Почетна / Култура / Блештавило холивудске белине

Блештавило холивудске белине

 Номинације за Оскара 2015.

Пише Владислав Панов

Политички обојене теме филмова који су номиновани за Оскара, провокативност неких од њихових аутора, доминација белих аутора, неке су од кључних карактеристика овогодишње трке за најпрестижнију филмску награду на свету која ће 22. фебруара бити додељена у Лос Анђелесу

Ако ништа друго, домаћа је биоскопска публика показала још једном своје непогрешиво препознавање „важних“ филмова који су материјал за највеће награде. Још прошле зиме, наиме, ново дело мистериозно култног синеасте Веса Андерсона, „Гранд Будапест хотел“, био је једини потпуно распродат филм на ФЕСТ-у. И, ето, скоро годину дана касније, показало се да је наша публика била видовита када је поклонила пажњу овом остварењу пошто га је сада препознала и Америчка филмска академија доделивши му највећи број номинација за предстојећег Оскара – чак девет, укључујући и оне у најважнијим категоријама. Судећи по истоветном броју номинација додељених драми „Бердмен“ супериорног мексичког синеасте Алехандра Гонзалеза Ињаритуа, та ће два филма до последњег момента, 22. фебруара, бити главни фаворити и „водиће мртву трку“ у јурњави за престижним Академијиним статуетама. Када се подвуче црта којом би се направио покушај сумирања протекле филмске године, делује да је овај избор некако најбезбеднији, скоро и најправеднији, јер оба делују довољно уметнички значајно и важно. Односно, баш у том смислу и те како испред конкурената, који су црту уметничког ангажмана подредили или локалпатриотским или политичким темама или једноставно оним комерцијалним. Ова два филма су далеко од свега тога и њихово је истицање на водећим позицијама у трци за Оскарима врло свежа доза мале, можда и карикиране, али значајне холивудске куражности. Друга је прича, међутим, да ли ће неки од њих и освојити иједан од девет Оскара за које се такмиче.

Водећи материјал 2015. Ову недоумицу имамо тим пре што им „за вратом дахћу“ управо поменути „тешкаши“ англопатриотског набоја: „Игра имитације“, са осам номинација (прича о дешифровању „Енигме“, чувене немачке машине за шифроване поруке у Другом светском рату) и „Амерички снајпер“, ново дело Клинта Иствуда, које се бави ликом из наслова, прослављеним снајпер-убицом за државу, народ и демократију, који је провео неколико година на блискоисточним ратиштима таманећи зле момке у борби против исламског тероризма. Време је овај филм учинило и те како актуелним. Шест номинација као и „Амерички снајпер“ има једини преостали истински уметнички важан и квалитетан рад међу овогодишњим кандидатима за Оскара, „Дечаштво“ Ричарда Линклејтера, који је у реалном времену, током дванаест година, забележио на филму одрастање једног дечака. Академијини гласачи су ове године фаворизовањем неких од поменутих остварења или бар само њихових учесника с обе стране камере успели да учине неколико, могуће је, значајних ствари истовремено. Али и неправди. Највећи је позитивни допринос номиновања поменутих филмова и аутора што је у позицију да се бори за Оскара коначно постављен Мајкл Китон, сада већ озбиљни ветеран америчког глумишта, чији је врхунски рад у драми о остарелом глумцу који искупљује своју професију постављањем контроверзне представе на Бродвеју, „Бердмен“, добио верификацију од стране Академије (али и меродавних задужених за објављивање лауреатске предигре Оскару у форми Златних глобуса). Његова је глума без премца оскаровски материјал и сваки би други избор био велика неправда, тако да је овогодишње фаворизовање поменутог глумца, а судећи по текућим прогнозама, он је главни кандидат за освајање најпрестижније награде, нешто због чега се Академија неће морати стидети. Године се, иначе, делује тако по уметницима номинованим за Оскара, овога пута изузетно поштују. Уз једног од најстаријих кандидата за награду (Роберт Дивал за епизоду у „Судији“) већина осталих колега чувеног ветерана одавно је у послу, а на женској страни их предводи такође времешна суперзвезда Мерил Стрип, коју су ове године чак по деветнаести пут номиновали за Оскара, овог пута епизодног, за рад на филму „У шуми“, чиме је исписана страница у историји доделе награде која сигурно никада неће бити надмашена. Осим, као и до сада, од ње саме. И док су она и Дивал по инерцији међу кандидатима, један од дебитаната, дојучерашњи вишедеценијски учесник у безвредним филмовима, комичар Стив Керел, оним што је показао у својој првој потпуно драмској роли, у филму „Фокскечер“, скренуо је пажњу на то шта је потребно да се превазиђе конкуренција и надахнутим радом заслужи трка за Оскара. Одавно нека од холивудских глумачких звезда није тако упечатљиво искочила из своје коже и из свих ограничења професије као што је то у овом остварењу успео до непрепознатљивости психофизички трансформисани Керел.

[restrictedarea]

Расне дилеме и полемике Неки од фаворита који су месецима пре објављивања номинација били „виђени“ не само за њих већ и „жетву“ Оскара, као „Интерстелар“, „Нестала“, „Најнасилнија година“ и „Ноћно шуњало“, нису успели да се домогну најважнијих номинација, што је изазвало полемичке коментаре како публике на друштвеним мрежама, тако и струке, односно критике. Ипак, далеко је шкакљивија полемика која се тиче расних проблема. Дежурни црнопути холивудски расиста Спајк Ли „осуо је паљбу“ на чланове Академије не само зато што су у свим глумачким категоријама номиновани белопути глумци већ и што су меродавни за овогодишње номинације за Оскаре игнорисали драму „Селма“, која се бави хроником политичке кампање Мартина Лутера Кинга у борби за једнакост у праву гласања „беле и црне Америке“, у чију је сврху био организован чувени марш протеста у градићу Селма у Алабами 1965. године. Овај је расно обојени и политички агресивни филм у групи остварења која ће се борити за титулу филма године, али су сви његови аутори и протагонисти остали занемарени у појединачним номинацијама за Оскара, што је разбеснело све дежурне борце за права тамнопутих мањина. Спајк Ли је у свом стилу отровно изјавио како се Холивуд сети својих афроамеричких колега отприлике једном у десет година. Потпуна белина у свим ауторским и глумачким категоријама, дакако, смета поборницима афирмативне расне акције, који нису задовољни оваквим одлукама Академије и то не крију, иако су црнопути аутори, посебно глумци, у овогодишњој продукцији имали оправдано подређени положај. Не зато што им је неко одредио такво место, већ једноставно што се ниједан „обојени“ глумац или синеаста није довољно истакао да би досегао неку од номинација за Оскара. Изузев поменуте „Селме“, која је место у жижи заслужила много више због своје теме него због квалитета, није било филмова који су расним изазовима провоцирали публику и критику.

С друге стране, увек политички конотиран рад чланова Академије, онај који се тиче избора кандидата за најбољи филм године ван енглеског говорног подручја, опет је управо и најпре био баш такав – политички. Пре свега се то односи на номиновање руског „хита године“, „Левијатана“ Андреја Звјагинцева, миљеника критике на свим западним филмским фестивалима 2014, који је тек недавно успео да се домогне руских биоскопа пошто је игнорисан од локалних дистрибутера, па чак, наводно, и од власти, јер је његова тема о узурпацији власти и корупцији у унутрашњости савремене Русије била тако агресивно нападана од стране противника филма, који су тврдили да он малициозно представља опору слику савремених односа унутар руског друштва, да је постојала могућност да се никада не прикаже у Федерацији. Номинацију је освојио и грузијски филм „Мандарине“ управо због политички погодних мотива, јер се бави естонским етничким конфликтима на, наводно, неутралан (дакле за награђивање идеалан) начин. Ипак, сва је прилика да ће у даљу прошлост безбедно укомпонована политичка провокативност пољског остварења „Ида“, које је недавно Европска академија за филмску уметност и науку прогласила филмом године, бити овогодишњи оскаровски лауреат. У овој категорији је номинован и француски филм „Тимбукту“, који описује окупацију Тимбуктуа од стране исламских побуњеника (колико је и на овом месту стварни живот пришао филмском!) али и аргентински омнибус „Дивље приче“, поред осталог значајан због провокативних политичких описа и коментара савременог аргентинског друштва, а што се, наравно, и те како допало холивудским академцима у вечном прегалаштву када је реч о детекцији демократских напора трећег света.

Добитници Оскара ће, иначе, бити проглашени 22. фебруара у Долби театру у Лос Анђелесу, а главни водитељ ће први пут бити глумац, сценариста, режисер, продуцент, забављач, мађионичар и певач, Нил Патрик Харис. По првим квотама кладионичара, Оскаре освајају Мајкл Китон, Џулијен Мур (драма „Још увек Алис“ о жени оболелој од Алцхајмерове болести) и филм „Дечаштво“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *