РАЂАЊЕ ГЛОБАЛНОГ ПУТИНИЗМА

ПАТРИК БЈУКЕНЕН

Ако је Америка стварно боља него што је икад била, зашто и Исток и Запад бежи од оног што им САД нуде?

„Абе учвршћује власт на јапанским изборима“, био је наслов у Фајненшл Тајмсу, који је пренео вест о победи Шинза Абеа на изборима у недељу. Абе је најнационалистичкији премијер послератног Јапана. Пркоси нуклеарној моћи и јача војску како би равнао рачуне са Кином и Корејом око територијалних спорова. Абе је само један је од шефова земаља у развоју који се сматра националистичком фигуром.

Си Ђинпинг је други пример. Узимајући под своје сва острва у Јужном и Источном кинеском мору, он такође сели Хан Кинезе на Тибет и ујгурске територије како би сузбио староседеоце, затим чисти старе кадрове од корупције. Тако јаког вођу као што је Си Кина није видела деценијама.

Он већ сад води најјачу привреду на свету и успоставља сопствену Монроову доктрину. Хонконшки протести за демократију толерисали су се само док се Сију нису смучили. Онда су збрисани са улица.

Назовимо то путинизмом, који се изгледа шири, чинећи да Нови светски поредак Буша Првог, крсташки ратови његовог сина и „глобална хегемонија“ неоконзервативаца постају прошлост.

МОДИ, ЕРДОГАН, АЛ СИСИ, ОРБАН…

Нарендра Моди, лидер националистичке Хинду партије, коме је више од деценије био забрањен улазак у САД због саучесништва или фаворизовања масакра над муслиманима, данас је премијер Индије. „Чланови десничарске партије заузимају кључна места у влади и институцијама“, пише Фајненшел Тајмс. „Националисти се противе ‘западњачким’ обичајима, попут ношења бикинија на плажама, стављања рођенданских свећа на торте и увођења енглеског у школе само како би се напакостило либералима“.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је још један такав лидер. Некада посматран као светао пример који је мешао своју исламску веру и секуларну државу, тежећи пријатељству са комшијама, сада помаже Исламску државу у Сирији, објављује рат Израелу, обнавља рат са Курдима, чак бежи од НАТО савезника Путину и Русији. Турска још од Ататурка није имала оваквог националистичког лидера.

Демонстранти за демократију у Хонгконгу су били усмеравани, баш као и њихове колеге на тргу Тахрир у Египту, једној од четири земље у којима се догодило Арапско пролеће. Збацивањем Хоснија Мубарака Муслиманско братство је дошло на власт слободним изборима, али је онда и њих свргнула египатска војска.

Генерал Абдул Фатах ал-Сиси је сада председник и влада аутократски, исто као и његов претходник Мубарак и Насер пре њега. Хиљаде чланова Муслиманског братства су у затвору, стотине њих треба да се суоче са смртном казном. Ипак, упркос успону Сисија и његовој репресији, америчка помоћ Египту наставља да долази.

Шта сви ови лидери имају заједничко?

Сви су јаки људи. Сви су националисти. Скоро сви теже социјалном конзервативизму, од којег западне демократије беже. Скоро нико од њих не заговара демократске вредности онако како их ми заговарамо. И скоро нико не прихвата Америку у статусу „незамењиве нације“ и једине суперсиле.

НОВИ ЕВРОПСКИ ПАРТНЕРИ РУСИЈЕ

Фарид Закарија као кључне елементе путинизма наводи „национализам, религију, социјални конзервативизам, државни капитализам и контролу над медијима. Сви они су, мање или више, имуни или непријатељски настројени према западним вредностима као што су људска права, толеранција, космополитизам и мултикултурализам“.

Ипак, не воли сваки Американац нашу популарну културу. Не верује сваки Американац да своју демократску идеологију треба да намећемо другим народима. Нити верује да су Холивуд и велики медији изнад свега. Патриотизам, религија и социјални конзервативизам су оно што обликује мисли већине Американаца данас.

Како АП преноси, путинизам се може пронаћи и у Источној и Централној Европи. Мађарски премијер Виктор Орбан рекао је да Русију види као модел за своју „нелибералну земљу“. Марин ле Пен из Националног фронта Француске види нову деголистичку Европу, која ће се простирати „од Атлантика до Урала“, где би се Француска издвајала као супердржава.

„Од 24 десничарских и популистичких странака у Европском парламенту које су заузела места после мајских избора, 15 њих је „за Русију“. Ове десничарске партије у успону су „партнери“ Русије због заједничких погледа на „традиционалне породичне вредности, неповерење у САД, веру ауторитарно вођство, као и подршку владавини права.“

Будући да је финансијски колапс Орбана натерао да окрене леђа Западу, он на либералне вредности гледа као на оличење „секса, криминала и корупције“, тврди Закарија, а на Западну Европу као на „илегалце који живе на грбачи социјалног система.“

Ако је Америка стварно боља него што је то икад била, зашто и Исток и Запад бежи од онога што им САД нуде?

Аутор је бивши председнички кандидат у САД и саветник Роналда Регана

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

Блог Патрика Бјукенена

http://standard.rs/svet/30721-рађање-глобалног-путинизма

Један коментар

  1. Има Америка умних људи који виде даље од Беверли Хилса и Холивуда. Када на америчким изборима буде победио АМЕРИЧКИ ПАТРИОТА који ће водити рачуна о тој великој држави и вредних руку штедљивих који још памте тридесете године прошлог века тада
    ће и тамо победити ПУТИНИЗАМ а изгубиће ТАЧЕРИЗАМ и либерални капитализам. Банкарски ЛИХВАРИ ЗЕЛЕНАШИ уништили су добре идеје
    које су стизале од Американаца. Русија и њена политика мора да створи јаку средњу класу која ће вући земљу прогересу, јака индустрија са пољоприведом уз паметинт интелигенција ствара праведно друштво коме жели Владимир Путин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *