Почетна / Свет / Путинов поход на Цариград

Путинов поход на Цариград

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Будући догађаји развијаће се у једној од две варијанте: или ће Немачка прихватити понуду за партнерство са Русијом, или ће ситуација ескалирати у правцу који је већ два пута виђен у прошлом веку

Јужни ток може и преко Турске, објавио је „Печат“ још средином јуна (бр. 322) више од два месеца пре него што су о томе писали руски и западни медији. А у понедељак, 1. децембра, то је и званично саопштио руски председник Владимир Путин приликом своје посете Анкари, у присуству турског шефа државе Реџепа Тајипа Ердогана. Како смо писали у јуну, Американци на све начине желе да контролишу украјински гасовод и истовремено блокирају изградњу руског алтернативног енергетског коридора преко друге две православне земље, Бугарске и Србије. Како је Вашингтон успео да сломи Бугарску, најслабију карику у руском енергетском ланцу, Москви није преостало ништа друго него да погледе усмери у другом правцу. То је и учињено, потписивањем стратешких гасних споразума са Народном Републиком Кином, вредних више од пола билиона долара, а сада и осигурањем гасног коридора преко Турске. Европа за Русију има алтернативу. И то – једну.

 

НАЈБЛИЖИ  САВЕЗНИЦИ? Имао је зашта Путин путовати у Турску. И дочек који му је тамо приређен, укључујући коњички одред који је пратио његову лимузину читавим путем до Ердоганове председничке палате, о томе сведочи. На дневном реду нашле су се најважније економске теме, пројекти нафтно-гасне и атомске енергетике, као и отварање руског тржишта за турске производе. Ово последње је посебно значајно, у условима када је прехрамбеним производима из ЕУ, САД и Канаде строго забрањен улазак у Русију. Квалитетна турска храна обрадоваће руске потрошаче, а ове испоруке биће компензоване енергентима из Русије, од чега ће обе земље вишеструко профитирати. Зато не изненађује амбициозна најава двојице лидера, да ће међусобна трговинска размена – са садашњих 33, порасти на читавих 100 милијарди долара до 2020. године. Уколико се тако догоди, Турска ће ући у ред најближих савезника Москве. А све је више најава да ће се то догодити.

Уместо предвиђених сат времена, разговор у четири ока Путина и Ердогана потрајао је читава три часа, а о чему су све преговарали – и шта су се договорили у погледу кључних стратешких питања – у овом тренутку може само да се нагађа. Путинова сензационална изјава о обустављању изградње „Јужног тока“ преко Бугарске, само је један од тих сегмената. Очигледно, Турска је добила жељено, јер ће од 1. јануара 2015. цена за руски гас бити умањена за шест одсто, а испоруке увећане за три милијарде кубних метара годишње. Тако ће веома брзо укупне количине гаса за Турску, дном Црног мора преко „Плавог тока“, и путем Трансбалканског гасовода, значајно премашити 25 милијарди кубика годишње, чиме ће само Немачка остати већи потрошач руског плавог енергента.

Али, то је мањи део нове Путинове геополитичке црноморско-балканске слагалице. Због тога што Европска унија и Бугарска одуговлаче и уцењују Русију у вези са изградњом „Јужног тока“, њега једноставно неће ни бити!

[restrictedarea]

ПОВРАТКА НЕМА Крај, готово је, повратка нема, пројекат је обустављен, поручио је председник управе „Газпрома“ Алексеј Милер, надовезујући се на Путинове речи. Тако су се преварили они који су мислили да ће Кремљ пасти на колена и молити Брисел да допусти изградњу „Јужног тока“, или да ће прихватити понижавајуће услове ЕУ, којим се захтева да Русија изгради гасовод својим парама, али да кроз њега тече амерички гас из Азербејџана и Средње Азије.

Напротив, овај снажан Путинов потез охладиће многе усијане главе у Европи и већ кроз две-три године умишљене величине свести на праву меру. То ће бити комбинације од којих у Бриселу многима неће бити добро, али су то сами тражили. Од сада, једино средство којим могу спречити Русију да затегне своју енергетску омчу – остаје рат. Но, милион до зуба наоружаних и мотивисаних руских професионалних војника брзо ће згаснути Европљанима и тај жар. Није случајно руски министар одбране Сергеј Шојгу, истог дана када је Путин боравио у Турској, свечано пустио у рад нови, интегрисани Централни командни центар Руске армије, у који ће се сливати сви безбедносни и обавештајни подаци из целог света и космоса, и одакле ће све јединице на терену добијати наређења. Сада остаје неизвесно да ли су заиста ЕУ и НАТО спремни да пређу са речи на дела и силом освоје руске ресурсе. Судећи по Путиновом понашању у Анкари, одакле им је упутио отворени изазов, његовом стрпљењу дошао је крај.

 

ИЗМЕЊЕНА ГЕОГРАФИЈА Путин и Милер најавили су у Анкари изградњу новог „Јужног тока“, али са измењеном географијом. Уместо преко непоуздане Бугарске, нова траса водиће кроз турску територију, преко Босфора, све до турско-грчке границе. Капацитет гасовода биће исти као и „Јужног тока“, 63 милијарде кубика годишње. На грчкој граници, пре уласка на територију ЕУ, где делују европски закони и правила, биће направљена тачка снабдевања. Ту ће сви заинтересовани купци моћи да се снабде руским гасом, али ван домашаја руку Брисела, који то неће моћи да спречи, нити да утиче на било шта. У томе је цела поента Путиновог потеза, у коме је много симболике. То ће бити руска „гасна царина“ на мореузима, надомак Цариграда. Тако ће Русија, после Крима, избити на још једну стратешку тачку у Евроазији, а Турска и Ердоган су више него вољни да помогну Путину да на овај начин „освоји“ Константинопољ.

Да ли је овај сценарио изненађујући, или је резултат много ширих, објективних просеца који су захватили свет? Турски председник у последње време постао је непожељан на Западу. О томе сведоче и периодични насилни протести на турским улицама, иза којих стоји Вашингтон. Управо ових дана, Ердоган је поново оптужио Американце, овог пута да желе смрт муслиманима, што је прилично необично понашање за лидера једне, и то изузетно важне, НАТО државе. Тако постаје очигледно да је режим у Анкари постао проблем за САД, на сличан начин као што отворену непослушност исказује и Виктор Орбан у Будимпешти. Слични процеси тињају и у Чешкој, Словачкој, Бугарској, али и у Грчкој, где су државна руководства суочена са великим притиском Запада, зато што добро разумеју да њихови интереси нису конвергентни за захтевима Вашингтона и Брисела. То су болна питања која ће се тек отварати у будућности. Није се омакло Путину, када је у Анкари, са нескривеним осмехом, препоручио властима у Софији да од Брисела потражи годишњу надокнаду штете од најмање 400 милиона евра, колико ће бити њихова минимална изгубљена добит од неизградње „Јужног тока“.

Турска у сарадњи са Русијом види за себе много веће добити, чије се размере наслућују из најаве да ће годишња размена две земље достићи 100 милијарди долара. Са друге стране, Запад више и не крије превише да има за циљ рушење не само турске власти, већ и државе, о чему сведочи нагло и масовно активирање курдских сепаратиста, наводно ради борбе против џихадиста из исламске државе. Примајући велике количине западног наоружања и финансија, само је питање месеца када ће се ови исламски борци окренути против Анкаре. А тада се на „менију“ неће наћи само источни, азијски делови Турске, већ се може покренути и питање враћања Истанбула „хришћанској Европи“. Недавна посета папе цариградском патријарху само подгрева ове америчке снове, али је Путин на њих сада ставио тачку.

ГЛОБАЛНИ КОНТЕКСТ Све постаје још јасније када се сагледа у најширем, глобалном контексту. Ердоган је још пре неколико година затражио од Путина да му помогне да ступи у руско-кинеску Шангајску организацију сарадње (ШОС), чиме би иступио из полувековних евроинтеграција, где је Турска стекла „почасни“ статус вечитог кандидата. Европске земље, једноставно, не желе Турску и постављају јој бескрајан низ захтева, услова и препрека за чланство. Најновије информације указују да Москва разговара са Анкаром о приступању Турске Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана. То би, у перспективи, био и отворен пут Турској за чланство у Евроазијском економском савезу, а тада би се свакако поставило и питање њеног даљег учешћа у НАТО.

На овом геополитичком полу, све јасније се кристалише структура коју чине значајне државе: Русија, Кина, Индија, Иран, Пакистан, Бразил, Аргентина, Венецуела, Куба, Јужна Африка, Египат, Сирија, као и читав низ мањих земаља, њихових савезника. Рефлексија ове поделе могла се видети и приликом недавног гласања у Генералној скупштини УН, о руској резолуцији против глорификације нацизма, где је раздвајање начињено управо по тој линији. Сада се, све израженије, овом блоку придружује и Турска. Према оценама бројних аналитичара, пошто је руски западни политички вектор доспео у ћорсокак због очајничких и непријатељских потеза САД и ЕУ, Кремљ се окреће јужном и источном правцу. На Истоку све битне конце држи поуздани савезник Кина, а Путину предстоји озбиљан рад са таквим регионалним играчима, попут Пакистана, Ирана, Индије и Турске. По свему судећи, у овим земљама постоји изражена спремност за руске предлоге.

Такође, ускоро се очекује напредак у руско-кинеским преговорима око испоруке убојитих ПВО-ПРО система С-400 Пекингу, којима ће Кинези моћи да покривају и небо изнад Тајвана, што са слабијим модификацијама С-300 до сада нису могли. То ће створити противракетни кишобран, где је сваки дивизион С-400 способан да истовремено, са 72 ракете, прати и уништава 36 летећих циљева, различите величине и на различитим висинама. Тако ће се небо над кинеским делом Пацифика у потпуности затворити. Када се на то дода и ове године склопљена енергетска алијанса Москве и Пекинга, онда постаје јасно да Русија и Кина заједно поседују све три компоненте, неопходне за успех у одмеравању снага са Западом: новац, ресурсе и технологију.

Поставља се и питање шта ће бити са „Јужним током“, односно да ли је Москва заувек одустала од овог пројекта? Наравно да није, али ће он бити изграђен по партнерским условима, или га неће бити. То значи да ће у Европи неке ствари морати претходно да сазру, да би се „Јужни ток“ вратио на дневни ред. Кључну улогу ће имати Немачка, јер је до коначног стопирања и руског одустајања довела управо непријатељска позиција Берлина. Можда ће, после заустављања „Јужног тока“, Немачка привремено учврстити контролу над зависним балканским државама, али на дужи рок то ће се претворити у терет. Социјално незадовољство на Балкану и у Источној Европи ће расти, самим тим и антиевропско расположење. Све ће се преливати и до Немачке, која ће то морати да носи, што ће временом постати озбиљан проблем. Зато ће се будући догађаји развијати у једној од две варијанте. Или ће Немачка прихватити понуђену руку из Москве и закључити партнерство са Русијом, или ће садашња ситуација ескалирати у правцу који је већ два пута виђен у прошлом веку. Противници су исти, подстрекачи руско-немачког сукоба – такође. Разлика је једино у томе што је овог пута Русија спремнија и јача него икад.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Za mene ovo je još jedan promašen geopolitički potez putinov, u rangu sa umiljavanjem merkelovoj! Što neko reče, „kupovina ljubavi“ švaba se obila putinu o glavu i zbog lažnog prijateljstva, kojim je on sebe obmanjivao, slušao je zahteve merkelove da prepusti Novoruse genocidu od strane ukronacista. Turska je „trojanski konj“ i svako normalan zna vrlo dobro da se turskoj ne može verovati ni minimalno! Sa njima nema nikakvog saveza i moći će da zavrnu ventil gasovodu, kad god im jenkiji narede! Ovo je još bolja opcija za ameriku, kako još jednostavnije da „drže šapu“ na ventilu gasovoda i ucenjuju Rusiju! Rusija će ovim gasovodom baciti pare u vetar i dugoročno, ovo je neviđena glupost! Kakav bre „pohod na caringrad“?! Ovo veze blage nema sa životom… Sve dok se Konstantinopolj ponovo ne izdigne „iz pepela“, kao Feniks i ne bude u pravoslavnim rukama… ovo je budalaština za medalju.




    0



    0
  2. Ovo može biti dobar početak nove etape u širim i užim međunarodnim odnosima 2 zemlje, jer sedište pravoslavlja je u Carigradu, a u Turskoj živi oko 9 miliona etničkih Srba.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *