Тони Парсонс – Србија је мој дом

Разговарала Мила Милосављевић

Чувени британски књижевник Тони Парсонс рекао је у интервјуу за „Печат“ да би у књижевну историју желео да уђе као писац романа о Шерлоку Холмсу − сер Артур Конан Дојл, или као Јан Флеминг, који је осмислио Џејмса Бонда, Агента 007

Овогодишњи Међународни сајам књига у Београду обележило је, између осталог, гостовање Тонија Парсонса, који слови за књижевну звезду у Великој Британији, али и у остатку света, а књиге су му до сада преведене готово на све светске језике. Стога су, када је реч о једном иностраном писцу, на Сајму најдужи редови читалаца забележени управо на „Лагунином“ штанду, која је издавач свих Парсонсових књига на српском језику. Велики тиражи и данашња популарност и код наше публике нису једина нит која овог Британца повезује са Србијом и Србима. Наиме, љубав Тонија Парсонса и Србије зачета је још пре неколико деценија када је овај писац, тада веома млад момак, на свом пропутовању доспео у Београд, у који се, како каже, заљубио на први поглед. Ту везу поткрепила је изузетна љубазност најпре његових првих београдских домаћина код којих је коначио, а затим и квалитетна сарадња са сада већ дугогодишњим издавачем, „Лагуном“, као и изузетно топао пријем читалаца са ових простора и њихов однос према њему .

У својим интервјуима је често истицао како га као човека потреса чињеница да је Србија већ дуго засута неправедним оптужбама, те је, где год је могао, настојао да прикаже лице наше истине, а љубав и наклоност према нашем народу посведочио је с пролећа ове године, када су Србију задесиле ужасне поплаве. Тада је овај човек покренуо велику акцију у Енглеској, али и у свету упућујући апел за помоћ Србији.

Србију Тони Парсонс сматра „посебном земљом у којој живе посебни људи“ и из многих разлога је доживљава „као свој дом“, надасве пошто се у њој осећа вољеним.

„Нажалост, Србија има помало негативну слику у свету. Ја лично сматрам да је та слика погрешна, неправедна и заснована на предрасудама. Међутим, мислим да она не може да се мења преко ноћи, па чак ни данас кад је Србија много повезанија са светом. Морамо да будемо стрпљиви и да почнемо да приказујемо истину онаквом каква је па да чекамо да се та негативна слика полако промени“, каже Парсонс.

Један од најпопуларнијих и најчитанијих писаца данашњице, британски аутор Тони Парсонс, аутор бестселера „Човек и дечак“, промовисао је овом приликом своје најновије дело под називом „Један по један“, напети први роман у новом експлозивном криминалистичком серијалу.

Како сте одлучили да промените жанр и почнете са писањем крими романа?

Био сам у прилици да присуствујем приказивању филма у режији Сема Мендиза. Познајем Сема Мендиза пошто му се својевремено допала књига „Човек и дечак“ и намеравао је да сними филм по њој. Седели смо, пили смо вино, причали о томе шта ко ради па ми је рекао да прави филм о Џејмсу Бонду, што ми се учинило као поприличан скок из једног жанра у други − од „Америчке лепоте“ до Џејмса Бонда: „Покушаћу да у том филму прикажем Џејмса Бонда онаквог каквог сам га упознао читајући књиге Јана Флеминга.“ Мендиз је рекао да ће поново да прочита Флемингове књиге које је прочитао са дванаест, тринаест година. И ја сам то помислио. Чим сам прочитао прву књигу, пожелео сам да створим јунака какав је Џеjмс Бонд. Схватио сам колики је подвиг ући у књижевну историју на тај начин, као Конан Дојл, као Флеминг. Желим да и ја постигнем нешто слично томе. С обзиром на то да нико није могао да поверује да ја могу да напишем кримић, морао сам најпре то да докажем и себи и другима. Размишљао сам о томе две године, пре свега да ли могу то да урадим, али и о томе да нисам имао уговор за ту књигу и да ли имам довољно средстава да то урадим. Узео сам све што имам, своју уштеђевину, своју будућу пензију и почео да пишем, не рачунајући ни на шта. Знао сам да ће то бити један потпуно нови почетак. И био је. Добио сам нове издаваче широм света. Свуда у свету, и у Немачкој, и у Великој Британији, у Америци имам нове издаваче, само у Србији – старог.

[restrictedarea]

Словите за писца који је у свим романима стао храбро иза својих емоција, открио их без страха. Уз то, читалачку публику сте освојили дубоком искреношћу и уверљивошћу, веродостојношћу онога о чему пишете. У чему је тајна те уверљивости будући да у својим књигама расветљавате сложене, танане односе међу ближњима, између очева и синова, мушкараца и жена? У чему је ваша тајна?

Не знам. Жене су и даље тајна за мене. Имам кћер од дванаест година и она је за мене једна велика мистерија. Имам и нешто старијег сина и одувек сам сматрао да њега много боље схватам. Што сам старији, све више схватам колико мало разумем жене. То је добра полазна тачка када је реч о женама, схватити да су оне једна нерешива тајна. Што се тиче односа према кћерима, мислим да већина очева има другачији став према њима него према синовима јер оне пре свега побуђују заштитнички став. Иначе за женске ликове ја узимам стварне особе, стварне жене као моделе и надахнуће и многи дијалози које воде жене стварни су, они које сам чуо. Стога у мојим књигама и стоји та нота уверљивости, јер се оно о чему пишем стварно и догодило. Писци морају да схвате да жене чине највећи број читалаца широм света, да су оне те које купују књиге и зато морају да стварају живе и уверљиве женске ликове у својим књигама како би женама били ближи. Наравно да је мушкарцу много теже да пише о женама, али мора се додатно потрудити да би успео да буде довољно уверљив.

Да ли и колико у вашим књигама има аутобиографског?

Да, наравно, у свакој књизи постоји нешто аутобиографско, али не само оно што сам ја доживео и што се мени десило него врло често и оно чега се плашим да ће ми се десити. Постоји неки аутобиографски ниво, али више у некој равни мог сна него онога што ми се стварно десило.

Јунак вашег романа је негативац, убица, који захваљујући друштвеним мрежама задобија популарност. Какав однос ви имате према друштвеним мрежама, у којој мери их користите?

Ја лично користим друштвене мреже, али мислим да оне захтевају пуно времена. Као партнер или партнерка која вас зове двадесет пута дневно и не да вам мира. Одрастао сам без таквих ствари и могу без тога, али, ево, у данашњем свету их је неопходно користити. Мој је став да пошто радим седам дана дневно и имам породицу, једноставно не желим да трошим време на њих тек тако. Наравно да се друштвене мреже могу искористити у добре сврхе, као што је то било са цунамијем у Јапану и код поплава у Србији. Мене преко педесет хиљада људи прати на Твитеру и добро је што могу да их обавестим о нечем важном а у циљу неке племените акције. Друштвене мреже могу, међутим, да буду и сурове и да не приказују људе у најбољем светлу. Да је Џек Трбосек данас жив и да убија своје жртве, он би, наравно, такође „твитовао“. И данас се друштвене мреже користе у зле сврхе. Сви смо видели снимке јавног погубљења двојице британских новинара. Ствар је у томе што је тешко изоловати лоше информације. Тешко се и искључити из свих информација, па и оваквих. У томе је, између осталог, и моћ друштвених мрежа.

Како су, по вама, друштвене мреже утицале и како утичу на однос између мушкараца и жена?

Мислим да друштвене мреже нису промениле односе између мушкараца и жена. Порнографија је одговорна за то. Слободан приступ порнографији, који сви а нарочито млади дечаци имају, потпуно изврће њихову слику будућег односа према женама, њихову слику полности. Моја генерација све то није имала. Ми смо били некако незграпни, невешти и морали смо да савладамо толико тога да бисмо почели да разумемо језик комуникације са супротним полом, док данас дечаци имају потпун приступ порнографији која, нажалост, у великој мери одређује њихов однос са супротним полом и то битно мења однос између мушкараца и жена, што ће се тек осетити у будућности. У мојој земљи су људи већ почели да се буне против приказивања насиља, стварног и измишљеног. Тек за двадесет, тридесет, педесет година видеће се праве последице нечег таквог. Мислим да друштвене мреже заправо представљају и један нови вид насиља. Некада сте имали шансу да неког насилника, који вас сачека негде иза ћошка, савладате, док данас насилници могу да врше насиље седећи у својим становима, само куцкајући на тастатури. Нисам за анонимност на интернету. Сматрам да би сви они који се региструју на друштвеним мрежама морали то да чине са правим, а не са лажним подацима и да нико јавно на овај начин не сме да изговори оно што не би рекао приватно, јавно и уживо. Наравно, ја сам покушао да у свом роману прикажем време у којем смо сада, као што је сваки од писаца кримића чинио. Стога је било неопходно дохватити се и дотаћи друштвених мрежа. Поставио сам себи питање, градећи лик убице у свом роману, да ли би он имао потребу да „твитује“ и схватио да је одговор на то потврдан, и то сто посто. Ја користим друштвене мреже да ставим слике себе и свог пса или пак своје фотографије са неком остарелом рок звездом. У том смислу, друштвене мреже су веома погодне. Мислим да је интернет најпогоднији за приказивање слика симпатичних паса.

Пробили сте лед тиме што сте своје најдубље емоције, мушке емоције пренели на папир. Пре вас, чини се, мушкарци нису имали храбрости да о својим осећањима проговоре тако отворено и искрено. Не знам за друге, али у Србији сте постали узор многим младим писцима. Верујем да би сви они хтели да знају како је то бити Тони Парсонс.

Врло ми је тешко да то дефинишем. Сматрам да је писац добар онолико колико је добра његова последња књига, као што је новинар добар онолико колико је добар његов последњи чланак. Увек би се требало трудити да будеш још бољи него што си био у свом последњем делу. То је мој став и мислим да не постоји никаква друга тајна. Кад сам написао књигу о Максу Вулфу, рекао сам својој уредници да нисам у стању да напишем бољу књигу од прве. Она ме је питала да ли могу да напишем макар исту као претходну. Рекао сам да могу. И написао сам је. Ернест Хемингвеј је имао одличан рецепт за стваралачку блокаду. Говорио је да треба написати једну реченицу, једну праву реченицу, и то је довољно. Дешава се свима, и новинарима, и писцима, да се блокирају и да им једноставно не иде, али Хемингвеј је одао тајну. Треба написати једну праву реченицу и онда ће остале доћи.

Сваки писац има нека само њему знана правила писања, начин писања, ритуал, тајну. Имате ли ви неку своју тајну? Како пишете, у које доба дана? Имате ли нека правила?

Имам. Како год да се осећам, где год да сам и какве год друге обавезе да имам, ја дневно морам да напишем хиљаду речи. То је моја дневна доза писања колико год да траје: свеједно да ли је то осамнаест минута или осамнаест сати. И испоставило се да је то добро. Писање књиге је као маратон. Сваки писац мора да пронађе, да одреди свој темпо писања и да се њега држи како би преживео огромну трку до завршетка књиге. Трудим се да обавим свој задатак и у том смислу мој посао се не разликује од посла дрвосече или возача. Одредим свој посао за данас и то је то. Одредим да је мој посао тог дана одређен број страница, поглавље у књизи. Ако то завршим брже него што сам планирао и оног дана кад сам планирао, још боље, онда могу да изађем и одведем свог пса у дужу шетњу. Мене је, иначе, веома интересовало како други писци пишу, па сам дознао да има писаца који пишу дневно одређен број речи. Стивен Кинг пише три хиљаде речи, док је Грејем Грин писао дневно пет стотина речи. Будући да је куцао речи писаћом машином јер није било компјутера, он је током писања правио паузе како би избројао речи да би знао да ли је урадио довољно. За писање романа је потребан дар, потребно је надахнуће, али за само писање је потребна воља. Пише се снагом воље. Као што се снагом воље пење на планину. Џоана Роулинг је, када је завршила свој рукопис, обишла дванаест издавача да би јој тек тринаести прихватио књигу која је оборила све дотадашње рекорде читаности. Она је испрва имала све разлоге да одустане, али није одустала. Мислим да је у томе тајна. Писање мора да се врши снагом воље. Са писањем је као и са љубављу. Да бисте писали, потребно је да макар један човек верује у вас, као што је, да бисте имали љубав, довољно да вас воли само један човек. За мој први роман, „Човек и дечак“, такође нико није био заинтересован. Међутим, довољно је било да се заинтересује један човек, да одлучи да га објави па да он буде распродат у милионским тиражима широм света. То је као са љубављу, као што рекох. Не мора да вас воли цео свет. Довољно је да вас воли само једна особа.

Да ли овај жанровски заокрет сматрате својим трајним опредељењем или имате намеру да се вратите темама којима сте се бавили у својим претходним књигама?

Мислим да писац нема много избора кад је реч о причама које пише, већ да може да исприча само ону причу коју носи у себи. То што сам променио жанр није била нека врста моје свесне одлуке. Једноставно, желео сам да испричам ту причу и испричао сам је. Био је то чист крими роман. Ризиковао сам, али сам био спреман на то. Писац мора да буде спреман да уложи све што има у књигу коју пише. То сам урадио − уложио све и само тако ћу добити праву ствар. Ја сам желео, истински желео да направим књигу која ће бити жанровски другачија, али која ће успети да искаже ону снагу емоција из претходних мојих књига. Мој јунак има кћер, није самац као Џејмс Бонд, што му даје једну нову црту.

Шта мислите о будућности књиге сред нових и нових медија? Хоће ли, по вама, књига у својој класичној форми преживети електронску?

Не мислим да је књига угрожена. Промене се дешавају, то је чињеница, али мислим да књигу неће угрозити та чињеница. Мислим да долази до неке врсте прерасподеле. У Британији се моја најновија књига, на пример, продаје отприлике пола-пола: пола у штампаној, а пола у електронској форми. За мене је то сасвим у реду. Мени као писцу одговара да постоји више формата књиге. Са музиком је другачије. Некада су постојале винил плоче, које су се чувале. Данас постоје компакт дискови, које можете лако да замените новим. Плоче не. Као ни књиге: књига је вољена као предмет, као нешто што се радо чува и то се неће променити. Они који праве листе бестселера у свету не броје електронске, већ само писане примерке. Док у Америци броје и једно и друго. Мој издавач из Америке мени шаље извештаје и о продатим електронским примерцима, и о писаним. Ја немам проблем с тим. Мислим да књига није угрожена. Моја кћер, рецимо, веома воли да чита и често је видим да чита електронску, али и класичну књигу. Каже како воли да је држи у руци. И то је то. Нема зиме за књигу у будућности.

На чему радите тренутно?

Тренутно пишем оно што је у мојој земљи веома популарно а то су кратке приче. Да читалац не би чекао нову књигу са Максом Вулфом, ја ћу написати две кратке приче што повезују два романа, последњи и следећи који намеравам да напишем. У њима постоји један лик који је невино оптужен. У почетку сам мислио да буде Рус, али на путу ка Београду сам се сетио да би то могао да буде и Србин будући да се вама често дешавало да вас оптужују за оно за шта нисте криви.

На интернету имате обиље фотографија са својим псом. Да ли ћете му можда у будућности посветити неку књигу?

Мој пас се зове Стен, тако да није искључено да ћу да напишем роман који ће се звати „Мен и Стен“ (Човек и пас). Са псом проводим највише времена током дана. Шетамо заједно, проводимо по читав дан заједно, док пишем или се пак одмарам. Онда он дође на мој кауч и заједно се одмарамо. Пси су једина бића која безусловно воле. Њима није уопште битно да ли смо ми заслужили љубав коју нам пружају. Зато су пси за мене посебни.

Колико вам је искуство у новинарству помогло током писања романа?

Новинарство у великој мери помаже писању романа, пошто знамо да многе новине измишљају садржину својих текстова. Шалу на страну, новинарство умногоме помаже писцу јер га дисциплинује. Писац који се бавио новинарством зна шта су рокови и на неки начин је истрениран, јер их поставља сам себи или пак одговори много лакше уколико му их поставе уредник и издавач. Такви писци готово нагонски реагују на рокове. Ето, на пример, рок да завршим своје две приче је осамнаести новембар и ја ћу то остварити. Знам шта су рокови и умем себе да натерам да у времену које ми је на располагању дам све од себе и остварим зацртано.

Шта мислите о дешавањима у свету, о све бројнијим жариштима где људи непрестано страдају?

Нисам противник промена, али до промена треба да дође тако да оне не донесу социјални неред и друштвени хаос. Доказало се кроз историју да се ретко која револуција завршила без крви и суза и да је ретко која донела нешто добро.

[/restrictedarea]