Турски гамбит

Изградња гасовода преко Турске и нова подела енергетских карата

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Изградња гасовода преко Турске осмишљена је одавно, али су у Кремљу чекали да виде како ће Ердоган проћи на изборима и да ли ће успети да учврсти контролу после демонстрација диригованих са Запада

Нема никакве дилеме да ће гасовод „Јужни ток“ бити изграђен. За Русију није од пресудне важности да ли ће се звати јужни, турски или морски, јер овај гасовод већ постоји – не само у нацртима већ на терену. У његову изградњу на територији Русије „Газпром“ је већ уложио скоро пет милијарди долара, обезбедивши више него довољну количину енергента из Сибира. Оно што се мења јесте географија његове маршруте − транзитне земље кроз које ће пролазити, као и сама филозофија дистрибуције и продаје гаса. У новој подели енергетских карата, извесно је, више неће бити места за непоуздане и слабе партнере, подложне притисцима са стране, каквим се показала Бугарска – који најпре потпишу документ о изградњи, а онда на све начине опструирају реализацију. Избегавање проблематичних транзитних држава попут Украјине, а сада и Бугарске био је и биће основни мотив свих руских улагања у нафтно-гасни сектор Европе. У борби за профит, а у енергетици приходи нису мали, могу опстати само најјачи и најиздржљивији. Плашљиви отпадају.

 

ПРАВИ ЗАПЛЕТ Својом прошлонедељном изјавом у Анкари о немогућности извођења радова на гасоводу „Јужни ток“ кроз Бугарску, председник Русије Владимир Путин није саопштио ништа ново, већ само констатовао реалност. А та реалност гласи: „Јужни ток“ преко Бугарске и Србије није могуће изградити, због одбијања прве, и недовољне спремности друге, да се тога посла лате и одупру се притисцима Брисела и Вашингтона. Ово понављају и званичници у Русији, као и аналитичари. Једина земља која је била довољно упорна у одбрани „Јужног тока“ јесте Мађарска на челу са премијером Виктором Орбаном, а у последње време придружила се и Аустрија. Поред њих, једино је Италија показивала у вези са овим питањем какве-такве знаке отпора америчком диктату. И то је све. У таквим околностима, Русија се мирно и без имало хистерије окренула другом партнеру, Турској. И ту почиње прави заплет!

Показало се да Путинов избор Анкаре и председника Тајипа Реџепа Ердогана није дошао нимало случајно нити изненада. Наједном се испоставило да је реч о давно скованом плану, где се чекао прави тренутак за реализацију. Недавна победа Ердогана на председничким изборима, као и упорно одбијање Европске комисије и Бугарске да дају „зелено светло“ за „Јужни ток“ послужили су Путину као идеална прилика да оствари по руске интересе изузетно корисну и продуктивну замисао. Осим што ће веома брзо бити изграђен гасовод, по капацитету идентичан првобитном пројекту (63 милијарде кубних метара годишње) који ће снабдевати исте купце као и „Јужни ток“ ангажујући Турке у својим стратешким плановима – под условима које Ердоган напросто не може да одбије – Путин истовремено подрива јединство војне алијансе НАТО, чији је Турска веома важан члан. Па и више од тога: после приступања руском пројекту мегагасовода, сви остали алтернативни гасни пројекти иза којих стоји Вашингтон у великој мери губе на атрактивности.

Да се и не говори о томе да Русија може изградити преко Турске не један, већ два цевовода, у зависности од тога какви буду даљи кораци европских партнера. Уколико се буду и даље инатили са Москвом и играли отворено антируске игре по тактовима Америке, цена и услови под којима ће надаље набављати руски гас биће све виши и компликованији. Али, увек бар мало лакши и јефтинији него за амерички течни гас из танкера. Како се ових дана сликовито изразио први човек „Газпрома“ Алексеј Милер, ако неко не жели да му роба буде испоручена комфорно и јефтино на кућну адресу, онда ће морати да се обуче и оде до продавнице да је купи. У овом случају, продавница ће се звати Турска, јер ће се централни гасни терминал налазити на европској територији ове земље, недалеко од Истанбула.

 

[restrictedarea]

 

Желећи да понизе Москву и Путина, Американци, а поготово Европљани, сами су се нашли у проблему. Понижени ће тек бити, када буду коначно схватили да кључ њихове енергетске безбедности и економског просперитета – од сада држе Турци, вечити кандидати за пријем у ЕУ. Надаље, Анкара ће одређивати ко може и под којим условима да се на њеној територији накачи на гасну цев. Нема никакве сумње да ће Европљани и на то пристати, само да би се докопали јефтиног и доступног енергента. Не треба заборавити да од цене енергије директно зависи конкурентност сваког производа на светском тржишту. Ову лекцију је добро савладао Јапан, као земља великих производних могућности, али катастрофалног енергетског биланса. Иста судбина сада очекује и Европу. Русија је нудила фер излаз, енергетско партнерство за 21. век, али су Европљани поклекли под притисцима из Вашингтона.

 

ИГРА МАЧКЕ И МИША Путин је Бриселу оставио одшкринута врата за наставак сарадње, два пута наглашено поновивши у својој недавној посланици парламенту да Москва и даље жели добре односе са Европом, али од сада ће углавном Кремљ диктирати услове. Обезбедивши стратешким енергетским споразумима са Кином и Турском сигурност испорука за наредних неколико деценија, Русија је сада у позицији да се са Бриселом игра мачке и миша. Тачно је да западне санкције, у комбинацији са урушеном ценом нафте, причињавају бол Москви. Али, исто тако је тачно да Русија ове проблеме може да издржи. Курс рубље прати пад цене нафте, па је Путин већ објаснио да Москва од продатог петролеја и даље добија исту суму изражену у домаћој валути, што је важно за балансирање буџета. Како је радио са суфицитом, руски буџет наставиће тако и даље. Очигледно је да се Кремљ дуго и темељно припремао за најгори сценарио. Али, колико дуго ће преполовљене цене нафте моћи да издрже Американци и њихови савезници из ОПЕК-а? Треба очекивати да ће притисак арапског света на Вашингтон сваким даном да расте, док је домаћа америчка производња из шкриљаца, при садашњим ценама од 70 долара по барелу, практично немогућа.

После Путиновог саопштења из Анкаре о немогућности наставка пројекта „Јужни ток“, у западним медијима оцене овог потеза углавном су се сводиле на две основне. Прво, да је реч о Путиновом поразу у надметању са Америком. Ова оцена би била тачна да није гасних аранжмана са Кином и Турском, па руски председник сада може бити прилично спокојан и у „поразу“. Међутим, уколико успе да истргне Ердогана и Турску из америчког и НАТО загрљаја, тај пораз претвориће се у апсолутну победу. Управо на овом терену водиће се главна битка наредних месеци и година.

 

КЉУЧНИ ПРЕОКРЕТ Друга преовлађујућа оцена западних средстава информисања гласи да је Путин наводно израчунао да се европска потрошња гаса у наредним годинама „неће повећавати“ и да је проценио да руска економија не може да изнесе инвестицију каква је „Јужни ток“. Ове тврдње, за разлику од оних из прве групе, немају никаквог упоришта у реалности. Пре свега, најважнији руски интерес није да „повећава“ испоруке Европи – већ да се коначно ослободи Украјине као транзитне земље и њеног уцењивачког потенцијала. Тек после тога, Москва ће моћи да економски „заврне шију“ кијевском антируском режиму и примора га на потпуну капитулацију. Зато никакви трошкови не могу бити препрека Кремљу за реализацију овог стратешког циља, који утиче на опстанак саме Русије. Да се и не говори о томе да инвестиција од двадесетак милијарди евра за земљу каква је Русија не представља проблем. Тим пре што Москва у пројекат „Јужни ток“ улази са бројним европским партнерима, а од продаје гаса ови трошкови ће се подмирити већ за неколико година.

Знајући за ове калкулације, не чуди што су Американци предузели све што је у њиховој моћи да спрече изградњу алтернативног гасовода који заобилази Украјину. Јер, онога тренутка када „Јужни ток“ буде завршен – било преко Бугарске, било преко Турске – истог часа окончаће се и рок трајања власти Петра Порошенка и Арсенија Јацењука у Кијеву. Украјина ће бити приморана да се повинује захтевима из Москве, пре свега када је реч о неприступању НАТО-у. Овај преокрет значиће геостратешки продор Русије на Запад и осигурање њених граница. Суштински, биће то потпуни крах Американаца у Европи, почетак краја, а можда и сам крај НАТО-а. Враћањем Украјине под контролу, Русија ће преломити исход хладног рата у Европи и обезбедити нову равнотежу снага на континенту. Исто то догодило се и пред крај Другог светског рата, када су немачке трупе напустиле Украјину и после тога, било је само питање времена када ће Руси стићи до Берлина, или до Атлантика − да су хтели. А да би се то остварило, Москви је неопходно да изгради „Јужни ток“ који заобилази Украјину. Зато нема дилеме да ће он бити изграђен.

 

ЗАВРШНИЦА ЕВРОПСКЕ ПАРТИЈЕ Очигледно је да се европска партија на овај начин приближава својој завршници. Само три дана после Путинове посете Анкари, Представнички дом америчког Конгреса усвојио је антируску резолуцију коју су експерти оценили као званичну објаву хладног рата. Резолуцијом 758, усвојеном са 410 гласова „за“ (и само 10 „против“) позива се председник САД Барак Обама да предузме читав низ мера против Русије у вези са ситуацијом у Украјини. Позива се да уведе нове санкције Москви, да спречи рад руских медија у Европи, а тражи се и јачање америчког пропагандног механизма, пре свега у земљама са рускојезичним становништвом. „ЕУ, Европа и други наши савезници морају да изврше агресиван притисак на господина Путина како би га натерали на промену понашања“, објаснио је сенатор Адам Кинзингер. Резолуцијом се предвиђа и подршка Кијеву војним и обавештајним средствима, обустављање сваке сарадње НАТО-а и држава чланица са Русијом, као и притисак на земље које се још увек нису придружиле антируским санкцијама.

Ове озбиљне и претеће мере бивши конгресмен из Охаја Денис Кусинич назвао је – припремама за рат против Русије. Да би се оне правдале пред домаћом и светском јавношћу, неопходно је окривити Русију за агресију против „суверене“ Украјине. Корак у том правцу учинила је портпарол Стејт департмента Мери Харф: „То је директна последица деловања Русије, њене инвазије на исток Украјине, укључујући и упад преко границе тенковима, наоружањем и живом силом.“ Проблематичност оваквих изјава огледа се у томе што нико и никада није понудио ниједан веродостојан доказ да су било који руски војник, тенк или друго наоружање пребачени из Русије у Украјину. С друге стране, земље НАТО-a, првенствено САД и Канада, већ месецима снабдевају војним транспортним авионима режим у Кијеву свим могућим ратним материјалом и опремом.

Али, ако директних доказа руске инвазије нема – што, наравно, не значи да Москва не подржава своје сународнике у Украјини – постоји обиље материјала који поткрепљује тезу о кршењу међународног права и агресији према Русији из редова украјинске власти. Последњи у низу таквих примера јесу иступи нових депутата Врховне раде, изабраних из редова ратних командира војних и паравојних формација. Ови људи, попут Јурија Берјозе, сада представника партије „Народни фронт“, јавно говоре о слању диверзантских група на територију Русије, са циљем враћања „природне границе“ Украјине из 1917. године која се протеже преко читавог Кавказа све до Чеченије. Берјоза и његови истомишљеници из Раде изражавају подршку чеченским терористима, који су недавно извршили напад у Грозном и залажу се за отварање „другог фронта“ на Кавказу.

Такође, Радикална партија, на чијем је челу Олег Јашко, припрема у Кијеву „Конференцију антикремаљског блока народа“, где ће учествовати и Чечени и Дагестанци, као и „други народи који су погођени агресијом Руске Федерације“. „Сетите се да је територија Грозног до 1917. била Украјина. Границе украјинске државе биле су до Грозног. На нашим источним границама наша браћа се ослобађају од власти Русије. То је нормално. То су савезници Украјине. Најпре ћемо узети исток, затим југ, а онда крећемо на Кубањ и почињемо да обнављамо украјински свет“, запретио је Берјоза, који је неколико дана раније најавио формирање диверзантских група за упад у Русију. Наравно, нико се ни у Кијеву, ни у Вашингтону, а понајмање у Бриселу, није оградио од овог еклатантног говора мржње, нити је од Порошенка тражено да осуди ове терористичке претње које представљају директно позивање на злочин. Напротив, кијевски режим је миљеник западних „демократа“.

ВЕЛИКО РАШЧИШЋАВАЊЕ Суочен са овако агресивним насртајима на Русију и њене интересе, Путин ће, очигледно, учинити све да одсече кијевске радикале од тако масног залогаја какав је транзитни гасовод. Не само што се из њега може готово неограничено захватати бесплатни гас него Москва још мора Кијеву да уплаћује милијарде за транзит енергената. На тај начин, Русија живим новцем и гасом помаже опстанак режима који директно, војним средствима, ради против ње. Путин је био потпуно јасан прошле недеље у парламенту, када је рекао да је само у последњих неколико година Русија финансирала Украјину са 32,5 милијарди долара. Томе је сада дошао крај.

Русија, новим аранжманом са Турском, започиње велику игру у Европи, са циљем да једном засвагда рашчисти са Америком и НАТО-ом. Ако Турска наруши савезничко јединство и упути отворени изазов англо-америчкој доминацији у Европи, онда ће то бити јак сигнал и другим незадовољним државама. А таквих није мало. Рецимо, мађарски лидер Виктор Орбан у последње време не скрива свој антиамериканизам, а Вашингтон му већ месецима пакује „обојену револуцију“. Орбан је до краја остао уз Русе, иако је његова земља члан и ЕУ и НАТО-а. То би, условно речено, могао да буде модел за будућност и у државама попут Словачке, па чак и Чешке и Грчке. Рачуни за енергију како обичних грађана, тако и привреде ЕУ биће у будућности драстично увећани, што ће довести до пораста незадовољства и додатно заљуљати евроатлантски брод. Очигледно да се ЕУ и НАТО налазе на прагу судбоносних догађаја.

Путин је ту да „помогне“. Према оценама руских експерата од ауторитета, прошлонедељни „турски гамбит“ осмишљен је још одавно, али су у Кремљу чекали да виде како ће Ердоган проћи на председничким изборима и да ли ће успети да учврсти контролу после серије разорних демонстрација диригованих са Запада. Сада је куцнуо тај час, а руско „одустајање“ од „Јужног тока“ било је само представа за јавност, јер се никакав гасовод није ни градио – због забране из Брисела. Путину се, ипак, не може ништа замерити, јер је до последњег часа покушавао да покрене овај пројекат, о чему сведочи и његова посета Аустрији пре два месеца, када је и ову земљу укључио у њега.

Путин није никада крио да жели да у „Јужном току“ обавезно узме учешћа и Србија, традиционални руски пријатељ, па сада из Москве долазе јаки сигнали да је Кремљ спреман са Београдом да направи нове пословне аранжмане који би компензовали губитак магистралног гасовода. То казује, пре свега, о великом значају који Србија има у руској политици и зато су још увек могући разни обрти. Нови гасовод преко Турске, већ назван „Морски гасовод“, према последњим информацијама и мапи коју је објавила руска државна телевизија, могао би имати две маршруте. Једну већ постојећим правцем „Плавог тока“ и даље турским копном, па преко Босфора до грчке границе. Друга варијанта предвиђа полагање цеви по истој траси као и за „Јужни ток“, где би цев скренула на југ непосредно пре уласка у бугарске територијалне воде. Зато не треба у потпуности искључити ни могућност да пројекат „Јужни ток“ једног дана ипак буде обновљен.

На то указује и проста рачуница: преко Украјине се сада транспортује око 120 милијарди кубних метара гаса годишње. Да би се украјински транзит у потпуности искључио, неопходна су два нова гасовода капацитета 63 милијарде кубика. Један ће бити „Морски гасовод“ преко Турске. Уколико Бугарска, Србија, Мађарска и Аустрија буду довољно упорне и снажно лобирале у Бриселу – други ће бити „Јужни ток“. То ће бити потпуно у складу са руским интересима, јер Путин никад не ставља сва јаја у једну корпу, ма чија она била.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Ако је могуће, а могуће је, Србија мора да тражи транзитну руту од Турске преко Грчке, Маћедоније па од Прешева и Ниша ка северу Србије, па да се транзит настави ка Републици Српској, други ка Маџарској,Аустрији,Швајцарској, Словенији,Француска….

    Тако би заобишли Туту Бугарина , који је пошто су нама Србимам стално забијали нож у леђа, зарили нож у леђа Русији. Нека се и Русија освести и да схвати какви су им Бугари!

    Значи , нека Бугари сами праве гасовод са ким оће али ми са њима више немамо ништа, нити нам требају, и тачка.
    Други крак иде од Грчке преко јадрана до Италије…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *