Почетна / Други пишу / Арно Гујон – „Шарли ебдо” није исто што и 11. септембар

Арно Гујон – „Шарли ебдо” није исто што и 11. септембар

Француска има два избора како би избегла дубоку дестабилизацију у скорој будућности

Многи аналитичари су означили атентат на сатирични лист „Шарли ебдо” као европски, или макар француски, 11. септембар. Наиме, оба атентата су била под јаким емоцијалним напоном, и један и други су постали светска вест, такође, знамо да после тих напада многе ствари више неће бити као пре. Међутим, разлике између рушења близнакиња и зверског убијања 12 људи у редакцији познатог француског листа су огромне. Огромне јер узроци напада нису исти, а последице ће бити потпуно супротне.

Док је Америка кажњена споља, због своје иностране политике, у добро припремљеном атентату којег су испланирали странци, Француску су напали изнутра француски држављани родом из Париза. Француска, за разлику од САД, има између пет и 15 одсто грађана муслиманске вероисповести (тачан број је непознат јер је свако бројање становника на верској или етничкој бази у Француској забрањено) из друге или треће генерације, махом из Магреба. Они живе у предграђима великих градова где полиција, ватрогасци и други представници „јавног и државног реда” улазе ретко и веома опрезно, због бојазни од напада. Ове четврти где су помешани незапосленост, криминалитет, насиље и религија су плодно тле за развој фундаментализма и тероризма. Атентат у Паризу је више последица оваквог стања ствари него реакција на спољну политику вођену у Ке д’Орсеју. Сећамо се да су први џихадисти у историји Француске били „клан из Рубеа”, француски конвертити који су живели у таквој четврти и који су једног дана 1994. одлучили да ратују у Босни против Срба. По повратку у Француску, организовали су више атентата у име верског рата, иако је Француска у то време снажно подржала муслимане из БиХ. Прошлонедељни напад у Паризу је реприза овог феномена и многи се боје да ће његов интензитет бити неупоредиво већи с обзиром на то да је 1994 године „само” неколико Француза отишло у џихад, а да је њихов број за 2014. већи од 1.000!

Последице напада на Њујорк су биле тренутне, снажне и огромне: рат у Авганистану, рат у Ираку итд. Америка је са још више интензитета наставила агресивну спољну политику којом је на неки начин проузроковала терористички чин на својој територији, преузимајући формулу „зло се злом лечи”. Да ли ће Француска ићи истим стопама? Што се тиче спољне политике сигурно неће, јер као што смо видели ради се о проблему унутрашње политике. Питање је да ли ће Француска наставити да брани свој републикански модел у коме је право на богохуљење једнако првом америчком амандману или ће, супротно томе, клизити према мултикултурном моделу друштва, где је слобода изражавања ограничена ради суживота у миру свих заједница?

Подсећам да Француска не признаје мањине ни заједнице него сматра да је сваки грађанин Француз са истим правима и дужностима без обзира на своје порекло, лична осећања или веровања. Лична карта се назива „карта идентитета” и крајње је политички некоректно рећи да неки француски држављанин, пореклом из неке друге државе, није Француз. Овај концепт држављанства је супротан српском моделу где би се мањине осећале угрожене уколико бисте рекли да су они „Срби”, а не Бошњаци, Мађари, Албанци итд.

Неки би ми одговорили да политички модел државе нема утицаја на тероризам јер терористи неће стати док шарија не буде усвојена. Да, то је тачно. Али, такође, је тачно да ниједна земља не може да буде дестабилизована тероризмом уколико терористи не уживају подршку унутар самог друштва. Ту се намеће питање политичког модела државе. Ако је једна заједница незадовољна, она ће бити више склона томе да подржи екстремисте који се наводно боре за њих. Чињеница је да је муслиманска заједница, за разлику од јеврејске, кинеске, протестантске итд., незадовољна и није интегрисана у Француској. Били смо сведоци у претходних неколико дана сцена радости у неким школама и зонама у предграђу Париза поводом ових стравичних убистава. Ове реакције су биле толико распрострањене да су постале стварно забрињавајуће. Да ли су сви ови људи потенцијални терористи? Вероватно нису. Али се они ипак солидаришу с терористима, а не са жртвама терора. Узимајући те чињенице у обзир, Француска има два избора како би избегла дубоку дестабилизацију у скорој будућности:

Први је да покушава да интегрише муслиманску заједницу с циљем да се они сматрају Французима муслиманске вере, једнаки Французима католичке или јеврејске вере, и да трпе карикирање Мухамеда као што они трпе карикирање Исуса или Мојсија.

Други је да Француска уважи чињеницу да је републикански универзализам мртав и да треба да смисли нови друштвени уговор који би одговарао мултикултуралном друштву данашње Француске, за које су се све власти левице и деснице залагале у претходних 40 година.

Уколико би се Француска одлучила за тај други избор, политичке последице би биле на нивоу Европе, у некој врсти нове (политичке) француске револуције. За разлику од 1789. Француска може да нађе инспирацију у другим земљама, пратећи пример Србије која има већ сличан модел мултикултурализма, са врлинама, али и манама које познајемо.

Директор француске хуманитарне организације „Солидарност за Косово”

Арно Гујон
http://www.politika.rs/

Један коментар

  1. NATO pakt po tumačenju Đima Šejna bio je žrtva srpske RTS propagande.Zato su stradali nedužni radnici RTS-a.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *