара, док је 2012. био виши од 90 милијарди долара. Предвиђа се да ће до 2016. бити повећан на 98 милијарди долара. Овако брзо повећавање одбраменог буџета обезбедило је више новца за одржавање постојеће војне опреме и интензивнију обуку војника, па војне вежбе великих размера у Русији постају ствар рутине. Штавише,  маневри су показали да реформе имају ефекта и да је Русија способна да изнедри ефикаснију и покретнију силу. Поред свега овога, 2010. је започет врло амбициозан десетогодишњи план модернизације руског наоружања, у оквиру којег би требало да се потроши чак 720 милијарди долара. Циљ је да се од тадашњих 10 одсто модерног оружја до 2020. постигне ниво од 70 одсто најмодерније борбене технике. Ако све буде ишло по плану, руска војска ће до 2020. поново имати милион активних војника, који ће располагати са 2.300 тенкова, око 1.200 нових хеликоптера и авиона, морнарицом која има педесет нових бродова и 28 нових подморница, као и стотину нових сателита што ће побољшати руски систем комуникација, командне и контролне могућности, али о томе ћемо детаљније мало касније.

Оваква буџетска политика и планови, које предводе министар одбране Сергеј Шојгу и заменик премијера задужен за војну индустрију Дмитриј Рогозин, свакако делују импресивно. Ако је пре свега неколико година руски буџет за бродоградњу био мањи од 10 одсто онога што су у исте сврхе издвајале САД, Руси су сада успели да смање јаз и, у погледу буџета, троше скоро половину средстава која се обезбеђују америчкој морнарици за изградњу нових бродова.

 

Примат дат нуклеарном арсеналу Захваљујући повећаном приливу новца, модернизација руске армије покренута је у свим важним сегментима одбране – од нуклеарних снага, преко копненог наоружања до ратног ваздухопловства и морнарице.

Путин одувек сматра да су националне нуклеарне снаге „најважнији фактор за очување глобалне равнотеже“, који „ефикасно спречава могућност агресије на Русију великих размера“. Дугогодишњи рад Путинове администрације на овом пољу коначно се исплатио ове године, када је, по признању Стејт департмента, „Русија остварила паритет са САД“ у нуклеарним снагама. Тренутна ситуација је таква да, иако по броју распоређених интерконтиненталних балистичких ракета и ракета на подморницама Русија заостаје за САД (528/794) снаге су у реалности изједначене, јер по броју нуклеарних бојевих глава распоређених на овим носачима, Русија чак има и минималну предност – Вашингтон располаже са 1.642 бојеве главе, а Русија са 1.643. Једнак је и однос када се у обзир узме свеукупни нуклеарни арсенал, односно и распоређено и нераспоређено оруђе – САД 912, Русија 911.

Саме бројке могу бити варљиве, јер као и у свакој статистици оне не дају праву слику о квалитету средстава којима се располаже. Ту долазимо до онога што изазива реалан страх код руских „западних партнера“. Руске нуклеарне снаге се у последњих двадесетак година заснивају скоро искључиво на најмодернијим средствима која по својим карактеристикама надмашују своје америчке парњаке. Кичма руског нуклеарног арсенала до 1. јануара 2014. биле су ракете са једном нуклеарном главом снаге 800 килотона, типа „Топољ“ и „Топољ-М“, домета 10.500 километара, којих тренутно има 186. Као подршка овим ракетама, од 2010. у употребу се уводе ракете „РС-24 јарс“, које носе десет независно наводљивих нуклеарних глава јачине између 100 и 300 килотона. Таквих ракета, домета 12.000 километара, тренутно у руској армији има шездесетак. Ту су и ракете „Р-36М2 војвода“, које Американци називају „Сатана“, чије је размештање почело 11. августа 1988. године и за њих САД сматрају да Русији дају предност у случају првог нуклеарног удара. Ради се о ракетама домета 11.000 километара, које носе десет нуклеарних глава и у активној употреби их има шездесетак. У сталном борбеном дежурству су и нешто старије ракете „УР-100Н УТТХ стилет“, којих има 92, са по шест нуклеарних глава, домета 10.600 километара. На борбену дужност до 2016. требало би да ступи и најновија генерација руских интерконтиненталних балистичких ракета „РС-26 рубеж“. Како су ове ракете још у развојној фази, детаљи о њиховим могућностима су тајни, али шта се од њих очекује, најбоље говори изјава Дмитрија Рогозина, који их је назвао „убицама антибалистичких ракета“, јер ни најмодернији амерички систем неће моћи да их спречи да погоде своју мету.

У току је и опсежан развој поморске компоненте стратешких нуклеарних снага за одвраћање. У Русији је почела масовна изградња бродова нове генерације типа „Бореј“ из Пројекта 955. Они треба да постану основа овог дела нуклеарне тријаде Русије. Сходно државном програму наоружања, Ратна морнарица треба до 2020. да добије осам нуклеарних подморница са балистичким ракетама из Пројекта 955. Свака од њих носиће 16 балистичких ракета „Булава“. Руска морнарица тренутно располаже са три овакве подморнице, као и са шест подморница типа „Делта IV“ наоружаних са по 12 балистичких ракета „Р-29РМУ2 лајнер“. У служби је остала и једна подморница класе „Тајфун“, која носи 20 нуклеарних ракета.

Истовремено, значајна средства издвајају се и за модернизацију стратешке авијације –носача ракета „Ту-160“ и „Ту-95МС“. Сваки од 66 тешких бомбардера добиће нове системе за управљање, навигацију, као и нишанске системе. То ће омогућити да се бомбардери не користе само за решавање проблема нуклеарног одвраћања него и за наношење ракетних и бомбардерских удара конвенционалним средствима.

 

Јачање конвенционалних снага Иако је у модернизацији примат дат нуклеарним снагама, значајна пажња посвећена је и развоју и производњи новог конвенционалног оружја. Поморске снаге биће ојачане различитим средствима, од вишенаменске нуклеарне подморнице типа „Jасен“, чији је први примерак на дужност ступио децембра 2013, а за којим би до 2020. требало да уследи још осам подморница, преко конвенционалних дизел-подморница типа „Лада“ (прва је испоручена руској војсци 2010, а требало би да их буде укупно осам) до фрегата класе „Адмирал Горшков“ (поринуте су две, а очекује се испорука још четири у наредних неколико година).

Још од Другог светског рата, симбол руске војне моћи је тенк. И то није случајно, од Стаљина па надаље војни руководиоци у овом оруђу видели су најважнији сегмент оружаних снага. Кичма данашњих тенковских јединица руске војске је „Т-90“, а најмодернија верзија је тип „Т-90 АМ“. Колико је овај тенк добар, сведоче и сами амерички стручњаци, који оцењују да би САД могле „много да науче од њега“. Као основне предности, они наводе да је „Т-90“ знатно мањи од свог америчког конкурента „М1А1 абрамса“ и лакши чак 20 тона, а то му, поред ниже цене и једноставности производње, омогућава и „спектакуларне маневарске могућности“. Да не улазимо дубље у детаље, као што је могућност „Т-90“ да из топовске цеви испаљује навођене антитенковске ракете „Рефлекс“, навешћемо поређење једног америчког стручњака који је рекао да руски тенк, захваљујући аутоматском систему за пуњење топа, „представља полуаутоматску пушку“ у односу на ручно пуњеног „Абрамса“ који је као „пушка репетирка“.

Истовремено, спроводи се и значајно јачање руских ваздухопловних снага, које би до 2020, поред постојећих, требало да буду обогаћене са више од 600 борбених авиона, укључујући и летелице типа „Миг-35С“ (72 комада до 2020) које се због својих маневарских способности, борбених карактеристика и одбрамбених система сматрају тренутно једним од најбољих ловачких авиона на свету, по односу цене и квалитета превазилазећи чак и америчког ловца пете генерације „ЈСФ-35“, као и „Т50 ПАК ФА“, у развојној фази, којих би до 2020. требало да буде око 50. Ту је и сјајни ловац „СУ-35С“, који по свим карактеристикама, осим по недостатку стелт технологије, спада у авионе пете генерације, и по неким способностима, као што је радио-локациони систем управљања „Ибрис“, који уочава непријатељске авионе на чак 400 километара, превазилази и превише хваљени амерички „Ф22 раптор“ што располаже системом са дометом од 300 километара. До краја ове године, у саставу руског Ратног ваздухопловства биће 48 оваквих авиона.

Поред јачања ловачке авијације, Русија се озбиљно посветила и модернизацији своје флоте тактичких бомбардера, па је планирано да до 2020. буде испоручено 140 авиона типа „Су-34С“, а да се до 2025. њихов број повећа на 200. Овај авион је у стању да носи 12 тона различитог оружја, а борбени радијус му је већи од 1.000 километара. Располаже и изванредним нишанским системом, који му омогућава прецизност од пет до седам метара од центра циља.

Руска војска требало би да добије и скоро 1.000 хеликоптера различите намене, међу којима су и борбени „Ми-28ХМ ноћни ловац“ и „Ка-52 алигатор“ који Гинисова књига рекорда признаје за најбољи борбени хеликоптер, бољи од америчког „АХ-64 апач“. „Ка-52“ је наследник већ веома цењеног „Ка-50 црна ајкула“ и поред читаве палете високотехнолошког наоружања којим располаже, у стању је да изведе маневре незамисливе за било који други хеликоптер своје класе, као што су, на пример, лет са репом напред или „левак“, односно летење око једне тачке нишањења са константно усмереним оружјем у носном делу хеликоптера. Руска војска већ располаже са више од 80 „К-52“.

Сви ови планови јасно указују да ће Русија, упркос санкцијама и покушајима Запада да преко спуштања цене енергената оштети руски буџет и самим тим угрози тренд модернизације руске војске, успети у својим напорима и да се са разлогом може очекивати да се у наредних неколико година врати на место прворазредне светске силе која може без проблема да парира САД како у конвенционалном, тако и у нуклеарном наоружању.

Т-99 Армата

Руски инжењери последњих година активно раде на потпуно новом дизајну оклопних возила познатих као „Т-99 универзална борбена платформа“ или под надимком „Армата“. План је да се на основу јединствене универзалне шасије направи читава породица оклопних борбених возила, укључујући и тенк, оклопни транспортер, пешадијско борбено возило и слично. Овакав приступ има за циљ да се за руску војску направи логистички једноставнији борбени систем нове генерације. Тенк „Т-99“ има неке сличности са пројектом „Т-95“, који је напуштен у мају 2010. Нови тенк би требало да има топ истог калибра, као и већ опробани 125-милиметарски топ, са могућношћу испаљивања противтенковских навођених ракета, попут садашњег тенка „Т-90“. Додатну ватрену моћ требало би да му пружи коаксијални аутоматски бацач граната калибра 57 милиметара, као и митраљез калибра 12,7 мм. Предвиђено је да купола буде без посаде, што представља потпуно нов приступ дизајну тенкова и омогућава да имају знатно нижи профил. Складиште муниције биће одвојено од посаде, што ће знатно повећати њене шансе за преживљавање у случају непријатељског поготка. Први прототипови направљени су у септембру 2013. Очекује се да би могао да уђе у оперативну службу 2016, а да до 2020. постане осовина руских оклопних снага са око 2.300 произведених примерака. Јавности ће први пут бити приказан на паради 9. маја 2015.

Сухој ПАК ФА Т-50

„Сухој ПАК ФА Т-50“ је ловац-пресретач пете генерације, који би требало да се надмеће са америчким „Ф-22 раптором“ и „Ф-35 лајтнингом“. Тренутно је у фази развоја и као авион пете генерације требало би да садржи сву најмодернију авионску технологију, укључујући материјале који апсорбују радарске зраке, оружје, перформансе и агилност. Покрећу га два мотора „НПО Сатурн АЛ-41Ф“, који са додатним сагоревањем имају потисак од по 176 кН и омогућавају крстарење при суперсоничним брзинама (1,6 маха, односно 1.700 километара на сат) без употребе додатног сагоревања, које не само да повећава потрошњу горива него и привлачи пажњу непријатељске одбране. Максимална брзина му износи 2,3 маха, односно 2.440 километара на сат. Радијус кретања при подзвучним брзинама износи 3.500 километара, а највиша висина коју може да достигне је 20.000 метара. Од наоружања, овај авион ће имати један топ „ГСх-301“ калибра 30 милиметара и моћи ће да носи сав спектар авионског оружја, и који је сада у употреби у руској армији, и који је у фази развоја. Први прототип приказан је јавности у августу 2011, до 2013. направљена су још четири прототипа, тестирања су започета ове године, а серијска производња требало би да почне у 2015. Поред овога, руски конструктори планирају да ускоро започну рад и на будућем ловцу шесте генерације.

С500

„С-500 самодржец“ (деспот) је руски противваздушни систем нове генерације, дизајниран за пресретање интерконтиненталних балистичких ракета и авиона, који тренутно развија компанија „Алмаз-Антеј“. Иако би се на прву лопту то могло помислити, овде се не ради о побољшаној верзији система „С-400“, него о потпуно новом ракетном оружју. Са дометом од 600 километара, „С-500“ је у стању да детектује и истовремено нападне 10 балистичких суперсоничних мета које се крећу брзином од чак седам километара у секунди, односно 25.200 километара на час на висини до 40 километара. Време одговора за ове ракете процењује се на мање од четири секунде, док је, поређења ради, код садашњег система „С-400“ то мање од 10 секунди, а код конкурентског, америчког „Патриота“ време одговора је чак 90 секунди због неопходности да систем комуницира са сателитима. После тестова спроведених 20. августа ове године, командант антиракетних снага руске војске, генерал-мајор Андреј Демин рекао је да би требало да прве ракете овог система, које ће штитити Москву и централну Русију, буду испоручене током 2016. године, а да би до 2020. у активној служби требало да буде пет од десет батерија, колико их је укупно планирано.

ПАК ДА

Авио-конструкторска корпорација „Тупољев“ почиње са израдом стратешког бомбардера пете генерације, који треба да замени авионе „Ту-95“ и „Ту-160“. Како је овај програм тек на самом почетку развојне фазе (начелник Генералштаба Валериј Герасимов саопштио је да је рад на овом авиону започет 2014.) у вези са њим могу се износити само претпоставке засноване на досадашњим подацима објављеним у Русији. Претпоставља се да ће нова машина са планером на бази „летећег крила“ бити подзвучна (око 900 километара на час) и да ће добити систем минимизирања демаскирајућих фактора. „ПАК ДА ће бити опремљен свим перспективним врстама оружја високе прецизности, укључујући и хиперсонично“, с тим да је хиперсонична ракета за овај бомбардер већ направљена. Борбени радијус овог авиона требало би да буде око 11.700 километара и да  може да понесе 100 до 120 тона наоружања на максималну висину од 15.300 метара. Покретаће га четири мотора „НК-32“, који се налазе и у садашњим руским стратешким бомбардерима „Ту-160“. Први пробни летови требало би да почну 2019, прва серијска производња 2020, а у службу руских оружаних снага требало би да уђе до 2025.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *