Почетна / Друштво / Случај Шешељ – Србија у небраном грожђу

Случај Шешељ – Србија у небраном грожђу

Пише Филип Родић

Ако нам је Хашки трибунал у својој досадашњој историји показао нешто, то је да, иако можда није способан да адекватно спроводи правду, располаже изванредном моћи да нас својим преседанима изненади и онда када мислимо да су већ пређене све могуће границе. Међу невероватним преседанима, најневероватнији је преседан Војислава Шешеља

Све у вези са Шешељем и Хашким трибуналом је, у најмању руку, сумануто. Од подизања оптужнице против овог човека (и у смислу невероватних оптужби што су против њега изнете до временског оквира у којем је она подигнута) преко суђења, до чињенице да је држан у необјашњиво дугом притвору, да би на крају, из подједнако необјашњивих, односно крајње чудних разлога, био практично избачен из своје затворске ћелије. Досадашње искуство са Хашким трибуналом такође нам недвосмислено указује на то ко има моћ да одлучује о судбини судских процеса који се пред њим воде и ко ће бити ослобођен и када, а ко ће бити осуђен и на колико. У независност овог суда одавно не верује више нико, па чак ни неки од његових судија, који се отворено ограђују од судских одлука и говоре о притисцима што се на њих врше. Колико је невероватна независност Хашког трибунала, исто толико је вероватна његова зависност и то од кога зависи и ко њиме управља. То сигурно нису Москва или Пекинг а, будимо реални, то није ни Брисел, који одавно није способан да управља ни самим собом.

Када је министар у влади Србије Александар Вулин, по изненадном пуштању Шешеља из Хага, рекао да иза овакве одлуке стоје САД, америчка амбасада у Београду одреаговала је на врло неуобичајен начин. Не само да је поводом ове изјаве издато саопштење где се наводи како су тврдње да Вашингтон управља Трибуналом у домену „теорије завере“, што је чудно, јер амбасада обично не реагује на изјаве српских политичара, него је и само саопштење фантомско, пошто га нема на интернет страници амбасаде, а и сви медији који су га пренели позивају се на београдски лист Данас, којем је то саопштење „достављено“. Поставља се питање зашто је амбасада САД одлучила да реагује баш на ову, а не на друге изјаве, од којих се многе могу сврстати у „теорију завере“. Јасно је да амбасада сматра потребним да се оваква изјава дискредитује, али да ли су онда „теоретичари завере“ и, на пример, хашки судија из Данске, Фредерик Хархоф, који је свог америчког колегу Теодора Мерона, председника Хашког трибунала, својевремено оптужио да „утиче“ на друге судије и оценио да „Хашки суд не дели правду, него спроводи политичке одлуке“, или портпаролка бивше главне тужитељке Карле дел Понте, Флоранс Артман, која је оценила да би Савет безбедности УН против Мерона требало да поведе истрагу?

 

Политичка игра Заиста је тешко да се основано не посумња да је све око суђења Шешељу део неке политичке игре, па би онда логично било да је до некаквог „повлачења конаца“ из сенке дошло и приликом одлуке да овај политички затвореник одједном буде истеран из своје ћелије. Једина недоумица овде јесте зашто је и у којем циљу оваква одлука донета. Постоје разне, што би у америчкој амбасади рекли, „теорије завере“ и за сада није могуће рећи ко су заиста луткари, а ко лутке у овој позоришној представи која нам је приређена. Да би се то тачно видело, неопходно је да прође још времена, али неке чињенице су већ сада јасне и могу бити анализиране.

[restrictedarea]

Прво, чудан је временски оквир, који је, као и у време оптуживања и Шешељевог одласка у притвор, веома осетљив. Иако се Шешељево притвореништво дуже од једне деценије доводи у питање, практично од самог почетка овог процеса, Суд је до сада упорно одбијао да га, за разлику од неких других, пусти привремено на слободу. Онда долази тренутак када се на Србију врши огроман притисак да се придружи заједничкој спољној политици Европске уније, да стане на страну земаља које су је бомбардовале и уводиле јој ембарго и сада она сама то учини земљи која јој можда није баш помогла у најтежим тренуцима, али је барем никада није ни угрозила. Проницљиви стратези из Вашингтона и Брисела вероватно су помислили да би на Александра Вучића, а он би и даље да игра између две ватре и одложи одлуку о томе којем ће се царству приволети, могли извршити додатни притисак уваљивањем овог опасног противника. Истовремено, притисак је извршен и на целу Србију, којој је јасно стављено до знања где јој је место и како врло лако може прећи из групе држава што се сматрају „фактором стабилности“ у групу што завршава у резолуцијама Европског парламента као пример управо супротног, опасног играча који прети читавом демократском свету.

Друга чудна ствар у вези са ослобађањем Шешеља јесте та што је Суд потпуно одустао од свих својих пређашњих захтева, почевши од државних гаранција до тога да притвореник/оптуженик мора обећати да се неће појављивати у јавности. Чудна је ствар и што се Тужилаштво, у тренутку када је Суд доносио одлуку о пуштању Шешеља на привремену слободу, томе није противило. Досадашња пракса Тужилаштва била је готово увек (осим у случају Рамуша Харадинаја и неких других) таква да се противи пуштању било кога на привремену слободу, па и потпуно бенигних ликова попут бившег председника Србије Милана Милутиновића (2003) који, ни када је био на врхунцу моћи, никада није имао ни приближан утицај као Шешељ у најгорим својим моментима.

Треће изненађење је накнадна памет Тужилаштва, које је, после скоро месец дана Шешељеве привремене слободе, одједном схватило да ипак има проблем са његовим пуштањем из притвора, и тражи од Србије (ни на који начин није гарантовала било шта у вези са Шешељем) и од Суда (никакве гаранције тражио није, осим да се Шешељ добровољно врати и да му се не издаје пасош, што је он и прихватио) да буде враћен у Схевенинген.

 

Мотиви Иза свих ових „коинциденција“ и „изненађења“ по логици ствари би морали да стоје неки мотиви и циљеви које је требало остварити. Идеју да је Шешељ пуштен да би Хашки трибунал амнестирао себе због скарадног процеса који је против њега вођен вероватно треба одмах одбацити, јер је Трибунал, и мимо чињенице да је Шешељ без икакве пресуде робијао скоро 12 година, дуже од читаве плејаде осведочених ратних злочинаца, себи нанео толике срамоте да ова једна не мења ништа на ствари. Уз све дужно поштовање бламажи коју је Шешељ нанео Трибуналу, они што верују да је он неки изузетак и да је пуштен јер је „победио“ Хашки трибунал треба да се присете да је овај трибунал већ био побеђен и да је то учинио још Слободан Милошевић са неупоредиво више стила од војводе још док је унакрсно испитивао првог сведока Тужилаштва Махмута Бакалија крајем фебруара 2002. О накнадним унакрсним испитивањима и сведоцима да и не говоримо. У причу о пуштању из „хуманитарних разлога“ тек нико здрав нема разлога да поверује, јер се Суд у прошлости никада није баш показао као претерано хуман, ни према наводним, ни према правим злочинцима, а на крају крајева, ни према самим жртвама зверстава почињених током ратова у бившој Југославији.

Дакле, разлог мора бити нешто друго, а да се ради о понижавању Србије и поновном њеном довођењу пред зид, може бити јасно већ сада на основу само неколико ствари које су уследиле из овог потеза Хашког трибунала, односно „међународне заједнице“. Да бисмо избегли да америчка амбасада поново издаје саопштење и оптужује нас за „теорију завере“, сада ћемо потпуно занемарити могућност закулисних игара које би имале за циљ вршење притиска на Вучића и Србију да се повинују жељама Запада и закрве с Русијом. Концентрисаћемо се на оно што је доказиво − да је Шешељ искоришћен да би се Србија „вратила на своје место“.

Чињеница да је „удар“ кренуо управо из Хрватске, која се већ вековима, традиционално, користи за враћање Србије „на своје место“, говори много. Врхунски је безобразлук да они који у својим недрима гаје ауторе много страшнијих идеја и дела од оних која би се могла приписати Шешељу, држави Србији држе лекције и осуђују је због „недовољног ограђивања“ од овог човека и то може да запрепасти само оне који никада нису чули речи Јована Дучића да су „Хрвати најхрабрији народ на свету, не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде“.

Прва међу онима који се ничега не стиде јесте бивша хрватска премијерка Јадранка Косор, која је у „неовисној“ Хрватској и подигла садашњи устанак против Шешеља, односно против Србије. Од свих њених изјава изнетих последњих дана на рачун Шешеља и Србије, најиндикативнија и отрежњујућа је она по којој је „случај Шешељ доказ да је ЕУ добра за Хрватску“. „Као равноправна земља европских држава и народа утичемо на одлуке, па ћемо тако и на европском путу Србије инсистирати на владавини права у тој земљи“, изјавила је Косор, која и даље живи у стану чије додељивање је правно врло спорно (а у њеној земљи је владавина права, ваљда, беспрекорна). Да, Србија ће на свом европском путу зависити од хрватске процене колико је подобна да буде део „европске породице“.

Да је Косорова потпуно у праву, доказао је Европски парламент својом такође бестидном резолуцијом. Док штите нескривене шовинисте како у својим државама чланицама, тако и у државама на које претендују да имају утицај, европски парламентарци усуђују се да осуде Србију због „недовољне дистанце“ у односу на свог држављанина, на чије понашање не може никако утицати. У резолуцији се наводи да „Парламент снажно осуђује Шешељево ратно хушкање, подстицање на мржњу, охрабривање територијалних претензија и покушаје да се Србија скрене са европског пута“ и да су његове провокативне изјаве отвориле ратне ране, па би могле да подрију напоре на регионалном помирењу и напредак који је постигнут последњих година. У резолуцији се са забринутошћу констатује да српске власти нису ни политички ни правно реаговале на Шешељево понашање и од њих се захтева да се не само оштро ограде од његових изјава него да истраже да ли је дошло до кршења чланова српског Кривичног закона који забрањују говор мржње и дискриминацију. Зар свега овога нема и у самим државама чланицама ЕУ? Није ли и сама резолуција, таква каква јесте, нешто што би „могло отворити ратне ране и подрити напоре на регионалном помирењу“?

Са оваквим ставом Европског парламента, као што смо видели, слаже се и Тужилаштво Хашког трибунала, које одједном тражи Шешељев повратак и тиме поново Србију доводи у незавидну позицију. Шешељ је ову ситуацију са накнадном памећу Тужилаштва за српске медије прокоментарисао у свом маниру: „Серж Брамерц (главни тужилац) је обична будала. Нисам се ни на шта обавезао јер су мене из Хашког суда буквално избацили. Сигурно је и да се тамо добровољно нећу враћати, а биће веома занимљиво да видимо како ће ме, у случају да Суд то затражи, хапсити моји главни саучесници у свим ‚ратним злочнима‘, Томислав Николић и Александар Вучић.“

С обзиром на овакав војводин став, држава Србија ће се заиста наћи у небраном грожђу у случају да се овај круг затвори и Суд одлучи да укине привремену слободу Шешељу, јер неће моћи ни да га хапси, нити да га не хапси, а да то не изазове озбиљне последице на унутрашњој и међународној сцени.

Бестидност је, дакле, огољена. Зашто Европски парламент никада није усвојио било какву резолуцију где би тражио од Хашког трибунала да се огради од Шешељевих речи, његовог „говора мржње који се не може толерирати“, а он их је изнео док је био под његовом надлежношћу? У чему је већа одговорност владе или државе Србије у односу на оно што Шешељ ради од оне коју је доскора, а по сопственој вољи више не, имао Хашки трибунал?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Seselj ce otrezniti evroulizice,politicke manipulatore i sve degenerike posle 2000 god i vratiti narodu svest o svojoj pripadnosti i svojim stvarnim interesima.
    Nije Srbija u nebranom grozdju.U nebranom grozdju su svi oni vani,a i u zemlji koji su se na njemu obrukali,pa sada ne znaju sta da rade.
    Srbija ce svoje grozdje tek brati.Peta kolona i strani neprijatelji gube na svim frontovima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *