2015?

Пише Никола Врзић

Aко ће се судбина Србије – колатерално – у наредној години, и највише још две-три које ће уследити, решити негде између Вол Стрита, Москве и Пекинга, значи ли то да Србија само треба да се притаји колико год може, да буде мудра и стрпљива и да у међувремену не направи неку непоправљиву грешку као што су признање независности Косова или увођење санкција Русији?

Поодавно нисмо осванули у једној новој години коју су, као ову, 2015, дочекале толике најаве великог светског преврата. Потенцијала за крај (малигног) америчког светског поретка, са којим смо се, иначе, у последњих четврт века већ сасвим саживели као са нужним злом, у сваком случају данас има више него, па, икада откад је овакав светски поредак и успостављен. Што не значи да ће се тај поредак предати без борбе и да је данас мање опасан него раније, напротив.

Србија у годину – или, највише, наредних неколико година – расплета улази без икакве могућности да на тај расплет озбиљно утиче, улази економски осакаћена транзицијом и ММФ-ом, политички уцењена Европском унијом, безбедносно озбиљно избушена и угрожена евроатлантским структурама и њиховим домаћим сарадницима. Па ипак, и таква, ако и када дође до светског преврата, може да се нађе у бољој стартној позицији од многих у које сада са, ваљда, завишћу гледа јер су већ чланови Европске уније, ако пре тога не начини неколико неопростивих потеза у корист сопствене штете…

 

МАЛО БОЉИ СЦЕНАРИО Шта, дакле, можемо да очекујемо од 2015. године?

У садашњем економском рецепту који срећним чини само троваче наше економије из ММФ-а, Светске банке и оне који би то жарко желели да буду, простора за икакво, а камоли за озбиљно побољшање животног стандарда, једноставно, нема. Чак нам и они сами, ти тровачи српске економије који нам свој отров подваљују као лек, најављују да ће нам бити горе пре него што нам – једног лепог дана а можда ни тада – не постане боље. Наше невеселе економске перспективе, уосталом, у прошлом броју „Печата“ убедљиво су анализирали Момир Булатовић и Ненад Поповић, и томе нема шта да се дода. Оно што нас овде занима, јер може да се покаже значајним у прогнозирању 2015. године, јесте чињеница да ће нарастајућа беда неминовно произвести и појачану друштвену напетост. Како ће се, и да ли ће се, она и манифестовати, размотрићемо ускоро.

Европске интеграције остаће углавном ту где већ и јесу; да ли ће, или неће, бити отворено неко од 35 преговарачких поглавља, потпуно је ирелевантно јер никаквог утицаја то неће имати ни на наш животни стандард нити на стабилност и степен уређености ове државе. Као што ни досадашњи наши помаци ка чланству у ЕУ то нису имали већ се, напротив, што смо ближи ЕУ, и једно и друго сурвава све ниже, укратко, по бугарском, румунском, хрватском… моделу. Штавише, све извеснијим постаје оно што је „Печат“ најавио још пре годину дана, када нам је коначно освануо онај фамозни датум почетка преговора: да ће сваки наредни корачић ка ЕУ, у виду отварања неког од преговарачких поглавља, бити пропраћен крупним политичким условљавањима, што значи да ће вест о евентуалном отварању неког од поглавља заправо представљати вест да смо испунили неки од испостављених услова који су за Србију и њену државност, по правилу, више штетни него бескорисни док, насупрот томе, обећана корист од испуњавања ових услова углавном остаје заглављена негде између илузије и лажи.

[restrictedarea]

Све нас то пак доводи до услова свих услова, то јест до Косова и Метохије. Није питање шта ће од нас бити затражено – улазак Косова у УН, промена Устава Србије, формално признање Косова – већ, када ће то бити учињено. У директној вези, иако директно нису повезана – веза се налази у ломљењу остатака српског отпора евроатлантским захтевима – налази се и питање (не)увођења санкција Русији. Постоје мало бољи и много гори сценарио, од којих ће пак зависити и много шта друго што нас чека.

Према мало бољем сценарију, ЕУ и њени вашингтонски власници биће исувише забављени сопственим јадом – о којем ускоро – да би много пажње и енергије посвећивали малецкој и поприлично безначајној Србији, тим пре ако их Србија сама не буде испровоцирала неким, замисливим али сасвим мало вероватним, инцидентом попут изненадне одлуке да прекине ЕУ интеграције и испуњавање услова који са тим неминовно иду. У том би случају – да им нестанемо из фокуса – притисак да уведемо санкције Русији и да наставимо са нормализацијом односа с Косовом углавном остао само ритуални, вербални, постојао би само на основу инерције али без претераног жара и уложене енергије у остварење овог циља, и наш простор да му се, притиску, супротставимо следствено би био значајно већи него иначе. Актуелној власти то би пак оставило простор да настави да покушава да амортизује негативне ефекте лошег наслеђа и сопствене економске политике, да на речима остане на свом ЕУ путу уз минимум конкретних резултата у виду испуњавања штетних ЕУслова, и све то без много бриге да ће је угрозити разбуцана опозиција и нагомилано друштвено незадовољство.

 

МНОГО ГОРИ СЦЕНАРИО Проблем је, међутим, у томе што се тако наместило да ћемо им, јер председавамо ОЕБС-ом ове године, у фокусу неминовно битни, све и ако значај ОЕБС-а и председавања том организацијом заиста не треба прецењивати. Ипак, српско председавање ОЕБС-ом, уз предвидиву потребу евроатлантског центра моћи да, уздрман, не дозволи постојање примера непристајања на евроатлантске захтеве јер би такав пример могао да буде и заразан, веома изгледним чини и онај сасвим супротни а за нас много гори сценарио. Може нам се, дакле, десити и да притисак да уведемо санкције Русији, и да признамо Косово, и да потпомогнемо централизацију БиХ тако што ћемо саучествовати у кастрирању Републике Српске, постане и много жешћи и конкретнији него што је био досад. А све то у циљу да се ситуација на Западном Балкану и дефинитивно рашчисти пре уласка Запада у коначни сукоб са Русијом (и Кином) који је сад већ готово известан и неминован, а можда је већ и почео…

Могуће јачање притисака на Србију, ако његова реч има икакву вредност а има је ако представља глас Америке и њених жеља, најављује Едгарс Ринкевичс, шеф дипломатије Летоније која је преузела председавање ЕУ. Ринкевичс ових дана говори о убрзавању примене постојећих споразума с Косовом, о наставку дијалога „на високом нивоу“ који „треба да буде настављен у блиској будућности“, али и о томе да је – реч је о санкцијама Русији – „важно да се (Србија) у овом тренутку адаптира на ставове који су део заједничке спољне политике ЕУ. Ово би могло да буде болно, али је ипак неопходно“.

Елем, у том случају јачања притиска на Србију, опет, две су основне могућности; да пред притиском попустимо, и да му се одупремо. Ако попустимо, уследиће нешто мало протеста патриотске јавности и разбијене националне опозиције, која неће имати ни снаге ни могућности за озбиљније супротстављање као што их није имала ни досад, пробриселска опозиција остаће без бриселске (и вашингтонске) подршке без које ионако ништа не уме да направи а притом ће им бити бескорисна јер је власт већ урадила оно што би урадили они када би на власт дошли, и кумулативни ефекат осиромашења и националне издаје ће владајуће партије – од којих ће се можда, можда одвојити неки део СНС-а којем је држава важнија од останка на власти а успут је у расподели власти већ остао закинут – осетити тек на референдуму о промени Устава Србије и наредним парламентарним изборима. Тек, у случају попуштања, власт ће имати користи утолико што ће без много изазова остати на власти, а ефекат на Србију ће бити исти, девастирајући, ко год да победи у предстојећем сукобу евроатлантског Запада и евроазијског Истока; зато што од првих ничему добром ионако не можемо да се надамо, зато што смо другима окренули леђа.

Али шта се дешава ако жешћих притисака уистину буде, и ако тим притисцима покушамо да се одупремо? Уследиће озбиљна медијска кампања свих оних медија који су под контролом евроатлантског утицаја, њено преливање на друштвене мреже, спонтана експлозија оправданог социјалног незадовољства по моделу већ виђеном уочи 5. октобра 2000. и који сада видимо у Мађарској, где се њен премијер Виктор Орбан већ налази у ситуацији у којој би, са оваквим развојем догађаја, могао да се нађе и Александар Вучић… Уследио би и некакав покушај окупљања опозиције и њеног качења на протесте оправдано незадовољних – лидер ДС-а Бојан Пајтић већ најављује: „Протесте ћемо изражавати и на улицама јер не можемо да чекамо скрштених руку да ова власт упропаштава Србију.“ – као и дестабилизација Србије на југу и у Рашкој области, при чему се индикативном чини углавном ничим изазвана изјава лидера СДА Сулејмана Угљанина да се „полиција полако претвара у националистичко-четничку организацију“, тврдња да полиција малтретира посланике СДА док путују у Београд на скупштинске седнице, уз алармирајуће питање: „Да ли је то порука Бошњацима да више не треба да иду на седнице парламента у Београд и да треба да формирају свој парламент у Новом Пазару?“

Могућности опозиције, ипак, тренутно се чине сразмерно малим макар зато што – од споменутог Пајтића до, рецимо, Борка Стефановића или Зорана Живковића, о Борису Тадићу да и не говоримо – лидера антивучићевске опозиције нема ни на видику, а времена за производњу новог лидера баш и нема. Како је и могућност дворског пуча унутар СНС-а мања од минималне, у случају оваквог развоја догађаја (жешћи притисци, опирање тим притисцима) не треба сасвим одбацити ни могућност да се, пошто је психолошки темељно простудиран, у шта не треба сумњати, Александар Вучић на неки начин натера да одступи сам. Ако бисмо морали да се кладимо, кладимо се да би архитекте његовог принудног добровољног силаска са власти у Зорани Михајловић, потпредседници владе и чланици Председништва СНС-а, видели Вучићевог пожељног наследника.

С друге стране, међутим, Александар Вучић иза себе има подршку – не улазимо сад у њене разлоге – какву један српски лидер одавно није имао, а уз то има и маневарског простора да не пристане на западне уцене и притиске каквог, такође, један српски лидер одавно није имао. А то нас доводи до расплета глобалних догађаја који ће на нас неминовно, а можда и немилосрдно утицати.

 

ПАТУЉАК И ЏИНОВИ Главни актери расплета су Кина и Русија на једној и САД на другој страни, и ЕУ на тој истој страни, али све мање битна, са тенденцијом да се претвори у слепо црево глобалног развоја.

Кренимо од ње, јер нам је најближа. У 2014. години ЕУ је већ показала да чак није ни политички патуљак јер и он може да буде самосталан иако је малог утицаја већ је, највише, амерички вазал којем је интерес његовог господара пречи од сопственог; самоубилачка одлука ЕУ да, под америчким подстицајем, уђе у сукоб са Русијом око Украјине и „Јужног тока“, о вазалном положају ЕУ говори и више него довољно. А Европску унију чека још изазовнија 2015. година, при чему су могуће последице тих изазова толике да би могле да доведу у питање и само постојање функције Мајкла Девенпорта… Ближе се избори у Грчкој и могућа победа „Сиризе“, после које ће уследити преиспитивање режима штедње и одрицања уз могући излазак из зоне евра, 7. маја одржаће се избори и у Великој Британији уз очекивани успех УКИП-а и раст евроскептицизма, крајем године су избори и у Шпанији у којој се предвиђа успех „Подемоса“… Сваки од ових догађаја носи у себи озбиљан ризик – чије размере још не могу да се процене – по онај бриселски поредак који је по вољи Вашингтона а за нас, узгред, тако штетан. Не смири ли се у наредних шест месеци сукоб САД и Русије – а нема много изгледа да хоће – средином 2015. ЕУ ће доћи и до свог следећег тренутка истине. 31. јула, наиме, истиче рок важења актуелних ЕУ санкција Русији; као што је сада, за њихово превремено укидање, потребна једногласна одлука коју је немогуће обезбедити, тако ће у јулу бити потребно донети једногласну одлуку да се те санкције продуже. Како сада ствари стоје, таква одлука не делује као могућа. Да ли ће се ЕУ поцепати око Русије? За Србију би такав развој догађаја, који није незамислив, био више него повољан. У супротном пак, ако са санкцијама Русији ипак наставе, свој вазални положај само ће додатно учврстити, што ће политичку релевантност ЕУ учинити још и мањом, и само да наше власти буду у стању да то и препознају…

А на губитак политичке релевантности надовезује се и економија. Економија ЕУ ионако је на ивици рецесије, све и са економским показатељима вештачки надуваним небуџетским приходима од трговине дроге, коцке и проституције. На ивици рецесије је чак и Немачка, а евро је на историјском минимуму. Санкције Русији и санкције Русије читаву ствар чине још теже подношљивом, а ниска вредност рубље, због које ЕУ извоз у Русију постаје неподношљиво скуп па ће због тога и додатно опасти, европску економску перспективу чини и додатно компликованом. При чему треба имати у виду и проблем с енергентима у који је Европа, следећи Америку, саму себе увела. Уместо сигурних токова гаса из Русије преко „Северног“ и „Јужног тока“ и преко Украјине, „Јужни ток“ је умро, а Украјина је нестабилна са (најављеном) перспективом да ће Русија од ње као транзитне земље и потпуно одустати за две-три године; резерве нафте и гаса у Северном мору притом су све мање – врхунац експлоатације прошао је још пре неколико година – даља истраживања ради веће експлоатације са овако ниском ценом нафте и гаса постала су потпуно неисплатива и од њих се одустаје, гас из Азербејџана, као што није ни досад, тако ни сада неће стићи до Европе по америчко-европском плану да се из једначине избаци Русија (Русија, Иран и Азербејџан, заправо, управо ојачавају своје енергетско савезништво) а течни гас из САД никада није ни био озбиљна опција, и због његове цене, и због недостатка транспортних и пријемних капацитета. Какве ће последице оваква ситуација оставити по европску економију, лако може да се наслути.

Све у свему, Руси сада Европи нуде нешто што личи на сламку спаса за Европу – одбацивање Споразума о слободној трговини са САД (ТТИП, Transatlantic Trade and Investment Partnerhip) и стварање зоне слободне трговине између Европске и Евроазијске уније. Шанса да Европа ту понуду прихвати минимална је, али је истовремено и једна од последњих. Алтернатива: Европа без политичког утицаја постаје и Европа без енергената, отуда и без могућности економског развоја, Европа као слепо црево америчке воље и окупације сопствене слободне воље и могућности избора у свом интересу. Уосталом, можда боље није ни заслужила.

 

ЕКОНОМИЈА РАСПЛЕТА Али на страну Европа, она ионако по страни и остаје. Кључни догађај минуле године – са још несагледивим последицама у овој – јесте израстање Кине у, сада и званично, најмоћнију економију света, и склапање свеобухватног, од енергетског преко финансијског до војног, савезништва Русије и Кине, које је нарочито интензивирано у другој половини 2014, упоредо са заоштравањем односа Запада и Русије.

Ништа од овога није чудно. Економски успон Кине траје већ годинама и било је неумитно да на месту водеће светске економије она смени Сједињене Државе. Нарастање економске моћи, јасно, следи и жеља за политичком моћи, а она се огледа у жељи – коју Кина дели с Русијом – за укидањем америчке глобалне хегемоније и њеном заменом праведнијим, полицентричним светом. Исто је тако природна потреба САД да се тој замени одупре. Неславно је пропао покушај САД да Кину изолује на азијско-пацифичком фронту (pivot to Asia Барака Обаме којим би насушно потребни путеви енергената ка Кини доспели под потпуну америчку контролу) што се најочигледније видело на новембарском Самиту Азијско-пацифичке економске сарадње у Пекингу када је усвојен кинески, наместо америчког, план за успостављање тамошње зоне слободне трговине.

Други фронт је руски, који се огледа у откидању Украјине из руске зоне утицаја, у покушају да се Русија увуче у крвави рат у Украјини, и у нападу на руску рубљу и економију санкцијама и ниском ценом нафте. Захваљујући (и) кинеској интервенцији, напад на рубљу је, како сада ствари стоје, пропао. Као што пропадају и покушаји да се обојена револуција извезе у Русију и тамо успостави режим који не само што неће Кини продавати преко јој потребне енергенте већ ће их и поклонити лешинарима са Запада.

Преостаје питање Украјине, која је Капитол хилу и Вол Стриту битна само као мамац за увлачење Русије у исцрпљујући сукоб. Иако је на снази примирје, иако је Украјина на ивици банкрота и укида чак и бесплатну храну за пацијенте у државним болницама, она се убрзано наоружава и повећава буџете за своју војску и полицију. Наставак сукоба, вероватно чим снег окопни, отуда се чини поприлично извесним. Као што се извесним чини и да ће се сукоби наставити ударом на Новорусију, на Доњецк и Луганск, у чију би заштиту, ако би под украјинским ударом постали животно угрожени, Русија морала да прискочи; да би такав удар спречила, да би спречила да буде увучена у рат на својој граници, Русија сад неформално, али поприлично отворено наоружава новоруске побуњенике. Али постоји могућност и (самоубилачког) украјинског напада на Крим, на који би Русија морала да одговори и тиме би се увукла у рат који јој у Вашингтону толико прижељкују, и то је могућност која се не сме искључити…

Насупрот томе, Русија и Кина воде економски рат против САД, који се огледа у њиховом постепеном ослобађању од долара као резервне светске валуте, од тог петродолара који за САД представља кредитну картицу без лимита на којем – а не на војсци – и почива његова моћ и светска хегемонија. Да је ослобађање од долара у току, сведочи и то што Русија и Кина, Русија и Иран… у међусобним плаћањима престају да користе долар; што БРИКС постаје „антидоларска алијанса“; што извоз Кине расте, али падају њене доларске резерве јер се Кина, баш као и Русија, ослобађа долара а купује злато… Да бег у злато најављује сумрак долара и његове постојбине, можда потврђује и то што је Холандија вратила своје резерве злата у сопствене трезоре, и то баш онај део својих резерви које је чувала у САД.

На овај процес ослобађања од долара – који САД могу да штампају у неограниченим количинама а свет им и даље признаје да та хартија има неку вредност – надовезује се и могућност спектакуларног слома Њујоршке берзе, а тиме и читавог западног капитализма ослоњеног на амерички долар и њихове банке и финансијске махинације, у 2015. години. Пол Крег Робертс, заменик америчког министра финансија у време Роналда Регана задужен за економску политику, тврди да је скори слом берзе неминован; милијардер и инвеститор Сем Зел говори да је берза намештена и само се чека да она пукне; Џорџ Сорош је прошле године удвостручио своју, упрошћено говорећи, опкладу вредну на милијарде долара да ће се берза сломити ове године; милијардер Карл Ајкан, кога „Тајм“ назива „господарем свемира“, говори да је „нервозан“ због стања на америчком тржишту капитала и „претераног штампања новца“ а Банка за међународна поравнања („централна банка централних банака“) у својој најновијој студији упозорава да су финансијска тржишта, на којима вредност деоница скаче, иако потрошња опада а незапосленост расте (у САД је на историјском максимуму, 91,8 милиона радно способних Американаца је незапослено) опасно „одвојена од реалности“…

Све у свему, погледају ли се ови трендови, утисак је да се светско клатно моћи неумитно са Запада, над којим лебди економски слом, помера на Исток који је постао центар економске моћи, све и ако то померање неће протећи сасвим лако. У тој прерасподели моћи, до које ће доћи у наредних неколико година, лежи и шанса Србије, макар већ и зато што у садашњој расподели моћи никаквих шанси немамо а онамо имамо одличне односе и са Русијом и са Кином, која се, јавља агенција „Блумберг“, понаша као ММФ и Светска банка јер почиње да кредитира широм света а притом не поставља политичке услове, и тиме „сигнализује смрт послератног света Бретон Вудса“ из којега је и израсла хегемонија САД.

И само још да и наше власти овај ход историје успеју да препознају, и да мудро сачекају рађање новог света, и да у међувремену, под притиском старог света, не начине неку непоправљиву грешку…

[/restrictedarea]