Почетна / Интервју / Слободан Коматина: Економски убица на слободи (други део)

Слободан Коматина: Економски убица на слободи (други део)

Разговарала Наташа Јовановић

Ко би требало да сноси одговорност за милионе нестале из стечајне масе Контрол банке?

После промене седам стечајних и ликвидационих управа и 14 година „черупања“ стечајне масе, пљачке банчиних поверилаца, кривичних пријава и фантомских поверилаца – Контрол банка је решењем Привредног суда недавно изашла из стечаја. И то са стечајним вишком. Ко је одговаран за одузимање дозволе банци која је у тренутку гашења била билансно способна да намири све обавезе према својим повериоцима? Ко би требало да сноси одговорност за милионе евра несталих из стечајне масе? Да ли би лица која су учествовала у насилном и противправном гашењу банака 2001. и каснијој  „употреби“ стечаја требало да се нађу на јавним потерницама? Коначно, да ли би у оваквим околностима држава требало да нађе модел за вансудско поравнање, или да, посредством Суда у Стразбуру, преузме на себе финансијску обавезу, знатно већу, коју плаћају грађани Србије, и на тај начин покаже да је љубав према бившим реформаторима толико велика да ниједна цена није превисока?

„Интернационализација банака, која је, да подсетим, 2001. године означена као приоритетни циљ нове либералне економије, имала је једини, а с ове тачке гледано, успешно обављен задатак – убиство српског банкарског система. Матрица по којој су банке гуране у стечај, као и потоња брига о стечајној маси, говоре у прилог чињеници да је веза између режираног стечаја и каснијег режираног потраживања била унапред договорена. Дана 15. јуна 2001. године, уз многоструко кршење прописа, Народна банка СР Југославије одузела је дозволу за рад Контрол банци и отворила поступак ликвидације. Оба та решења три пута је обарао Савезни суд СРЈ и налагао Народној банци да Контрол банци врати неосновано одузета овлашћења, на шта се она упорно оглушивала. Контрол банка није више у стечају, али неко мора да сноси одговорност за голготу кроз коју смо све ове године пролазили, као и за причињену материјалну штету“, каже у наставку разговора за „Печат“ бивши генерални директор Контрол банке Слободан Коматина.

У овом тренутку Контрол банка има потраживања у вредности од преко милион евра, а да та услуга није одобрена од стране менаџмента банке.

О чему је реч?

Пред само гашење Контрол банке, Београдска банка – филијала Никозија скинула је са рачуна Контрол банке износ од милион долара и то без икаквог основа, налога или сагласности власника рачуна. Овај новац, без обзира на чињеницу да су тим поводом надлежни судови покренули поступак, није ушао у стечајну масу. Ликвидационе и стечајне управе за 14 година нису у вези са тим урадиле ништа, осим пријаве потраживања. Флагрантан је био и случај потраживања 450.000 тадашњих марака узапћених противправно од стране једне банке са рачуна Контрол банке, и то убрзо после њеног гашења. Први ликвидациони управник који је предузео мере да ту суму поврати уз правну помоћ Народне банке награђен је отказом.
Стечајни поступак је дефинитивно окончан. Припадајућом каматом измирени су сви повериоци. Поступак су пратили разни трошкови који су ишли на терет стечајне масе. Плаћени су многобројни трошкови по судским процесима – адвокати, сарадници, таксе и сл. На крају, издвојена су значајна средства – вишемилионска цифра за награду Агенцији за извршени посао. Истовремено, намирени су сви власници комерцијалних акција. И поред свега тога, преостао је стечајни  „вишак“, и питање када ће надлежни органи за овакве преступе привести одговорне „к познанију права“.

 

[restrictedarea]

 

Један од бивших ликвидационих управника Контрол банке својевремено је рекао да је на ову банку извршен „криминални десант“. Након тога је остао без посла. На шта је тачно мислио када је ово изјавио?

Реч је о фантом фирми „Кока – Хибро комерц“ из Лесковца. Са том фирмом је својевремено Контрол банка сачинила уговор о пословној сарадњи у производњи бројлера. Банка је крајем 1996. и почетком 1997. дозначила тој фирми средства у висини од 2.715.000 динара (односно 910.000 марака). Праћењем одвијања аранжмана, утврђено је да од тих средстава нити један динар није наменски утрошен и даља реализација уговора од стране банке била је обустављена, а против „Коке“ је још тада покренут поступак за повраћај поменуте суме, наравно судским путем. За време нормалног рада банке, нисмо успели да наплатимо своје потраживање, због перманентне блокаде дужника. Остало је, дакле, да то касније уради ликвидациона управа.
Фасцинантно је, и више него за Риплија, шта се касније догађало. Наш дужник фантомским акцијама, у сарадњи са више учесника у овој криминалној радњи, на необјашњив начин, своје дуговање према банци, које је у међувремену, са каматама, прешло суму од пет милиона динара, претвара у своје потраживање од банке у висини три милиона евра. Потом, цифра расте на девет милиона евра, и из године у годину се удвостручује… Наиме, „Кока“ фингираном документацијом, којом је раније већ била ојадила Астра банку, сада напада Контрол банку оптужујући је да је, наводно, њеним одустајањем од уговора, претрпела штету у изгубљеној добити у висини поменутих астрономских цифара, а Привредни суд, као по аутоматизму, доноси пресуде у њену корист.
Јавна тајна је била да игру води група квазивештака из Новог Сада, умрежена са другим утицајним структурама. Истини за вољу, тадашњи ликвидациони управник Контрол банке Савко Поповић разоткрива игру, те аргументовано информише релевантне органе, судове пре свега. И како то обично бива, Поповић је добио признање у форми отказа 1. априла 2005.
У међувремену, „Кока“, која је била највећи дужник банке у стечају, добија водеће место у Одбору поверилаца! И не само то већ јој се 28. 01. 2008. исплаћује сума од 69.920.153 дин. (нешто мање од милион евра по тадашњем курсу) – по правоснажној и извршној одлуци Вишег привредног суда.
Сазнавши за овај ординарни скандал, већински оснивачи покушали су да заштите свој интерес тако што су поднели кривичну пријаву за организовани криминал. Пријава је била поткрепљена свим релевантним детаљима, али одговор Тужилаштва није био покретање истраге, већ је од подносилаца пријаве тражено толико података да је практично испало да они сами треба да изврше истражне радње. Нормално, ствар је ту стала.

Како тумачите чињеницу да су једино против менаџмента Контрол банке подигнуте кривичне пријаве иако је, од 15 угашених, ваша банка имала најбоље билансно стање?

Данас, када као први и једини излазимо из стечаја, са значајним стечајним вишком, што се до сада није догодило, поставља се питање зашто су само против нас упорно а без икаквог основа вођена чак два кривична поступка. Да ли је можда банка угашена само да би се ти поступци покренули? То неко мора да објасни и да за то сноси консеквенце.
После одузимања дозволе за рад, покушали смо да учинимо све оно што је у том тренутку било могуће. Наиме, тада највећа судска инстанца, Савезни суд,  поступајући по нашој жалби, већ у септембру 2001. донео је пресуду којом се укида решење о забрани рада Контрол банке и покретању поступка ликвидације. Народна банка је експресно реемитовала решење о забрани рада, апсолутно игноришући пресуду Савезног суда.
Контрол банка је обновила жалбу и опет се десило исто као са првом, и као што ће се потом десити и са трећом. Испоставило се да Народна банка себе сматра врховном инстанцом у сваком погледу. Савезни суд је био немоћан, „кључеви“ банака ипак су у Народној банци. Кад је Савезни суд попустио пред Народном банком, односно када је Млађан Динкић показао да је јачи од права, уследило је јавно жигосање. На мети се нашао оснивач банке, господин Момчило Филиповић, па је у октобру 2002. освануо наслов у једним новинама: „Украо 2.000.000 марака“. Наравно, у фокусу сам био и ја, као човек који је то све „омогућио“. Тог новембра 2002, сви београдски штампани медији пренели су агенцијску вест – о криминалним радњама у Контрол банци. Пажња медија ваљда је требало да најави другу врсту бављења нама. Јуна 2006. добили смо позив да се јавимо у Палату правде. Оптужница је подигнута. Овога пута проневерених милиона било је много више него што су била она два за које смо сазнали из медија. Истовремено, официјелни судски вештак је рекао да нема ни цента проневере – сви пласмани су били регуларни!!! У међувремену, оптужница је проширена за оних 450.000 марака, па је пропуст стечајне управе окарактерисан као нови грех екс-менаџмента и усправних структура банке. Но, ипак, Тужилаштво 31. 10. 2014. доноси решење о одустајању „од даљег гоњења“. Значи, били смо гоњени више од 10 година, а да нигде нисмо бежали.

Каква је улога у целом овом замешетељству припала Агенцији за осигурање депозита?

Све што се дешавало у банци после одузимања дозволе строго је чувано у шкрињама стечајних управника, док смо ми из менаџмента били проглашени персонама non grata. Моји покушаји да сазнам шта се дешава са имовином банке обично би се завршавали речима стечајног управника: „Морате најпре потражити сагласност од стечајног судије Привредног суда.“ Ми нисмо имали приступа и не знамо како је управа вршила наплату, али незванично знам да је један објекат који је био под нашом хипотеком продат под сумњивим околностима Грађевинском предузећу „Дом“. Већински акционар има информацију и да је део једне робне куће у Крушевцу продат, чиме је управа намирила једно сасвим мало потраживање, док је вредност хипотеке била много већа. Имовина се распродавала у првих неколико година, од 2001. до 2008. Илустративни пример је и мој службени ауто, „ауди cx“, један од два таква у бившој Југославији, којем се губи сваки траг.
Ликвидациона управа је, такође, салу са сефовима грађана, један део објекта који смо ми као банка направили, довела у такво стање да није била употребљива ни за шта друго до за старо гвожђе, или је бар тако приказано.

Шта би у овом тренутку била адекватна надокнада за претрпљену штету?

Права сатисфакција овде апсолутно није могућа. Душевни бол се не да мерити, нити постоји противвредност којом би се исказао (осим можда инфарктом). Као екс-директор угашене банке, по закону, изгубио сам право да у следећих 10 година будем на таквој функцији. То свакако јесте хендикеп, али за мене је био већи хендикеп што сам то доживео као неки облик губитка грађанске части. Но, како није српски ћутати и трпети, свакако ћу тражити сатисфакцију судским путем. Када је реч о банци као правном лицу, будући да се ради о огромној материјалној штети, припремамо детаљну документациону подлогу за покретање поступка ради обештећења. То је наша обавеза према акционарима, али и прилика да се докаже њима и свима осталима да нико није покрао њихове паре, већ да су оне пропале у „погребном инжењерингу“, како озбиљни економисти називају стечајне поступке, по нашем моделу. Дакле, ићи ћемо до највећих судских инстанци, наравно укључујући и оне европске, а мотивисани пре свега чињеницом да је реч о банци са релативно најмање разлога за гашење. Угашени смо у једној бесмисленој акцији са још 15 банака. Како је то утврдио овлашћени судски вештак, банка је до тренутка гашења одобрила укупно 10.069.421 тадашњих немачких марака, а на дан одузимања дозволе, салдо свих кредита, увећан за камате, био је 3.757.730 немачких марака. Дакле, било је отплаћено близу 65 одсто. Податак се односи на девизне кредите, док је у динарској сфери проценат наплате много већи. Да је Контрол банка наставила да ради, реално је претпоставити да би се сва потраживања регулисала.
Искључиво захваљујући подршци ове банке, фабрика „Филип Кљајић“ Крагујевац постала је највећи и скоро једини извозник производа високог степена обраде. Клинички центар Србије, посебно Дечја клиника у Тиршовој, дошли су до најмодерније опреме у том тренутку у свету, а ЕИ „Пупин“ освојио је производњу дигиталне телефоније, у Шапцу је изграђена Фабрика картонске амбалаже, прва те врсте у Србији, у Бујановцу Фабрика минералне воде, у Нишу Фабрика конзерви, а стотине фирми из Београда и целе Србије су комфорно обављале своје пословање преко ове банке, чији рачун никада ни тренутка није био у блокади, што је за то време био изузетак. Онда се десило писмо Млађана Динкића и недуго затим – одузимање дозволе.

Током деведесетих година, приватне банке су биле жигосане првенствено због сумњивог почетног капитала, а потом и због импровизација у пословању.

Контрол банка је била сушта супротност томе како у погледу оснивања, тако, још убедљивије, у погледу пословања. Реално, банку је основао један наш човек, са деценијским успешним пословањем у иностранству. Учинио је то са пословном амбицијом, што се подразумева, али и са носталгичном нотом, што је било видљиво. Направио је у иностранству конзорцијум (90 одсто капитала) и окупио у земљи најлојалније пословне партнере. У времену када је већина „нових банкара“ фингирала оснивачки капитал, за Контрол банку прописани износ до пуног цензуса био је уплаћен у депозит код НБЈ једнократно, што је био први и једини случај.
Да бисмо се приближили клијентели и покрили целу територију земље, основали смо филијале у Новом Саду, Нишу и Приштини. Наравно, те филијале су водили људи из струке, нама знани као добри привредници, локално препознатљиви људи са добром репутацијом.
Тако смо окупљали и изграђивали кадрове, а они едуковали клијентелу, посебно ону из приватног бизниса, којој је таква инструктажа била злата вредна.

Како објашњавате чињеницу да је, истовремено са процесом гашења националних банака код нас, у  целој Европи текао супротан процес – укрупњавање банака?

Управо у то време, у целој Европи текао је процес – укрупњавања банака. Од иначе врло успешних и интернационално познатих банака повезивањем су стваране нове моћне институције. Мале банке су се, по правилу, приклањале већим и евентуално са њима улазиле у те велике системе.
Нећу рећи – баш по угледу на Европу, али спасења своје коже ради, Контрол банка је, препознавши дух времена и схвативши шта је чека, покушала да решење свог проблема нађе управо кроз неку варијанту интеграције. Имали смо добрих понуда, али ни то нам није било дозвољено.
Истичем да у Контрол банци никад није било идеје о било каквој продаји. Онако структурирана и пословно/стручно организована, та банка би, да је преживела „банкарски погром“, била огледна финансијска институција и сигуран сам, много привлачнија клијентели од овако стерилног банкарства какво смо добили са робот-референтима.

Крај

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *