Почетна / Друштво / Србија на Путу свиле

Србија на Путу свиле

Пише Филип Родић

На самом почетку Самита Кине и 16 држава средње и источне Европе у Београду јасно је да Пекинг приоритет за улагања у овом региону пре свега види у изградњи саобраћајне инфраструктуре, која би азијском змају требало да омогући једноставнији приступ европском тржишту

Пре нешто више од месец дана, 8. новембра, Пекинг је одлучио да издвоји чак 40 милијарди долара за изградњу саобраћајне инфраструктуре која ће представљати нови Пут свиле и побољшати повезаност не само широм азијског континента него и додатно учврстити везе са Европом. Циљ овог пројекта је, како је рекао председник Кине Кси Ђинпинг, да се отклони „уско грло“ у Азији и поправи копнени саобраћај. Када се ово има у виду, постаје потпуно јасно и зашто су главни пројекти о којима се разговарало на Самиту у Београду управо изградња железничке инфраструктуре између Београда и Будимпеште и Београда и грчких лука Пиреј (кинески поморски гигант „Коско“ има тридесетпетогодишњи уговор о проширењу два контејнерска терминала у овој луци) и Солун (за чију куповину Кина одавно показује велико интересовање). Дугорочно, Пекинг жели да смањи зависност државе од поморског транспорта којим доминирају европске компаније, а поред тога, оживљавање Пута свиле отвориће и нова тржишта за кинеске извознике. Такође, рачуна се да се време транспорта добара из Кине у Европу на овај начин може смањити за чак седам дана. Само у Србији, садашње и будуће инвестиције Кине превазилазе две милијарде долара, што укључује и изградњу моста на Дунаву (који је, када је најављен, са вредношћу од 226 милиона долара био највеће кинеско инфраструктурно улагање у Европи) и модернизацију железничке пруге између Београда и Будимпеште. У Црну Гору ова азијска држава планира да уложи 690 милиона евра за изградњу 110 километара ауто-пута и још 375 милиона евра у проширење македонске путне мреже на западу земље.

 

[restrictedarea]

 

Пекинг је и раније јасно показивао да је врло способан у уочавању слабих сегмената у светској економији и да има склоности да искористи тај вакуум и на своју, али и на корист земаља у које инвестира. Оваква политика, како се до сада показало, пре свега у Африци, штету је нанела само интересима САД и њихових финансијских експонената – Међународног монетарног фонда и Светске банке. Отуда не треба да чуди да у тренутку док Вашингтон, Брисел, Париз и Берлин играју опасну игру с Москвом, Пекинг користи прилику и ускаче у празан простор југоисточне Европе, где потписује значајне споразуме. Од 16 земаља које учествују на Самиту, њих пет – Србија, Босна, Македонија, Црна Гора и Албанија – нису чланице Европске уније и могу бити посебно пријемчиве за повољне кинеске инвестиције. Овакво јачање односа Кине са дотичним земљама Бриселу може бити само трн у оку, што су одређени европски политичари и отворено показали реагујући с констернацијом на најаве премијера Ли Кећијанга дате пред почетак Самита да Пекинг жели да до 2018. удвостручи трговинску размену, која је још прошле године достигла 60 милијарди долара, док је у првих десет месеци ове године износила 50 милијарди долара, десет одсто више него претходне.

 

Западна злурадост На Западу је до сада пролазило некако незапажено то што је Пекинг у последње две године у регион улагао милијарде долара, јачао стара и стварао нова пријатељства. Док Брисел, који потреса економска криза, само гледа где и како да уштеди, Пекинг се, са друге стране, појављује као богати рођак који земљама региона што нису саме у стању да обнове и изграде сопствену инфраструктуру даје повољне кредите и инвестиције. Како се на Западу на ово гледа, најбоље се може видети из тога како тамошња штампа представља Самит. Немачки Зидојче цајтунг, на пример, пише да „Кинези не долазе као добри Самарићани“ и да ће на „инфраструктурним пројектима вредним 10 милијарди долара, које је поменуо Ли Кећијанг, бити упослене кинеске фирме“. Ова пракса давања кредита под условом да се упосле фирме из државе кредитора на Западу је, наиме, потпуно непозната. Забринута ЕУ још упозорава и да „у Србији, која није чланица ЕУ и Брисел не може да надгледа тендере, па се може замерити да се пројекти са Пекингом закључују уз спречавање конкуренције и да од тога домаћа привреда мало профитира“. Брисел утеху, међутим, налази у чињеници да је ЕУ довољно моћна да заустави пројекте који нису у складу са њеним правилима – као што је то било у случају „Јужног тока“.

Запад указује да су кинески кредити тек наоко примамљиви, али да се иза њих крије то да Пекинг договорене пројекте изводи у „сопственој режији“ и са „сопственим компанијама“. Досадашње искуство и чињенице, међутим, говоре мало другачије. За разлику од ММФ-а и Светске банке, који своју помоћ условљавају суровим мерама штедње и флагрантним мешањем у унутрашњу политику земаља са којима преговарају, кинески кредити додељују се практично без икаквих условљавања, са минималним каматама.

Као и увек када Србија склапа некакве договоре са неамеричким и неевропским партнерима, јављају се и домаћи стручњаци који „чврстим аргументима“ показују колико су такви кораци, у ствари, штетни по Србију. Тако је, на пример, професор Факултета политичких наука у Београду и саветник генија политичког превртања, Вука Драшковића, Предраг Симић изјавио да кредити које Кина нуди Србији представљају потенцијално оптерећење за државне финансије, упркос томе што су повољни. „Проблем ће бити још већи уколико се не нађе неки други модалитет финансирања модернизације пруге    Београд – Будимпешта, јер Мађарска може да прихвати кинески кредит за ту деоницу, а за Србију је то, изгледа, немогуће“, рекао је Симић и додао да би Србија морала да нађе неки други начин да финансира ту пругу уколико Кинези не прихвате концесију, што до сада нису радили. Да ли је тај други начин можда повољни и безусловни кредит ММФ-а или Светске банке? Чудно је што овакви експерти не дижу свој глас када се Србија задужује код ових институција и што ретко ко од њих критикује пословне аранжмане са овим „добротворним организацијама“.

Чека ли Пут свиле судбина „Јужног тока“ Као што смо видели, интерес Кине у овом региону иде много даље од освајања новог тржишта, које за ову државу ни не представља велики залогај и тешко је замислити да Пекинг балканском тржишту може придавати превелики значај. Такође, овај регион, иако обдарен природним богатствима, тешко да им може бити занимљив и као извориште ресурса, што је, на пример, случај са Африком, у коју је Пекинг уложио много новца. Ово нас враћа на Пут свиле и јасно доказује да је Кина, у суштини, концентрисана на инфраструктуру и приступ западноевропском тржишту. Кинеска дугорочна стратегија дефинитивно Србију види као стратешког партнера у региону у којем се може направити дистрибутивни центар за читаво европско тржиште. Почетна тачка за развој кинеске мреже по Европи је лука Пиреј, која је постала и главна капија за увоз кинеске робе на Стари континент. Будућом железничком мрежом, коју Кина планира да развије, транспорт робе ће се, као што смо напоменули, до западне Европе скратити за читавих недељу дана. Ова држава има интерес да дугорочним стратешким инвестирањима продре на територију Балкана, поред саобраћајне инфраструктуре, и у домену енергетике (споразум о „Костолцу“) телекомуникација и пољопривреде. За Кинезе је посебно примамљив енергетски сектор, у који западне компаније нису баш вољне да инвестирају, а има огроман потенцијал.

Опасност за све балканске земље, међутим, лежи у нашем „највећем пријатељу и светлости на крају тунела“ којој тежимо – Европској унији. ЕУ је већ демонстрирала да може спречити инвестиције које би овом региону помогле да се усправи (Јужни ток) а и сада прети својом моћи да заустави пројекте који „нису у складу са њеним правилима“, односно интересима.

 

[/restrictedarea]

 Потписано 13 споразума и меморандума

Представници влада Србије и Кине у оквиру Самита у Београду потписали су уз присуство премијера Ли Кећијанга и Александра Вучића тринаест докумената о сарадњи две земље:

  • Споразум о привредно-техничкој сарадњи Владе Републике Србије и Владе НР Кине
  • Меморандум о отпочињању студије изводљивости о изградњи индустријског парка
  • Споразум о међусобном оснивању културних центара
  • Споразум о успостављању ваздушног саобраћаја
  • Протокол о здравственим захтевима за извоз смрзнутог јагњећег меса из Србије у Кину
  • Уговор о зајму за другу фазу пакет пројекта ТЕ „Костолац Б“
  • Споразум о сарадњи Народне банке Србије и Кинеске развојне банке
  • Меморандум о разумевању у свеобухватној финансијској сарадњи Кинеске развојне банке и Владе Републике Србије
  • Меморандум о разумевању и сарадњи између Министарства унутрашњих послова Србије и компаније „Хуавеј“
  • Меморандум о разумевању и партнерској сарадњи између Министарства
  • трговине, туризма и телекомуникација и кинеске корпорације ЗТИ
  • Меморандум о разумевању о сарадњи на пројекту обилазнице око Београда, Бубањ потока и Винче
  • између Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и компаније „Синохидро“
  • Меморандум о разумевању о финансирању између Ексим банке и Града Београда
  • Меморандум о разумевању о финансирању између Ексим банке и
  • Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре

Један коментар

  1. Potpisani memorandum o finansiranju između Eksim banke i grada Beograda mogao bi mnogo da znači i za penzionere.Ako bi im Eksim banka omogućila povoljne kredite /kamatu bi mogao da pokrije grad/ za kupovinu šatora i plinski boca.Na sred dnevne sobe ako je imaju,jednostavno postave šator u kome bi boravili,štedeli bi struju za grejanje i kuvanje.Tu ideju sam ukrao od poljaka sedamdesetih godina.Siguran sam da će država pozdraviti ovu ideju,jer ušteđenu struju bi mogla izvoziti za devize i dinar bi nam automatski bio stabilniji.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *