Жене и лице света…

Пише Васа Павковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Раде Томић, Пред лицем света

Књажевац, 2014.

Неки писци немају претерано много среће у животу, али се по поезију срећним стицајем околности, после њихове смрти о њиховом делу и његовој присутности старају пријатељи. Управо је такав случај и са песником Радетом Томићем, који је преминуо 1985, дакле пре три деценије. Наиме, за земног живота, овај интересантни, почесто маргинализовани песник, родом са падина Старе планине, објавио је четири песничке књиге, све у Новом Саду, а после његове смрти се појавило исто толико књига његових песама! Ако је захваљујући и свом карактеру и судбини, за живота био на рубу интересовања већине релевантнијих књижевних критичара, после смрти су његови пријатељи већ у четири маха покушали да обнове интерес за Радетово песништво, што им, сва је прилика, поготово овим четвртим издањем полази за руком.
Своје четири оригиналне песничке књиге Томић је штампао за једну деценију, између 1966. и 1976. – реч је о насловима: За сутра увече, Треће око, Чари Новог Сада и Вулкан мој брат. Потом је, десет година доцније, објављена колекција „сабраних песама, аутобиографија и дневник“ За звуком, а скоро двадесет година доцније Година 5000, колекција изабраних песама коју је приредила Татјана Цвејин. Том књигом се Томић вратио у завичај, у Књажевац, а у истом граду је после четири године изашла и збирка изабраних песама Ливење звука. Коначно, у граду на Тимоку је недавно објављена и нова колекција изабраних песама Радета Томића, коју је врло лепо приредио Обрен Ристић, фино дизајнирана и с мером одштампана.
И књига Пред лицем света потврђује модернистичку оригиналност Радета Томића, његову склоност да скоро расипа занимљиве слике, обједињујући их одговарајућом темпераментном ритмиком, и илуминирајућим фолклорним мотивом или инфантским призором. У прва два циклуса задивљује свежина мотива, Томићева скоро шансонијерска наративност, склоност да се из наоко површних утисака о сензацијама ондашњег живота вешто скрене ка онтолошким пољима разматрања властите и људске судбине. Доцније, Раде Томић све више инсистира на надреалним метафорама, налазећи подстрек у француској али и српској поезији, усложњавајући своју песму и чинећи је примамљиво херметичном. Лирско ја, које је од почетка било снажно присутно у Томићевим сликама и стиховима, тада постаје још доминантније, па се често лирски субјекат песме и зове Раде Томић. У доста песама песник лако и лепршаво римује, у катренима и дистисима, на пример, али се доцније опет јавља у уточишту ритмизованог модернистичког стиха, где је песма својеврсни одјек његовог доживљаја света. Тада у њу продиру и осујећеност и незадовољство.
Избор Томићевих песама који је сачинио Обрен Ристић, а објавило књажевачко друштво „Исток“, потврђује да ће будући антологичари морати да се позабаве овим песником. Томе ће, надам се, допринети и намера издавача да се поводом овог издања у Књажевцу организује критички скуп о песнику, из којег би проистекао и зборник посвећен његовом живом и вредном песништву.

Слађана Илић, Женски у сто техника

„Дерета“, Београд, 2014.

Слађана Илић припада младој генерацији српских писаца и до сада је углавном била позната као критичарка и уредница. Књига с примамљивим насловом Женски у сто техника промениће ту оптику јавности. Наиме, на близу 120 страница и у двадесетак (кратких) прича она се представља као занимљива прозаисткиња, чије се прво остварење веома добро уклапа у низ квалитетних приповедачких књига које су обележиле годину на измаку. Мислим на „Пристаништа“ Владана Матијевића, „Банаторијум“ Угљеше Шајтинца, „По сећању се хода као по месечини“ Весне Капор и „Роњење на дах“ Миће Вујчића.
Све приче Слађане Илић збивају се у актуелном тренутку, а обично су урбане. Могу се поделити у најмање четири групе, по тематским карактеристикама. Прву групу бих видео у причама о емотивним односима (младих) мушкараца и жена, њиховом (не)разумевању и љубавним мимоиласцима. Испричане из обзора жена, оне углавном говоре о савременом мушкарцу (момку, мужу, пријатељу) као тзв. слабом субјекту. Издвојио бих приче „Партија баскета“, „Песма коју обоје волимо“, „Бријање“, „Загрљај“. Другу групу видео бих у причама које се баве односима између канцеларијских колега, у транзиционим временима. Писане из усамљеничке позиције, оне у обзир узимају и аспекте (хетеро)сексуалности. Такве су „Из канцеларијског чистилишта“ и „Јутарњи секс“. Постоје врло успеле приче о односу деце и родитеља, односно о (не)разумевању генерација. Истакао бих „Породични ручак“ и „На обалама страха“. Неке од кратких прича Слађане Илић баве се уметницима и уметничким „унутрашњим световима“. Рецимо, „Могао бих се љубити са Игором!“ и „Много флажолета, превише двохвата“. У посебном кључу том проблематиком се успешно занимају и „Завет“ и „Руке“… Ако бих тражио фаворита међу причама из књиге, мој поглед би се овог пута зауставио на причи „Сви наши рођаци“, која приповеда један трагичан догађај из рата са НАТО -ом 1999. и угроженост живота појединца у том историјском шкрипцу. Иако све приче одликује карверовски „срезана“ нарација и кратки, ефикасни дијалози, чини се да у књизи има много више прича од двадесетак, пре свега стога што је Слађана Илић готово у свакој од њих мењала облик нарације, прилагођавајући је идејама које је желела да предочи и испита.
Књигу, чије су многе странице изразито провокативне, како по експлицитној еротици, тако и по есејистички упућиваним изазовима читаоцу, одликује и чињеница да су извесне приче омажи мајсторима наше савремене књижевности: Павлу Угринову, Јелени Ленголд, Р. Б. Марковићу и Владану Матијевићу, док се на њеном почетку налази лирска проза с елементима стихова Војислава Деспотова.
Својим првенцем Слађана Илић је показала завидну информисаност о облицима савремене кратке прозе, код нас и у свету, али и драгоцени таленат списатељице која се суочава са реалним социјалним и психолошким проблемима доба у којем живи.