Употреба писаца

Милован Данојлић

Представљање књига из нашег поднебља сложен је и незахвалан посао. Читалачка публика западних земаља, посебно она из Уједињеног Краљевства, има утврђене навике и прохтеве. Од преводиоца се тражи поенглежење текстова. Да би допрла до уха и срца леног читаоца, књигу ваља прежвакати према његовој пријемчивости… Испуњавање оваквих и сличних захтева спада у климатску адаптацију дела, али то је само почетак операције

Из „Тајмсовог књижевног додатка“ сазнадох за постојање једног необичног књижевног часописа. Излази у Енглеској, четворомесечно, и зове се „Васафири“. Назив је преузет из кисвахили језика (говори се у Кенији и подекваторској Африци) и значи „путници“. Часопис се доставља искључиво претплаћеним установама и преко on-line мреже. Уређивачки програм је праћење стваралаштва писаца-апатрида, путника, добровољних и принудних изгнаника, туђина у свету и у родној земљи. Сви смо, више или мање, васафири, код куће и у белом свету, у немилости код земаљских господара, на пропутовању кроз живот, а писање је терапеутски изум за савлађивање тескобе у друштву и у сопственој кожи.

Последњи број, према TLS-у, доноси преглед хитова (бестселера) полупромашаја и ћорака у корпусу преведених књига са подручја бивше Југославије. Занимање за судбину наших народа и народности и иначе је опало: буре барута је издимило, крв се не пролива, а тегобе обичног живота свако одлично познаје из сопственог искуства. Представљање књига из нашег поднебља сложен је и незахвалан посао. Читалачка публика западних земаља, посебно она из Уједињеног Краљевства, има утврђене навике и прохтеве. Од преводиоца се тражи поенглежење текстова. Да би допрла до уха и срца леног читаоца, књигу ваља прежвакати према његовој пријемчивости. (Мени је, својевремено, један познати издавач, човек љубазан и предусретљив, предлагао да Добрислава преименује у Жозефа. „Знате, Жозеф код нас звучи припросто, народски, а такав је, ако сам добро разумео, и ваш јунак.“) Испуњавање оваквих и сличних захтева спада у климатску адаптацију дела, али то је само почетак операције. На хоризонту очекивања још су важнија идеолошка и политичка мерила. Страна књига би требало да се уклопи у модел културом „незагађеног“ и стилски „неразвијеног“ писања, да донесе дашак свежине прирођене дивљацима, за чиме чезне конзумент презасићен  културом. Што се тиче политике у ужем смислу речи, канон је нашироко познат. Живимо у епоси офанзивног наступања капитализма не само као економске праксе него, још више, као спасоносне идеологије. Преведено дело треба да подржава ту идеологију чији програм испирања мозгова не заостаје за страсном самоувереношћу наших некадашњих усрећитеља. Западу никад довољно дивљења и похвала, поготово у годинама Кризе, што би писци из сиромашних и заосталих земаља морали осећати као саморазумљиву дужност.

Издавачи су, зато, посебно заинтересовани  за „истинске дисиденте“, жртве диктаторских режима, сведоке суровог прогањања и страдања. Публика таква штива гута са двоструком коришћу, срећна што сама не трпи насиље примитивних деспота (њени су много извештенији, дискретнији и успешнији) чему треба додати и  сласти присуствовања гладијаторским представама. Овакву јој је пријатност, некад, приредио и велики А. И. Солжењицин, али је уживање прекратко трајало. Стари зек, проницљиви посматрач и немилосрдни судија је, у беседи на Харварду, изнео нека  горка запажања  о западној цивилизацији,  због чега  је пао у немилост, да остатак изгнанства проведе као изопштеник на високим зидовима ограђеном имању у Вермонту. Тада му се открила једна данас свима знана истина: под паролом борбе против комунистичког самовлашћа, Запад је ударао на Русију. Вративши се у родину, писац „Гулага“ је примио  орден  из Путинових руку, на ужаснуће пропагандиста Слободног света. Бившег робијаша и бившег кагебеовца измирило је родољубље, а то се осећање, кад је Русија у питању, сматра за велики порок.

[restrictedarea]

Задовољи ли наведена „преегзистентна мерила“, идеал духовне неразвијености и политичке исправности, преведена књига ће, можда, савладати отпор провинцијалног читаоца према otherness (другојачијост, различитост) а на аутору је да пази како се понаша, да се клони иступа на Харварду и сличних скандала. Управо је такву несмотреност начинио један наш млађи писац. Име му не помињем прво, зато што досад нисам читао његове књиге, и друго, податке о судбини његовог романа узео сам из друге руке, из осврта на осврт. Прича је, и на основу оно мало чињеница којима располажем, карактеристична за начин на који се богати и моћни односе према стваралаштву писаца изван њиховог видокруга, и допуњује оно што о том предмету знам.

Наш је писац на себе скренуо пажњу великог света опозиционим ставом према режиму Слободана Милошевића. Критички однос је представљен као херојски чин, а храброст подразумева страдалништво. Превод његовог романа на енглески је угледао светлост дана, а онда су уследила разочарања критике, публике, издавача, па и писца. Наш прогоњеник је, у изјавама и коментарима, показао премало одушевљености освештаним вредностима западних друштава, па је изрекао оштре примедбе о владајућем схватању слободе и демократије. Изгледа да је посебно био циничан према начину на који евроатлантски емисари наступају у земљама неразвијене демократије. Описао их је као лицемере који, под изговором давања подршке дисидентима, брину пре свега о личној користи.

Изненађени домаћини и добронамерне колеге упозорили су га на пристојност, напомињући да би морао бити захвалан за милост која му је превођењем указана. Узалуд. Наш поносни и заинаћени земљак одбио је да учествује у слаткој лагарији. Колико год био критичан према нашој недавној политичкој прошлости – или управо зато – показао је исто толику одбојност према духовној жабокречини својих домаћина. Разочарани новински приказивачи су убрзо приметили да његов роман не приказује страхоте живљења под Милошевићевом управом; они су, захваљујући тв-извештачима, о тој диктатури били боље обавештени. Затим му је књижевни агент отказао услуге. Преведена књига је ушла у категорију издавачких промашаја, и дела нашег опозиционара се више неће преводити на Шекспиров језик.

Инцидент, разуме се, служи на част нашем књижевнику, и додаје лепу меру уверљивости његовој критичности према нашим приликама, па и право на претерану строгост у оцењивању Милошевићевог деловања. Млади човек је имао несрећу да се на првим корацима кроз живот сусретне са неразвијеним демократским поретком, и срећу да не упозна стање које је код нас владало у деценијама цветања култа личности. Слобода и неслобода су врло релативни појмови. Оно што су неки,  од 1990. до 2000, доживљавали као тиранију, нама, старијима, личило је на трули либерализам.

Западноевропским слободољупцима и човекољупцима остаје да из овог случаја извуку поуку. Искуство са Солжењицином није им било довољно да схвате неке просте ствари. Дисиденти и опозиционари су слободни људи, очајници који немају шта да изгубе, усамљеници погана језика којима је од свих богатстава остала једино реч, дакле, врло незгодни политички савезници. Са њиховом лојалношћу не ваља рачунати. Неко, коме је сметала млитава аутократија из деведесетих година, биће још осетљивији на медијско насиље и тужно једноумље западњачког јавног мњења. Ко је имао петљу да се одрекне угодности у родној земљи, још ће лакше одбацити једнократну помоћ либералних цицијаша.

Слаби су изгледи да неко ову опомену узме озбиљно. Вашингтон, Лондон, Брисел и Париз исувише су убеђени у своје историјско изабраништво, у право и дужност да целом свету намећу јединствени образац демократије и људских права, да би један балкански усамљеник пољуљао њихову надуту самоувереност. Ту им илузију потхрањују и многи наши невољници, вођени лудом надом да негде на свету постоји, да мора постојати Елдорадо.

[/restrictedarea]