РАЗБИЈАЊЕ СРПСКЕ КАСИЦЕ ПРАСИЦЕ

Страни монопол над државом и народом

Пише Филип Родић

Бивши амерички државни секретар и добитник Нобелове награде за мир, Хенри Кисинџер, рекао је да онај ко контролише финансије контролише државу, а ко контролише снабдевање храном контролише народ. Како ствари стоје у Србији од 2000, странци су прво почели да преузимају контролу над државом, а однедавно преузимају и контролу над народом

Одмах после „демократских промена“ октобра 2000, нове власти међу своје приоритете ставиле су реформе и приватизације. Најважнија међу реформама била је реформа банкарског сектора, за који се, не баш неосновано, сматрало да у време Милошевићеве владавине није најбоље функционисао. Најлакше у првом тренутку било је оснивање страних банака, односно банака са већинским страним капиталом у Србији. Прво Сосијете женерал, која током децембра 2001. године отвара четири експозитуре у Београду, а друга је Рајфајзен банка – „прва домаћа банка основана са 100 одсто страног капитала“. Уследио је прави „јуриш“ страних банака на српско тржиште и данас оваквих банака, које су или отвориле сопствена представништва и мреже, или купиле домаће банке, има више него аутохтоно српских банака – дословце врсте у изумирању.

Приватизација банака у Србији званично је почела 28. октобра 2003. именовањем француске инвестиционе банке БНП Парибас за саветника у том процесу за Ју банку, Новосадску и Континентал банку. Како је тада саопштено из Агенције за осигурање депозита, санацију, стечај и ликвидацију банака Србије, потписани уговор са банком БНП Парибас предвиђа пружање саветодавних услуга, што представља почетак процеса приватизације банака у државном власништву. То је, нажалост, за српски банкарски систем био само почетак. Потом је приватизовано све што се приватизовати могло. Приватизација банака убрзана је током 2005. године, када је држава продала своје већинске пакете у Ју банци, Континентал банци, Новосадској банци, Нишкој банци и Панонској банци. Прва приватизација једне државне банке обављена је 26. јануара, када је грчка Алфа банка купила 88,64 процената деоница Ју банке за 152 милиона евра. Те продаје донеле су Србији нешто мање од милијарду евра. Тада се, међутим, странцима нису продавале само државне банке него и оне у приватном власништву српских држављана. Тако је 14. фебруара 2005. једна од највећих италијанских банака у смислу активе, Банка интеза, купила 75 процената деоница београдске Делта банке по купопродајној цени од 278 милиона евра. Нешто касније (2006.) Банка интеза купила је и Панонску банку. У 2005. продате су и Новосадска банка, Континентал банка и Национална штедионица. У 2006. продата је и Нишка банка, а Национална банка Грчке (НБГ) купила је 12. септембра 2006. 99,44 процента Војвођанске банке за 385 милиона евра. Војвођанска банка била је у том тренутку друга највећа банка у Србији са око 700.000 клијената, а тадашњи министар финансија Млађан Динкић славодобитно је изјавио да је влада „успешно завршила приватизацију српских банака“. Ова распродаја српског банкарског сектора и препуштање финансија странцима, нажалост, далеко од тога да је окончано тада. То траје и данас, када држава, због обавеза преузетих у односу на Европску банку за обнову и развој (ЕБРД) мора да прода и неспорно успешну и јаку – Комерцијалну банку. У овом тренутку Комерцијална банка је једина српска банка у којој држава има већински пакет деоница.

У децембру 2009. године, представници ЕБРД, која, иначе, има власнички удео од 25 одсто у Комерцијалној банци, потписали су са српским властима уговор о докапитализацији ове банке са 120 милиона евра. На овај, како је проценио аутор књиге „Пустошење Србије“, Иван Нинић, „штеточински уговор“, потпис је у име владе Србије ставила министарка финансија Дијана Драгутиновић. Њиме се перфидно предвиђа да Србија може да задржи свој власнички удео од 42,6 одсто у Комерцијалној банци, али уз услов да у наредне три године такође обезбеди новац за докапитализацију, и то у истом проценту у односу на власнички удео. Међутим, како је налог ММФ-а да Србија распрода своје власничке уделе у банкама, а сем тога држава неће бити у стању да обезбеди реалне изворе финансирања за докапитализацију Комерцијалне банке, јасно је да дефинитивно остајемо и без ње. Ово је у септембру текуће године потврдио и председник Извршног одбора Комерцијалне банке Ивица Смолић, који је рекао да је „договор свих акционара да се та банка приватизује до 2017. или 2018. године“, иако она послује више него добро. По његовим речима, укупна девизна штедња у Комерцијалној банци премашила 1,5 милијарди евра, а од почетка 2014. пораст штедње већи је него код свих банака у Србији заједно. За годину дана учешће те банке у укупној штедњи у Србији, која износи око 8,2 милијарде евра, повећано је са 17,05 на 18,65 одсто, чиме је учврстила лидерску позицију по овом критеријуму.

 

[restrictedarea]

 

Приватизација на захтев међународног фактора Заговорници приватизације српског банкарског сектора и распродаје српских банака странцима, у првом реду бивши министар финансија Млађан Динкић, тврдили су све време да је овај тренд добар, јер ће се на тај начин привући клијенти страних банака и охрабрити се да послују са српским компанијама, те ће доћи до повећања трговинске размене са земљама из којих те банке потичу. Звучи лепо, скоро као оних хиљаду евра од акција, а можда чак и лепше. Тренд продаје домаћих банака странцима настављен је и касније. Тако је 2010. Група Нова КБМ из Марибора купила Креди банку Крагујевац. Занимљив је и случај Чачанске банке, у којој тренутно Србија има 28,48 одсто акција, Европска банка за обнову и развој 24,99 одсто, а Међународна финансијска корпорација 19,99 одсто. У новембру прошле године одлучено је да и ова банка, која је већ добрим делом у рукама странаца, буде продата и да се процедура оконча до краја 2014. Од преосталих банака у државном власништву ту су Агробанка и Привредна банка Београд, обе у стечају, и Комерцијална банка, која ради беспрекорно, али чију приватизацију захтева „међународни фактор“.

Стручњаци, међутим, чак и поклоници неолибералног капитализма и противници било какве улоге државе у привреди међу њима, не осликавају ситуацију тако црно-белом и указују да претерана улога страних банака у једној држави може бити и озбиљно проблематична. Питање власничке структуре у банкарском сектору сматра се једним од највише дискутованих проблема у овом сегменту економске теорије, економске политике, па и саме политике. Тренд смањења државног власништва у банкама протеклих година и деценија (од рушења Берлинског зида) посебно је јасно уочљив у државама у развоју или транзицији. Економисти сматрају да овај тренд настаје као последица отварања националног банкарског тржишта за домаћи и страни приватни капитал, затим гашења губицима оптерећених банака у државном власништву, али и спровођења политике приватизације, навели су професори Срђан Маринковић и Исидора Љумовић у научном раду Ефекти власничке трансформације банкарског сектора Србије.

Немачки наспрам америчког концепта Сада долазимо до прве контрадикторности у теорији да нико не може боље управљати предузећем или банком од приватног власника и да све оно што није приватно осуђено је на пропаст. Наиме, карактеристично високо учешће банака у државном власништву показују неке развијене државе, на пример Немачка. Према истраживању Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) у овој земљи су 34 банке у државном власништву и располажу са чак 40 одсто укупне банкарске ефективе, што је у 2010. години износило више од 880 милијарди евра. У овом тренутку, важно је истаћи да је Немачка једна од ретких европских, али и светских држава које је криза банкарског сектора, и уопште финансијска криза од 2008. заобишла. Са друге стране, постоје развијене земље које се у целини ослањају на приватно власништво у банкама, а међу њима предњаче САД и Шпанија. Треба ли подсетити да ове две земље спадају управо у оне које је криза највише погодила и да су америчке приватне банке спасене управо државним упливом капитала, односно новцем америчких пореских обвезника, док је Шпанија и даље у невиђеној кризи. Да ли је ово ваљан аргумент за тврдњу да нико не може толико добро руководити банкама колико приватни власник?

За разлику од „старих“ чланица ЕУ, попут Немачке, данас се види да државе које су се накнадно прикључиле овом блоку у својим банкарским системима имају удео страног власништва у банкама који значајно превазилази и половину укупног банкарског сектора. У ово, наравно, не спадају банке са значајним страним капиталом, односно акционарима.

Неки економисти указују да се „повлачењем државе из банкарског сектора смањује простор за политичке интервенције, а отвара простор за афирмацију одговорног и компетентног управљања, и јачање конкуренције“. Иза ове мудрости стоје економисти Мери Ширли и Патрик Волш, обоје службеници Светске банке. Без жеље да њихов став дискредитујемо због саме чињенице где и за кога раде, вратићемо се само мало уназад и анализирати ситуацију у Немачкој и САД, где је недвосмислено доказано да ова теорија не стоји. Ако ни због чега другог, криза нам је показала да приватно власништво у некој банци никако не гарантује „афирмацију одговорног и компетентног управљања“, јер иначе тим банкама не би биле потребне милијарде долара америчких грађана.

Да ли је боље банке приватизовати продајући их страним или домаћим купцима, на примеру Србије није могуће анализирати, јер су апсолутно све приватизоване банке продате странцима, односно нерезидентима.

Сада долазимо до чињенице да је финансијски систем у Србији у потпуности окренут банкама, које имају доминантну улогу на финансијском тржишту. Оне алоцирају највећи део финансијских токова и држе у поседу готово девет десетина укупне активе финансијског сектора. Не само да ово доводи до тога да су власничке промене у банкарском сектору у највећој мери истовремено и власничке промене у читавом сектору финансијских посредника него да те власничке промене директно утичу на читаву привреду и да de facto имају апсолутну контролу над оним што се у Србији ради или не ради. Ово посебно важи у ситуацијама када иначе доминантан банкарски сектор директном власничком контролом продире и у остале секторе финансијског посредовања. Другим речима, приватизацијом банака Србија се довела у ситуацију да читава њена привреда зависи од воље приватника, а пошто су банке продате странцима, та судбина је, што је још горе, у рукама страних приватника. Да ствари буду и још горе, страни привредници, колико год декларативно били независни од државе, они су тесно и директно повезани са својим политичким елитама и неће се либити да извршавају њихове налоге. Ово је посебно очигледно у случају „приватних“ америчких банака, које спасава држава, или у случају банке БНП Парибас, која је била толико независна да је због свог пословања у САД осуђена да плати казну од више милијарди долара. Да ли ће после тога БНП Парибас и остале међународне банке бити баш независне у свом пословању?

Приватизација мимо закона У вези са приватизацијом српског банкарског сектора забрињавајућа је и чињеница да се приватизација банака, за разлику од осталих сектора привреде, није одвијала према тада важећем законском оквиру, него према посебној Уредби о начину и поступку продаје акција банака у власништву Републике Србије. На основу ове Уредбе, приватизоване су банке код којих је акцијски капитал у државном власништву прелазио једну четвртину укупног акцијског капитала.

И док сада већ бивши министар Млађан Динкић и многи други економисти тврде да је приватизација банака спасоносна, посебно ако се продају странцима, неки други економисти имају сасвим супротно мишљење. И то из врло једноставних разлога. Прво, они наводе да је понуда кредита страних банака мање стабилна него код домаћих банака, вероватно због тога што стране банке реагују више проциклично, или зато што су њихове одлуке, у погледу пословања, под утицајем економских кретања не само у земљи у транзицији него и у матичној земљи. Наиме, када постоји велика тражња и привреда одређене земље је у успону, овакве банке повећавају понуду кредита, али када привреда бележи смањење активности, онда нестају и кредити. Са друге стране, домаће или државне банке могу одобравати кредите, независно од цикличних кретања привреде, што подразумева да не смањују понуду кредита у привременим погоршаним економским условима пословања привреде. Оваква политика кредитирања мање је осетљива на циклична кретања привреде земље у транзицији и може се због тога сматрати релативно стабилном.

Монополско јачање конкуренције Негативна страна присуства страних банака у земљама у транзицији јесте и њихов утицај на повећање степена концентрације укупне активе банкарског система у малом броју банака, што је могуће само у онима које имају превелико учешће страних банака у укупној активи. Из свега што смо до сада видели, не може се порећи да се Србија налази управо у оваквој ситуацији. А зашто је ово лоше? Врло једноставно. У земљама у транзицији мале и средње компаније имају главну улогу с обзиром да учествују са скоро 90 одсто у укупном броју компанија и запошљавају више од 50 одсто укупног броја запослених. Ове компаније су, такође, значајан извор иновација. Могућност добијања кредита за ову врсту компанија од пресудног је значаја за опстанак, а главни извор кредита за њих су комерцијалне банке. Имајући у виду да стране банке углавном кредитирају велике компаније, кредити дати малим и средњим компанијама у земљама у транзицији не представљају значајан део њихове укупне активности, наводи Душан Мешић из Народне банке Србије у студији Улазак страних банака у земље у транзицији.

Немогућност контроле Доминација, па и само присуство страних банака на одређеном финансијском простору поставља озбиљна питања и у домену надзора рада ових институција. Као прво, повећано присуство страних банака захтева развој ефикасне међудржавне пруденционе контроле. Консолидована супервизија је кључни елеменат ефикасне контроле банака које послују у више земаља. Ово укључује могућност извештавања о банкарским и небанкарским пословима како у домаћим, тако и у иностраним организационим деловима. Сарадња између држава у циљу јачања супервизије финансијских конгломерата такође је важна, зато што финансијске групе могу проузроковати значајне међународне проблеме. Е сада, да ли можете да замислите да Србија, оваква каква јесте, уцењена и понижена са свих страна, може да обезбеди сигурност и на овом пољу? Да се интерес ове државе у сукобу са интересима страних банака које долазе из јаких држава поштује?

Један од првих проблема са којим се суочавају надзорне институције где послује филијала иностране банке јесте политика давања дозволе за рад. У овим земљама, политика давања дозволе страним банкама може бити предмет политичких притисака. Политичко уплитање у процес давања дозволе за рад страној банци у земљама у транзицији може бити део ширег међудржавног споразума, уместо да је он заснован искључиво на пруденционим критеријумима. Процедуре би требало да буду успостављене тако да штите земље у транзицији од политичког утицаја и уплитања при давању дозвола страним банкама. Као што смо видели горе, присталице приватизације банака и довођења страних банака на тржиште Србије управо као једну од највећих предности наводе отклањање политичких притисака и уплитања.

Други проблем са којим се суочавају земље у транзицији у погледу надзора филијала иностраних банака јесте питање како да се врши надзор локалне филијале велике међународне банке. Ово захтева од њих познавање финансијске позиције не само локалне филијале већ и матичне банке. Ово је, нажалост, у случају Србије, практично незамисливо.

Као аргумент за приватизацију и уплив страних банака наводи се и побољшана конкурентност на тржишту. Шта се са овим дешава у збиљи? У Србији је 2001. године било 86 банака, у новембру 2005. их је било 40, а данас их је, према списку Народне банке Србије 29. Толико о повећаној конкурентности.

На крају, најважнија разлика између страних и домаћих банака, посебно оних у власништву државе, јесте у томе што су оне првенствено заинтересоване за остварење добити, са недовољном спремношћу да своје пословање сагледавају и из угла развоја целокупне економије.

Ко нам и шта продаје

Слична ствар као са банкама догодила нам се и у домену дистрибуције хране – у последњих неколико година доведени смо у ситуацију да највећи трговински ланци у Србији припадају странцима и да искључиво од њихове воље зависи шта ће се наћи у рафовима продавница широм Србије.

Од већих трговинских малопродајних ланаца у Србији тренутно су присутни „Делез“, „Агрокор“, ДИС, „Веропулос“, „Гомекс“ и „Универекспорт“. Од овде побројаних, домаћи ланци су само ДИС, „Гомекс“ и „Универекспорт“, а и та три ланца заузимају само минорни део српског тржишта. Наиме, пошто је хрватски „Агрокор“ купио 53,12 одсто акција словеначког „Меркатора“, под контролом ове групе нашле су се продавнице ланаца „Меркатор“, „Рода“ и „Идеа“. Белгијски „Делез“, који поседује ланце „Макси“ и „Темпо“, и хрватски „Агрокор“, дакле, сада покривају чак 73 одсто тржишта у Србији. Да би се стекао бољи увид у то колико су ова два трговинска дива заиста јака, погледаћемо колико продавница они поседују на територији Србије. „Делез“ сада поседује укупно 369 објеката у Србији, а „Агрокор“ има више од 300 продавница. Са друге стране, од домаћих ланаца, новосадски „Универекспорт“ има 40 малопродајних радњи, „Гомекс“ 120 и ДИС 16 великих продајних објеката. Мањи страни играч у Србији је „Веропулос“, који има шест продавница у Београду.

Дакле, два највећа играча на српском тржишту, са покривеношћу од 73 одсто трговине, оствариће заједно готово седам милијарди евра годишњег прихода. Поред тога, они ће одлучивати и о томе шта ће да се продаје у њиховим продавницама, и ту ће, наравно, фаворизовати своје „традиционалне“ добављаче, а не бројне српске, који тешко да могу да издрже захтеве великих ланаца. Представници организација за заштиту потрошача тврде да ће домаћи произвођачи све теже налазити место у малопродајним објектима у власништву „Агрокора“. На рафовима хрватских трговинских ланаца у Србији налази се само 30 одсто српских, а 70 одсто производа из Хрватске, истичу удружења домаћих потрошача. Они наглашавају да српски произвођачи имају велике проблеме у пласирању робе у овим маркетима.

Председник Националне организације потрошача Србије (НОПС) Горан Паповић рекао је за српске медије да се „Агрокор“ није прославио по условима које нуди домаћим компанијама и прецизирао да се од добављача прво тражи 3.000 евра само да би се ушло на листу, затим се плаћа место на рафу и на крају, ова фирма знатно касни у плаћању испоручене робе. Ствари у пракси стоје овако, а кад су улазили на српско тржиште, и „Агрокор“ и „Меркатор“ су се обавезали да ће имати барем 51 одсто српске робе. Представља ли ово кршење уговора и, евентуално, разлог за изрицање неких санкција? Види ли у свему овоме држава разлог да заштити своје произвођаче и трговце, па самим тим и народ, којем се неће из иностранства диктирати коју робу да купује и по којој цени?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *