Почетна / Свет / Страх од раздора у западној фамилији

Страх од раздора у западној фамилији

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Турски „вирус“ као опомена: у западним престоницама се процењује да би Путинови потези, попут„загрљаја у Анкари“ и похвала партнеру који „води рачуна о сопственим интересима а не о туђим политичким амбицијама“, могли да направе озбиљну „пукотину“ у бетонском зиду санкција и изолацији Русије

Запад прати сваки нови потез и покрет непредвидивог руског председника са све уочљивијом стрепњом и све наглашенијом нервозом. После „београдске грознице“, која је протресла не само Берлин него и друге западне престонице, у понедељак су се поново, још снажније, огласила звона на узбуну: Владимир Путин је самоуверено и амбициозно економски и политички (пратило га је десет министара и већи број пословних људи) крочио у истурено, али стратешки изузетно важно НАТО „двориште“, започињући, готово демонстративно, очигледно добро припремљену посету Турској.

Догађа се оно чега су се стратези потпуне изолације и економског изнуривања Русије путем санкција највише плашили – веома важан члан политичке и војне западне породице (турска војска је друга по снази и бројности у алијанси) отвара широм врата Русима и руском бизнису.

Жустри и жучни прекори и опомене генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга Анкари да не „торпедује“ режим санкција уведених Москви „избледели“ су и устукнули пред Путиновим похвалама домаћину, који „није жртвовао сопствене интересе зарад туђих политичких амбиција“. А ти, обострани интереси су „проговорили“ у импресивним бројкама: са 26 милијарди долара у 2013. години и близу 40 у овој, размена између две земље ће у наредној години скочити на 100 милијарди.

Није то лицитирање астрономским бројкама без покрића: само у првих девет месеци ове године, у време западних санкција којима се Анкара није придружила, извоз живине и хране из Турске у Русију повећао се за 447 одсто, уклоњене су последње сметње за изградњу турске нуклеарке коју ће градити, дакако, Руси (вредност 20 милијарди евра) повећаће се испоруке руског гаса (Турска је, после Немачке, највећи купац руског енергента) руска ракета је већ отпремила у космос један турски сателит, а следи ускоро други и у плану је изградња огромног складишта гаса у Турској за потребе Јужне Европе.

Поражавајућа победа Лоша вест за нас, али и за Европу: Путин је из Анкаре поручио да нема смисла трошити стотине милиона долара за полагање цеви у Црном мору ако се Бугарска не избори за дозволу Европске уније. Бриселска бирократија је у прегањању с Москвом, у контексту украјинске кризе, однела (да ли само привремено?) Пирову победу. Радила је на сопствену штете и на радост Американаца.

У европским престоницама се, иначе, страхује да би „турски вирус“ и овакви Путинови подухвати могли да изазову озбиљне „пукотине“ у бетонском зиду западних санкција и деобе у фамилији, са чим Путин, упозорава се на Западу, у својој стратегији и рачуна. Готово успаничено, на то је указала, још у оном оштром говору у Сиднеју, немачка канцеларка Ангела Меркел: „Постоји велика опасност да се поделимо.“

Немачки недељник Шпигл је додао да је „та опасност у овом тренутку највећа од избијања украјинске кризе“. Не само као потенцијална опасност од подела у Европској унији него и у самој немачкој кући, јер су се први пут чули „дисонантни“ тонови унутар владајуће коалиције.

Ко се игра ватром Упркос демантијима и тврдњама да у великој коалицији влада хармонија, било је очигледно да социјалдемократе и конзервативци не говоре „једногласно“. Медији су „прочитали“ да је министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер, иако је није директно споменуо, опоменуо и Меркелову да „спусти тон“. Запад би морао да пази, упозорио је шеф немачке дипломатије, каквим тоном говори како не би угрозио шансе за могућност окончања сукоба са Русијом.

[restrictedarea]

Медији су гракнули: Путин баш то хоће. Да продуби „процеп“ у коалицији „бацањем карата“ на социјалдемократе и Штајнмајера. Тражили су и нашли „потврду“ за то у речима које је госту из Берлина упутио његов домаћин у Москви, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров: „Веома је добро, драги Франк Валтер, што ти, упркос свему што се говори ових дана, чврсто држиш до нашег личног контакта.“ Уследио је уз то, за немачке медије, „крунски доказ“ – Штајнмајера је, сасвим неочекивано и непланирано, на разговор позвао лично Путин!

Иза затворених врата, коалициони партнери су морали да „глачају“ неспоразуме у вези са неким темама око којих је последњих недеља варничило. Сасвим сигурно се „потегла“ и тема „Путин“, иако то у јавном саопштењу уопште није споменуто. Брзо се, међутим, могло видети да Меркелова није „спустила тон“. Пред посланицима Бундестага још оштрије је оптужила Путина за „анексију Крима“, која се „ничим не може оправдати“, тврдећи да руски председник у украјинској кризи „угрожава европски мировни поредак“. Потрудила се, ипак, да демонстрира јединство у коалицији кад је реч о политици према Москви и изрекла похвале Штајнмајеру и „његовим дипломатским напорима“.

Уследила је жустра расправа у којој је, као први говорник, представница левице (садашња животна сапутница Оскара Лафонтена) Сара Вагенкнехт, оштро напала Меркелову, тврдећи да је канцеларка погрешном политиком у украјинској кризи гурнула Немачку у нови хладни рат с Русијом, угрожавајући мир у Европи. „Ви упозоравате на опасност од пожара ширих размера, а управо припадате онима који с упаљачем јуре около. Увођењем санкцијама започели сте један бесмислени економски рат.“

Разумевање за Путина Меркелова је могла да игнорише речи своје оштре критичарке – велика коалиција је својом премоћи учинила опозицију (зелени, левица) готово ефемерном. Њој, очигледно, због одјека у јавном мњењу, теже пада „разумевање за Путина“ које су јавно изрекле личности таквог формата као што су три бивша канцелара – Хелмут Шмит, Хелмут Кол и Герхард Шредер) бивши али вечити шеф немачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер, бивши премијер покрајинске владе Бранденбург и кратко време први човек Социјалдемократске партије Матијас Плацек, сива еминенција америчке спољне политике Хенри Кисинџер и на крају, велики „кум“ немачког уједињења, последњи лидер Совјетског Савеза и, доскора, Путинов критичар, Михаил Горбачов.

Цитираћемо овде само неке делове Шмитовог интервјуа недељнику Цајт, чији је, иначе, суиздавач и редовни сарадник чак и у 95. години живота.

На питање да ли је анексија Крима кршење међународног права, бивши канцелар одговара:

„Нисам сигуран, међународно право је веома важно, али се често крши… У случају Крима, много је важнија историја… Све до деведесетих година 20. века Запад није ни сумњао да Крим и Украјина припадају Русији.“

Шмит је додао и да је Украјина „независна држава која није национална држава“ и да је „међу историчарима спорно да ли украјинска нација уопште постоји“. „А и какве су уопште правне последице Хрушчовљеве одлуке из 1954. (да Крим поклони Украјини)“, упитао је он.

Упитан да ли Путинове потезе сматра легитимним, одговорио је да их „у потпуности разуме“, али да је израз легитиман „категорија која је овде неприменљива, јер се целокупна ситуација не може посматрати као правни проблем“.

Шмит је упозорио да је садашња ситуација изузетно опасна, јер је „Запад застрашујуће узнемирен, што опет води ка сличној реакцији у руском јавном мњењу“, те да су економске санкције које је Запад увео Русији потпуно „бесмислене“.

Бивши канцелар је апсолутно одбацио мегаломанију као покретач Владимира Путина и оценио да би свако вероватно истоветно реаговао у вези са питањем Крима када би се нашао у његовој позицији.

Искључивање Путина из Групе осам најразвијенијих земаља оценио је као „несрећну изјаву Ангеле Меркел“ и додао да „ако испред некога залупите врата, кад-тад ћете морати поново да их отворите“.

Шмит је одбацио тезу да у Немачкој тренутно има ратних хушкача, оценивши да је „немачки народ свестан велике среће што је нестала мржња према Русима и што због страха од њих нећемо изгубити разум“.

Фатално неразумевање А сада о „разумевању за Путина“, што се на Западу, у све усијанијој атмосфери, сматра „смртним грехом“, од стране човека за кога се не би могло рећи да је било када показивао симпатије према Москви − Хенрија Кисинџера.

На опаску новинара Шпигла да криви и Запад за ескалацију ионако драматичне ситуације у Украјини, Кисинџер каже да Европа и Америка нису схватиле значај (тамошњих) збивања која су започела економским односима Украјине са Европском унијом и потом кулминирала демонстрацијама у Кијеву.

Откуд толико разумевање за Путина? Украјина је, каже Кисинџер, увек имала посебан значај за Русију. Било је фатално то не схватити.

Постоји ли опасност од хладног рата? Опасност постоји и ту опасност не бисмо смели игнорисати. Обнављање Хладног рата представљало би трагедију.

Кисинџер, иначе, сматра да је Крим „посебан случај“. Украјина је дуго припадала Русији. Може се прихватити став да једна држава не сме да присваја део територије друге државе, али – анексија Крима се не може (као што се чини) упоређивати са Хитлеровим упадом у Чехословачку.

Бивши амерички државни секретар упозорава да је Русија потребна Западу у решавању криза у свету, као што су „нуклеарни конфликт“ са Ираном и грађански рат у Сирији. То је важније од ескалације сукоба с Кремљом поводом Украјине. Украјина треба да остане независна држава, без права да буде НАТО чланица.

Црвена линија Нову варницу око ове ионако запаљиве теме потпалио је украјински председник Петро Порошенко. У интервјуу Другом програму немачке телевизије, емитованом у понедељак вече, непосредно пред НАТО сусрет на амбасадорском нивоу, Порошенко је рекао да ће се Украјинци на референдуму изјашњавати о уласку у НАТО. Генерални секретар западног савеза, Столтенберг, пожурио је да га принципијелно подржи: свака земља има право да сама одлучује о томе.

То је играње ватром, констатовано је промптно у Берлину. НАТО је више пута саопштио да не постоји војно решење за украјинску кризу и његовим политичким и војним челницима би сада било паметније да ћуте. Медији примећују да је Столтенберга „изабрала“ и предложила управо Меркелова, сматрајући га уздржанијим од његовог претходника Андерса Фог Расмусена. Истицање украјинске НАТО кандидатуре „иде само на Путинову воденицу“, јер руски председник је више пута енергично поновио да је то за њега „црвена линија“ која се не сме прећи. То би, упозорава се у Берлину, изазвало раздор у западној породици: само је мањина, коју чине Пољска и балтичке земље, за улазак Украјине у НАТО. Остали се држе принципа: сваки улазак треба да буде користан западном савезу као целини, а не само кандидату. Шеф немачке дипломатије је пресекао и рекао да Украјина и НАТО могу имати партнерске односе, али да не може доћи и до пуноправног чланства.

Између анатеме и дивљења Оно што делује збуњујуће и иритирајуће за политичку елиту на Западу јесте чињеница да медијска сатанизација руског председника готово појачава наглашено поштовање према њему, које иде до отвореног дивљења. У трагању за ослонцима „Путинових апологета“, коментатор Франкфуртер алгемајне цајтунга 2. децембра спомиње три „изворишта“. Прво, што се превасходно тиче Немаца, то је комплекс кривице који се протеже од Другог светског рата до преваре с НАТО проширењем на Исток. Друго, што не почива само на политичком антиамериканизму и потреби за противтежом, јесте последица уверења да је у току проблематична американизација света, у политици, култури, технологији. И треће јесте жудња за социјалним и политичким моделом другачијим од „декадентног“ и „дезоријентисаног“ западног друштва и снажним политичким и духовним вођством.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *