Почетна / Економија / „Симпо“ као парадигма

„Симпо“ као парадигма

Пише Драган Томић

„Симпо“ је више него значајно предузеће на југу Србије, тим пре што је реч о великом предузећу које једино може да запосли око 5 000 људи. Његов политички, економски и стратешки положај су императив опстанка тамошњег народа

Симпо је стављен на стуб срама као највећи порески дужник, иако је имао са државом, према Закону о приватизацији регулисане, отпуштене, а до 2004. године чак и отписане дугове. Пошто је вршена блокада рачуна „Симпа“ од стране Пореске управе, „Симпо“ је морао да обустави производњу чак и у случају извоза уговореног за „Икеу“, која је редовно измиривала своје месечне обавезе од око 1,5 милиона евра.
Држава је много повољније могла да прода „Симпо“ док је активно пословао и имао уговоре са великим пословним партнерима из Европе (Икеа, Кика и др.) Нема дилеме да ће, уколико сада буде расписан тендер за продају „Симпа“, у условима када предузеће не ради, понуђена цена могућих стратешких партнера бити знатно нижа.

Некадашњи углед Као дугогодишњи генерални директор, а затим и председник а. д. „Симпо“, сматрам се позваним да, када се одлучује о судбини „Симпа“, као великог предузећа које је постало национални бренд Југославије и Србије својим квалитетним производним асортиманом, модерним дизајном и чврстом позицијом на европском тржишту намештаја, изнесем своја размишљања о будућности компаније.
Као што је општепознато, „Симпо“ се својим оствареним пословним резултатима, инвестицијама у раст и развој, заокруженим производним програмом и организационим процесима, као и изграђеним продајним капацитетима од Аустралије до Канаде сврстао у водеће произвођаче намештаја и опремања не само у европској већ и у светској привреди. За почетак, то најбоље илуструју две чињенице. Прво – да је у 50 година свога постојања извезао производа у вредности од 1,25 милијарди евра. И друго – да је од 300 радника 1963. повећао број запослених до 7000! Свима је познато да сам од 1967. године до данас први човек „Симпа“ који је, заједно са запосленима и менаџментом, заслужан што је „Симпо“ достигао светски углед и био пословни партнер највећим светским производним и прометним компанијама; што је пласирао своје производе у више од 40 земаља света, укључујући Нови Зеланд, Аустралију, Америку, Канаду; што је заједно са „Јумком“, „Коштаном“, „Заваривачем“ и „Алфом“ био окосница економског развоја и политичке стабилности југа Србије; што су сва претходно наведена предузећа, као и друга (настала касније на пословним успесима ових фирми) обезбедила да заостали југ Србије почне да се развија у сваком погледу; што је знатно побољшан економски и социјални положај становништва и што су створени услови за културни развој, развој образовања, спорта и других области од значаја за овај регион.
Нажалост, данас када „Јумко“, „Заваривач“ и „Коштана“ или не постоје, или послују са минимумом капацитета, а о судбини „Симпа“ тек почиње да се одлучује применом новог Закона о приватизацији, осећам потребу и дужан сам да изложим своје предлоге за ревитализацију „Симпа“ и његов поновни развој.
„Симпо“ је, као и сва друга предузећа, имао велике проблеме у последњој декади 20. века. У 21. век је ушао са великим амбицијама да поврати своје изгубљене перформансе и поново се сврста међу водеће произвођаче у Европи. Захваљујући свом тржишно признатом бренду, поново је успоставио пословне аранжмане са „Икеом“, „Киком“ и другим водећим француским и италијанским фирмама и тако почео да остварује извоз од 30 до 50 милиона евра годишње. На почетку, у првим годинама 21. века, „Симпо“ није био оптерећен кредитима. Прво веће задужење је било условљено неоправдано донетим решењем за плаћање пореза на екстра доходак, по којем жалба није одлагала извршење. Радило се о износу од око шест милиона ДЕМ. Пошто „Симпо“ није био финансијски способан да сервисира отплату тако узетог кредита (за плаћање пореза на екстрадоходак) узимањем нових кредита уз све неповољније услове финансијски је дестабилизован.

КАПИТАЛ Према Закону о приватизацији, „Симпо“ је први круг приватизације завршио 2003. године, када је 40 одсто друштвеног капитала без накнаде (78 милиона евра) претворено у државни капитал. Тиме је држава постала власник 40 одсто акција, без права гласа.
Погоршани услови кредитирања, као што је из пословне праксе познато, чак и у развијеним земљама са стабилним тржиштима и куповном моћи грађана, потпуно финансијски дестабилизују свако предузеће у периоду од 10 година. Ако се томе дода велика финансијска криза која је почела 2008. године, али и катастрофални резултати приватизације предузећа у привреди Србије због којих је око 400 000 људи остало без посла, јасно је да се то морало одразити на платежно способну тражњу, поготово на трајна потрошна добра, у која пре свега спада намештај. То је значајно утицало на велики пад продаје „Симпових“ производа на домаћем тржишту.
У првој декади 21. века у привреди Србије нестала су готово сва велика предузећа, осим јавних, која су пословала у много профитабилнијим гранама од дрвне индустрије и уз снажну, активну подршку државе. Захваљујући квалитету својих пословних перформанси, „Симпо“ је на граници рентабилитета опстајао, исплаћивао плате за 5 000 запослених и испуњавао уговорене пословне аранжмане са партнерима из Европе.
Према важећем Закону о приватизацији, „Симпу“ је продужено плаћање обавеза према држави све до завршетка другог круга приватизације, односно до тендерске продаје државног пакета акција у „Симпу“, што је било засновано на претварању друштвеног капитала „Симпа“ у државни капитал без накнаде. Крајњи рок да Агенција за приватизацију распише тендерску продају државног пакета акција у „Симпу“, али и у свим другим предузећима, био је 31. 12. 2008. године. Међутим, све до августа 2013. Агенција за приватизацију то није урадила, иако је био одређен приватизациони саветник. Отпуст дугова „Симпа“, заснован на примени Закона о приватизацији и одлукама владе, важио је до августа 2013. године, а тада је смењени министар привреде и финансија (господин Динкић) последњих дана свог мандата, увео тзв. „нулту толеранцију“ на плаћање пореза и тиме активирао (са државом регулисане) дугове „Симпу“, када је требало да буду намирени из оствареног приватизационог прихода. Од тог тренутка почела је голгота „Симпа“, који је свој опстанак до тада превасходно заснивао на чврсто уговореном извозу са угледним пословним партнерима из иностранства.

БЛОКАДА  Уместо да Агенција за приватизацију, према још увек важећем Закону о приватизацији, распише тендер за продају државног пакета акција у „Симпу“, пошто је постојао заинтересовани стратешки партнер, и да се из оствареног приватизационог прихода подмире отпуштени дугови „Симпа“ и предузеће успешно настави са радом, отпочео је процес тражења нових решења за приватизацију, током којих се губило драгоцено време и компанија се убрзано пословно урушавала. И поред свих напора, чак и данас, годину и по дана касније, још ниједно од 502 предузећа није приватизовано. „Симпо“ је прво, као и сва друга предузећа, по налогу Министарства морао да доставља податке о тзв. „личној карти“. Затим је, пре званично утврђеног рока на крају пословне године, морао да преда завршни рачун, процену вредности капитала, ревизорски извештај и да одржи ванредну Скупштину акционара са стањем на дан 27. 09. 2013. године.
Од тада до данас, поред редовне Скупштине акционара и предаје законом утврђеног званичног завршног рачуна, „Симпо“ је био принуђен да на захтев Министарства за привреду одржи још три ванредне Скупштине акционара, изврши нове процене вредности капитала, уради нове завршне рачуне и усвоји нове ревизорске извештаје. Наравно да су тај процес пратиле нове вредности акција и промене у структури акционарског капитала. Конверзија дугова „Симпа“ у државни капитал је модел који је Министарство привреде одредило за реструктурирање „Симпа“ као прелазно решење до коначне приватизације. Највећи део конверзије је завршен, а преостало је да се изврши још конверзија дугова РЗЗО и Града Београда.
У међувремену, пошто је вршена блокада рачуна „Симпа“ од стране Пореске управе, „Симпо“ је морао да обустави производњу чак и у случају извоза уговореног за „Икеу“, која је редовно петнаестодневно измиривала своје месечне обавезе од око 1,5 милиона евра. Велики пословни партнери „Симпа“, на чијим уговорима је у условима кризе почивао опстанак „Симпа“, у тим су околностима, на основу изузетно лошег сигнала који је послала држава и негативне медијске кампање коју су водиле поједине дневне новине, један за другим почели да отказују аранжмане „Симпу“ и да траже партнере у другим земљама. Само са „Икеом“ „Симпо“ је у 2013. имао уговорене послове у вредности од око 12 милиона евра. Престанак производње и готово свих пословних активности довео је до тога да „Симпо“ месечно остварује 2,5 милиона евра губитка, скоро 5 000 људи не прима плату и нема оверене књижице. „Симпо“ је стављен на стуб срама као највећи порески дужник, иако је имао са државом, према Закону о приватизацији регулисане, отпуштене, а до 2004. године чак и отписане дугове.
Све време у наведеном периоду – од августа 2013. до данас – „Симпу“ су се јављали заинтересовани стратешки партнери за куповину било делова компаније, било „Симпа“ у целини. Највећи број њих се пријавио Агенцији за приватизацију. Нови Закон о приватизацији и доношење других системских закона условили су додатно продужавање рокова за решење горућих проблема „Симпа“.

ТЕНДЕР   Као човек који је годинама детаљно упознат са пословањем „Симпа“, сматрао сам, а и сада сам уверен, да је држава много повољније могла да прода „Симпо“ док је активно пословао и имао уговоре са великим пословним партнерима из Европе (Икеа, Кика и др). Нема дилеме да ће, уколико сада буде расписан тендер за продају „Симпа“, у условима када предузеће не ради, понуђена цена могућих стратешких партнера бити знатно нижа. У исто време, наставак пословања „Симпа“ као предузећа са већинским државним капиталом несумњиво захтева ангажовање значајних финансијских средстава и стратешку подршку државе за обртни капитал. Успешна продаја подразумева паралелно решавање питања доспелих обавеза према банкама у вези са комерцијалним кредитима, добављачима итд. Такође, подразумева се да припремљена тендерска документација омогућава потенцијалним стратешким партнерима увид у реално стање „Симпа“.
Као што је општепознато, „Симпо“ је више него значајно предузеће на југу Србије, тим пре што је реч о великом предузећу које једино може да запосли око 5 000 људи. Његов политички, економски и стратешки положај су императив његовог опстанка. Свестан тога, „Симпо“ сам водио тако да расте и развија се, да запосли што више људи, било у матици, или у зависним малим и средњим предузећима и да, уз друге водеће, већ поменуте произвођаче буде моторна снага развоја југа Србије.
И данас када се одлучује о судбини „Симпа“, дубоко сам уверен да „Симпов“ национални бренд још увек постоји, да његове пословне перформансе нису угашене и да се могу активирати. По себи се разуме, уз одређене претпоставке. Свестан тога да ће пословну стратегију „Симпа“ креирати нови власник, један од стратешких партнера којег ће на тендеру изабрати држава, дајем себи слободу да изнесем своја размишљања о пословним перспективама компаније коју сам стварао и на чијем сам челу био готово 50 година. Такође, ово право заснивам на чињеници да сам као први човек „Симпа“ успео да га уведем у породицу водећих предузећа у дрвној индустрији Европе.
Пре свега, за мене нема дилеме да без свежег капитала који ће стратешки партнер унети у „Симпо“, без враћања пословних аранжмана са водећим европским произвођачима и трговцима намештаја, без отварања нових великих тржишта, па и повратка на претходно освојена тржишта, неће бити раста и развоја „Симпа“. Нов, свеж, додатни капитал стратешког партнера пре свега мора да буде усмерен у модернизацију производних капацитета да би се обезбедила производња конкурентних, квалитетних производа. Један део мора бити усмерен на образовање, преквалификацију и доквалификацију кадрова. Подразумева се, такође, да ће нови власник, као што је то урадила „Штада“ у „Хемофарму“, „Хенкел“ у Крушевцу и др, довести свој менаџмент. Један део свежег капитала мора бити усмерен у обртна средства, а значајан део у изградњу продајне мреже на новим тржиштима, као што је то некада радио „Симпо“.

5000 ПОРОДИЦА Пошто је својим растом и развојем „Симпо“ у тој мери заокружио своје производне процесе, успевао је да буде конкурентан у области опремања пословних простора, хотела итд. Сматрам да тај сегмент „Симпове“ будуће пословне оријентације треба и те како фаворизовати, јер је у тој области конкуренција других великих произвођача знатно мања. Тим пре што у Европи не постоји други произвођач који може сам, без кооперације са другим произвођачима, да понуди комплетан асортиман за опремање објекта било којег профила. Сасвим је јасно да све до сада речено подразумева значајна инвестициона средства, која као додатни капитал потенцијални стратешки партнер мора да унесе у „Симпо“. Тим пре ако се томе дода и опција заједничког улагања у производне капацитете који су због транспортних трошкова исплативији у областима нових великих тржишта.
Обим инвестиционих улагања који захтева будући раст и развој „Симпа“ логично подразумева преузимање компаније растерећене обавеза из претходног пословања. Сматрам да ће само под тим условима постојати заинтересованост стратешких партнера за тендерску продају „Симпа“, а тиме и њихова спремност да уложе значајна средства у инвестиције. Да би се успешно спровела приватизација „Симпа“, треба извршити његову ревитализацију и реструктурирање, јер за то постоје материјалне и кадровске претпоставке. Производни капацитети су очувани и лако се могу ставити у функцију; запослени такође. Једино ме брине да ће велики број запослених, недовољно информисан о могућој перспективи „Симпа“, похрлити да се пријави за социјални програм и одлазак из „Симпа“. Сматрам да је то примерено за старије и запослене који су оболели, али да највећи део запослених у „Симпу“, дубоко сам уверен, треба да остане, да се покрену производне активности, да се изврши реорганизација и да се постепено активирају све делатности. Поред запослених, свакако је потребно сачувати заокружене производне капацитете који ће „Симпу“ омогућити да освајање инотржишта и будуће пословне резултате заснива на пословима опремања. Највећи проблем, међутим, видим у обнављању пословних аранжмана са водећим „Симповим“ купцима.
Живим у нади да ће „Симпо“, којем сам посветио цео свој живот, и даље хранити најмање 5 000 породица на југу Србије и бити окосница развоја ове области.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *