Почетна / Колумне / Самозатирање у име „националног спаса“

Самозатирање у име „националног спаса“

Драгомир Анђелковић 

О „умањујућем национализму“ или шта Срби добијају ако се буду држали Немачке, а одрекну се ефективних спона са Русијом

Од када је постало јасно да је Русија спречена да, као што је изворно било предвиђено, гради „Јужни ток“, односно да се услед западних санкција и намерног изазивања пада цене нафте суочава са великим економским тешкоћама – и код нас је форсирано почела да се води антируска кампања. Додуше, то се, за разлику од онога што се дешава на Западу (а и код нас се раније догађало) данас ради на врло перфидан начин, који је прилагођен нашем, Русији наклоњеном, јавном мњењу. Једни, и раније отворено антируски пропагандисти, тако сада тврде да је „Москва суочена са својим проблемима, како економски тако и политички, оставила Србију на милост и немилост другим великим силама“. Они који су до јуче критиковали Кремљ због његових, наводно, антидемократских и антиевропских ставова и нарицали због „превеликог“ приближавања Београда Москви, осећајући пулс јавности и схватајући како се постиже највећи манипулативни ефекат, данас позерски ламентирају над тим што су нас, тобоже, Руси оставили. А као део целовитог антируског пропагандног мозаика, суштински слично али површински другачије поступају и тзв. рационални, некритички прозападно или бар прекомерно лично опортунистички  настројени, српски „патриоти“. Из њихових редова нам се поручује да је Русија „далеко и да је немоћна, а ми морамо да живимо и морамо да мислимо о будућности наше деце“. Тако нам се намеће закључак: „Држимо се Немачке, а нико нам не брани да волимо Русију“.

 

КРИВИ РАЧУН Наизглед, наведени ставови су утемељени. У међународним односима у првом плану је интерес. Традиционално пријатељство међу народима само је његова надградња, а чињенице су (1) да се Руска Федерација суочава са великим тешкоћама због чега тренутно и нема баш много ресурса и интереса за ангажовањем на нашим просторима, односно, (2) да је услед кулминације сукоба са све више против ње хомогенизованим Западом, у условима наше неповољне геополитичке локације (одвојеност од РФ, тј. окруженост чланицама ЕУ и НАТО) делокруг деловања Русије у српским земљама додатно ограничен. Отуда, хладан државнички резон би указивао на то да, макар на дискретан начин којим се сувише не угрожавају економски односи са Русијом, притиснута између два сукобљена „царства“, Србија треба да се приклони оном, за сада још моћнијем, западном. У крајњој линији и Руси се, по правилу, у вези са нама постављају врло рационално, бескомпромисно стављајући у први план своје интересе.  Ипак, све речено у вези са „рационалним“ српским позиционирањем у арени где се надмећу велики стоји на трулим, манипулативним темељима. Када се ствари посматрају дубински, истина је битно другачија.

Не налазимо се ми између две сукобљене стране које не угрожавају наше интересе а нуде нам неке бенефиције да станемо на њихову страну. Напротив. Водећи западни центри моћи директно и изузетно брутално угрожавају српске интересе. Над опстанком Републике Српске стално лебди фатална опасност, а њен најновији модалитет је оличен у немачко-британском плану који је тако замишљен да сукцесивно, релативно неприметно, води ка централизацији БиХ и свођењу РС на пуку административну форму. О одмаклој отмици Косова и Метохије да и не говоримо. Сада Немци појачавају свој притисак на Београд да ради ЕУ интеграција заокружи – чак прихватајући и пасоше накарадне косовске квазидржаве – њено  de facto признање.

 

[restrictedarea]

 

Онда ће као шлаг на торти бити затражено исто, али у дефинитивном de iure виду. Око тога нема ни трунке дилеме, али ни то није све. О бескрајно проширеној аутономији Војводине већ нам нескривено причају као о наводној „европској вредности“ а питање Рашке области (како зову Санџак) ове године се нашло у извештају Европске комисије о напретку Србије. Ваљда да нам јасно наговесте да ако желимо да надаље напредујемо ка ЕУ, морамо да прихватимо да се удаљимо од разних делова своје земље!

 

РУСКИ УГАО За разлику од Немачке, бриселске администрације, Вашингтона, Москва не ради у прилог директном, па ни индиректном распарчавању Србије, односно подривању виталних српских националних интереса у њеном окружењу. У праву је познати руски експерт за српско питање Олег Бондаренко када констатује да је Србија доведена у ситуацију да је скоро осуђена на тзв. евроинтеграције, са свим негативним што оне за нас носе, јер Русија „не предлаже Србији никакву геополитичку алтернативу“.

Русија још није осмислила шири геополитички и идеолошки контекст, који би био понуђен и нама. Уз то, потпуно је запоставила све оно што чини данас вероватно најубојитије геополитичко оружје – „меку моћ“. Док тенкови делују тек повремено и са озбиљним последицама и за онога ко их користи, „мека моћ“ убојито „сева“ свакодневно и то тако да „тобџије“ за себе сaкупљају само поене. Бондаренко то сада, као што је и раније, истиче, пре свега, како би руске факторе подстакао да се активније поставе према нама, али и да коначно почну да дефинишу ширу интегративну матрицу. Наведено, уверен сам, не треба погрешно схватити као упозорење Србима да од Русије немају шта да очекују, већ као апел Русији да нам нешто озбиљно понуди.

Без обзира на све недостатке којима смо се бавили (недовољно руско присуство код нас) Русија не да Србима не чини ништа лоше већ је и стуб одбране оно мало преосталих наших виталних интереса. Москва стално истиче приврженост територијалном интегритету Србије и противи се било каквим покушајима даљег уситњавања наше државе. Инсистира на чињеници да су Косово и Метохија неодвојиви делови Србије, односно на угрожености српске заједнице на простору наше окупиране јужне покрајине. Спречава самовољу западних чинилаца у Босни и Херцеговини. А сетимо се само шта су они радили пре него што им се Додик, ослоњен на Москву, одлучно супротставио.

Противно духу Дејтона, високи представници (неоколонијални западни гувернери БиХ) самовољно су смењивали српске лидере у РС (па и трасирали пут за њихово неосновано хапшење) и једнострано отимали овлашћења од Српске. Тако је Сарајево јачано, а Бањалука слабљена и да такав ток догађаја није прекинут, данас бисмо имали централизовану БиХ и обесмишљену РС. Не заборавимо, без руске улоге не би било могуће то спречити, односно и данас би јачали јуриши на Српску. А она је, то увек морамо да имамо у виду, западна српска држава, која је за наш народ једнако важна као и Србија. Уосталом, према Уставу, Република Србија је матична држава читавог српског народа, те је дужна да РС брани колико и себе!

 

АНТИСРПСКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ Ствари тако стоје. То „превиђају“ они који тврде да морамо, како би заштитили своје интересе, да се приклонимо Западу. Једино нам не кажу како ћемо их заштитити када Запад од нас тражи да се, и више него Русије, одрекнемо себе. Мада, вероватно се не разумемо, тј. причамо о различитом. Стиче се утисак да ти наши стари или новопечени, тзв. „рационални патриоти“ (припадници анти-Србије, који сада, наводно, критикују Русе са позиције заштите српских интереса) мисле на нешто сасвим друго него, примера ради, ја. Мени је битно интегрално Српство и целовита Република Србија као његов – бар у теорији – носећи стуб. Они пак изгледа говоре о неком србијанском концепту, или ономе што Руси, цинично, називају „умањујући национализам“.

Разни западни центри за испирање мозгова у Русији просули су идеју да би Русима било много боље када би се одрекли разних делова своје државе где већински живи неруска популација. За сада, западна „пета колона“, којој је дат задатак да делује са лажно патриотских позиција (укључујући и разне неонацистичке групе, које се, тобоже, боре за руску ствар) и њени плиткоумни следбеници, који уистину верују да заступају нешто добро за свој народ – заговарају одрицање Русије од Северног Кавказа. Сутра ће отићи и много даље. Уверен сам да ће тврдити да Русима и не треба Сибир или Далеки исток, а камоли староруска „Крајина“, тј. Украјина или Мала Русија, колевка руске државности. Ето, да се лепо Руси посвете – да парафразирам „српску идеју“ Латинке Перовић – „дубинском развоју“ европског дела Русије, и биће им лепо. Шта ће им државна ширина са свим природним богатствима и геостратешким потенцијалима које она носи? ЕУ ће их „братски прихватити“, као што је, на пример, прихватила Бугаре и онда ће православни народи живети у ЕУ срећи и благостању, које сада, уз поменуту земљу, оличава Грчка.

Да бисмо и ми ту нашли своје место, потпомаже накарадна „србијанска идеја“. Она подразумева да кротко прихватимо да нас врате на стање од пре Првог светског рата (Република Србија минус Рашка, Војводина, јужни тј. прешевско-бујановачки део Врањске долине, територијални појас уз бугарску и македонску границу). Наравно, народу се то не каже тако, већ нам се нуди да се спасоносно репозиционирамо уз западне скуте и то онда, што се прећуткује, мало-помало платимо неким „територијалним ситницама“. Баш о томе мисле наши тзв. „рационални патриоти“ разних боја. Или можда ни не мисле иоле дубље о било чему, но описано представља консеквенце предлога – дистанцирајмо се од Русије, а држимо се Немачке. Не треба много мозга и знања да се то схвати. Уосталом, имамо упечатљиве историјске примере које је тешко игнорисати!

 

ИСТОРИЈСКА ПОДСЕЋАЊА Србија је бирала између Запада и Русије 1878. године. И раније је она довођена у ситуацију да бира између њих. Тако је, примера ради, било у вези са Кримским ратом (1853–1856). Тада је Србија, прагматично и спасоносно, истрајала у томе да се не определи ни за једну страну. Ризик од сврставања, поготово уз Русију, за нас је био огроман. С друге стране, ни са њом зараћене западне силе, ни приближно као што је то данас случај, нису угрожавале наше интересе. Ипак, свесни дугорочних последица таквог чина, нисмо окренули леђа Русији. Опет, 1878. године наши и руски интереси су се жестоко укрстили. Русија је, из разлога који су објективно разумљиви, али за нас свакако неприхватљиви, покушавала да створи Велику Бугарску као одскочну даску за заузимање Цариграда са Босфором у наредној фази. Србија се тада није сврстала уз Запад, већ се на његове силе ослонила како би се изборила за део својих интереса. Аустроугарска нам је отимала Босну и Херцеговину, где ништа нисмо могли да урадимо јер је и Москва на то пристала (како би имала одрешене руке за рат са Турском) али смо бар могли да се боримо за југоисточне крајеве које је српска војска ослободила.

Неслагања између Београда и Петрограда (тадашње престонице Руског Царства)  попримила су такве размере да је кнез Милан (1868/1889.) ставио Русији до знања да је спреман и оружјем да брани области које је српска војска запосела. Даљи развој догађаја условио је да се Србија преоријентише на Беч. У околностима у којима се нашла, макар краткорочно и донекле, тим путем је морала да иде, али не и да њим оде онолико далеко као што је учинила. Аустрија је своју подршку гледала што скупље да наплати, а Србија је много морала да плати. Међутим, не онолико колико јесте, нити је била осуђена да се толико дуго држи неповољне погодбе. Као што је Србији била потребна подршка Запада у спору са Русијом, и Западу је било корисно макар привремено, током кулминације Источне кризе, одвајање Београда од Петрограда.

 

АНТИНАЦИОНАЛНИ ПРАГМАТИЗАМ Изгледа да у ситуацији у каквој се Србија нашла после мира у Сан Стефану, оријентација на Беч и није имала алтернативу. Међутим, треба узети у обзир да је краљ Милан у знатној мери био мотивисан личним и династичким интересима. Умногоме услед тога, везивање Србије за Аустроугарску било је прекомерно. Државни прагматизам је налагао политику тог смера, али је владарев лични интерес допринео интензитету који је мање био користан по земљу и по српски народ него да је политика била умеренија. Јер, прагматизам не значи одрицање од виталних националних интереса, већ служи припремању, јачању – да се ти интереси у погодном моменту остваре!

А Милан Обреновић је, ради спасавања једних националних интереса, прешао црвену линију подривања темеља на којима су ти интереси у целини били засновани. Београд, који тек што се избавио од вазалног односа према Турској, пристао је на неки вид аустроугарског протектората. Српски владар, уз знање тек мањег дела владе, закључио је 1881. године са том силом Тајну конвенцију, којом се Србија одрекла вођења сопствене спољне политике (обавезала се да неће закључити никакав уговор са неком страном земљом без претходног одобрења Беча) и пристала да под било којим околностима води пријатељску политику према Хабзбуршкој монархији.

У пракси је то значило, како у неколико својих дела истиче Радован Калабић, да смо пристали на три погубна, аустроугарска и британска, балканска геополитичка принципа. Другим речима: (1) да се одрекнемо тежње ка уједињењу са Србима северно од Дрине, Саве и Дунава („ни педља српској држави на север и северозапад“); (2) да пристанемо на непостојање заједничке границе између Србије и Црне Горе како се не би створила српска држава са излазом на море („ни педаљ Србима у Новопазарском санџаку“); (3) да се сложимо са тим да не смемо да тежимо ослобођењу Косова и Метохије („ни педаљ Србији јужно од Копаоника“).

 

ИСТИНСКИ ПРАГМАТИЗАМ Србија је имала разлог да се 1878. године дистанцира од Русије, која је тада, као и разни западни центри моћи, озбиљно задирала у наше државне интересе. Данас Русија ништа не ради против српских државних интереса, а многи на Западу баш то агресивно чине. Када смо и имали разлог да се љутимо на Русе и да се од њих удаљимо, заиграли смо опасну игру у којој смо доста тога губили да бисмо нешто добили. Не значи да смо, макар када се ради о смеру, али не и о домету кретања тим правцем, другачије могли. Но, данас можемо и морамо. Јер, од Србије се некада очекивало да се уздржава, колико год то било болно, од борбе за српско уједињење, али није тражено да ради на распарчавању већ постојећег српског државног простора.

Нико од нас није тражио да асистирамо укидању Црне Горе или да се одрекнемо Мачве. Сада ствари стоје другачије. Од нас се истински тражи много тога сличног на фантазмагоричан начин, претходно поменут. Не каже нам се да не смемо да се ујединимо са Црном Гором или РС, већ да треба да прихватимо дезавуисање РС и затирање српског идентитета у Црној Гори, те да се одрекнемо Косова, и не само њега. Па што нам онда заговорници опредељења за Запад лепо све то не кажу, тј. не објасне да треба да бирамо између каквог-таквог Српства и државног интегритета Србије и на другој страни, њиховог сакаћења у складу са редуковањем нашег националног концепта на „србијанску идеју“? О томе се ради, а не о избору између Русије и Запада. Дистанцирање од Русије је, као што сам већ више пута писао, само у функцији дизања руку од себе. То се само безочним лажима скрива!

На крају, узгред буди речено, скренуо бих пажњу јавности и на најновије закључке Европске комисије у вези са проширењем ЕУ. Земље кандидати за ЕУ, уз изразито строге економске критеријуме (које не би испуниле ни Словенија или Чешка, а не Бугарска и Румунија) као услов имају и да Унија стекне капацитете за проширење а грађани њених чланица треба то подрже на референдуму. Значи, за оне који ствари схватају, капије ЕУ су (за нас као и за остале државе Балкана које нису у Унији) херметички затворене. Једино још остаје простор за луду наду, али од ње нема користи. У складу са тим, крајње рационално, а не емотивно гледано, ма колико да је Русија од нас далеко и нема разрађен концепт повезивања са земљама које нису део постсовјетског простора и ма колико да се између ње и српских земаља налазе разне баријере – много нам је ближа него ЕУ, која нас неће, а хоће да злоупотреби ирационалне и слепе жеље немалог дела Срба и српске власти да будемо прихваћени као део евроунијатске породице.

 

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Kako mogu da verujem Nemcima i ostaloj fasistickoj bagri koji su samo u dva svetska rata ubili vise od 3 miliona stanovnika Srbije.
    Kako istima da verujem kada su mi na kucu bacali bombe sa osiromasenim uranijumom.Taj neprijatelj nece nikad Srbina da smatra covekom za saradnju vec ce nastojati u svakom momentu da nas unisti.
    Neka onaj ko im veruje nek ide kod njih i neka im lize skute.Ja necu.




    0



    0
  2. Od 2003.god. uz demokratsku vlast i gospodina Dinkića prodane su sve naše banke, a biće i jedina preostala Komercijalna banka.Iako poslije sa dobitkom, država nema novca da pokrije dugovanja zbog loših ugovora sa stranim partnerima i najdalje do 2018 i ona će preći u ruke neke druge države.Dinkić se zaklanja za pređašnje vlade a on je bio glavni predlagač tako pogubnih predloga za naše banke.Kako je moguće da država ne pokrene istragu protiv Dinkića,a uz to i onom novcu po koji je išao na Kipar.Ovoj vladi nikada neće i ne može biti oprošteno nereagovanje u vezi Dinkića.Zbog njega smo mi danas na kolenima,a ova vlada ga čak ni ne spominje.Jedini zaključak je da su sa Dinkićem jeli mnogi iz istog tanjira a i danas su na vlasti zaštićeni od Vučića ko beli medvedi.Šta god Vučić činio dobro za ovu zemlju a ne reši suštinska pitanja u vezi sa enormnom krađom novca, izgubiće svako poverenje, i to je kraj ili novi početak, ali iz podruma.Vučiću je šansa ukazana, ali se sledeća možda nikad i ne pojavi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *