Почетна / Свет / Предворје катастрофе

Предворје катастрофе

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Док Вашингтон испоручује оружје Украјини а тенкови америчке Прве коњичке дивизије крстаре Балтиком покрај руске границе, не сме бити никога да запита – ко је агресор и у чијем се интересу све то ради?

Да ли сте чули да је велики италијански новинар и доајен међу иностраним дописницима у Москви, Ђулијето Кијеза (74) ухапшен у понедељак у естонској престоници Талину? И да је после неколико часова проведених у ћелији пуштен из притвора па протеран у Русију? Вероватно нисте. Можда сте помислили да је некадашњи познати члан Италијанске комунистичке партије, а касније посланик Партије европских социјалиста у Европском парламенту, у Естонији оптужен за тешка кривична дела или, у најмању руку, за тероризам? Не, ради се о нечему кудикамо горем и опаснијем. Његов највећи „грех“ и кривица пред властима једне од најмањих ЕУ и НАТО држава, састоји се у томе што сматра и свуда јавно говори да Европа не треба да се плаши Москве и да Русија није агресор, већ жртва напада и агресије Запада.

Зато је Кијеза морао бити ухапшен када је отпутовао за Естонију, на сусрет са тамошњим новинарима и промоцију своје нове књиге „Уместо катастрофе“, у којој управо описује механизам западних покушаја уништења Русије и нуди алтернативу – уместо катастрофе. Како би осујетиле тако опасну намеру, естонским властима није преостало ништа друго него да га 12. децембра, три дана пре промоције, прогласе за непожељну особу у земљи, да би већ следећег дана декрет био потписан и ступио на снагу. Тада су, готово мирне савести, могли да ухапсе Кијезу у хотелској соби пре него што је стигао да распакује свој кофер и пре него што је и сазнао да је осуђен на изгнанство. А да би били сасвим „хумани“, по НАТО стандардима виђеним претходних година у Ираку и Гвантанаму, дозволили су му да се неколико часова одмори од пута, али на затворском, а не на хотелском лежају.

 

РАТ ЗА РЕСУРСЕ Али, шта је могло бити баш толико непожељно у Кијезиној личности? Можда то што је две деценије дописник из Москве (1980–2000) италијанских листова „Унита“ и „Ла стампа“ – чврст у ставу да „антируска хистерија штети интересима Европе“? „Ја данас нисам овде у Талину да бих штитио интересе Русије. Хистерија против Русије нема никакве везе са интересима Европе, већ ради против европских интереса“, поручио је Кијеза на опроштајној конференцији за новинаре, непосредно уочи напуштања Естоније. Последње речи овог „Европљанина који брани Европу“, пре него што су за њим чврсто забрављена метална врата воза, биле су: „Русија је наш пријатељ, никада непријатељ. То је огромно тржиште за продају европских производа. Ја само штитим европске интересе и они који ме називају прокремаљским јесу они који брину о америчким интересима.“

Или је писац чувене књиге „Збогом, Русијо!“, у којој је међу првима у целом свету разобличио чудовишне размере западне приватизационе пљачке у јељцинској држави, непожељан због тога што је још пре неколико месеци упозорио да је „Трећи светски рат већ почео“? „Једанаести септембар 2001. означио је почетак рата у Авганистану, потом је почео рат у Ираку, па онда у Либији, затим у Сирији, па у Украјини. Све је то једно исто. То је операција за промену тока историје. Суштина је у следећем: или ћемо да схватимо опасност да будемо изманипулисани, или нећемо моћи да се одбранимо. А зашто рат? Овде треба разјаснити: рат је неопходан зато што ресурса неће бити довољно за све, ни за пола овог века. Организатори 11. септембра су већ тада знали шта ће се сада дешавати, зато што су имали информације, а ми их немамо. Крајем 20. века није било таквог пораста становништва, а сада већ има више од седам милијарди људи. У таквим условима рат је неизбежан. Када ресурса не буде довољно за све, исход ће бити аутоматски – најјачи ће користити оружје да би освојили средства за егзистенцију. Ми се налазимо управо у тој фази“, најавио је Кијеза у свом предавању, још априла ове године.

А може бити да је аутор неколико италијанских бестселера, чији су се тиражи продавали и у више од 100.000 примерака, непожељан у малој балтичкој НАТО-Естонији зато што верује да садашњи глобални поредак „Новог империјализма“, у којем владају насиље и похлепа – има алтернативу? Да ли зато што сматра да та алтернатива мора да укључује Русију? Ево шта је рекао Кијеза на поменутом предавању: „Развија се права масовна русофобија. Парламентарна скупштина Савета Европе привремено је искључила Русију са својих заседања. Европска комисија и европске структуре организовале су преврат у Кијеву и у њему учествовале, заједно са САД-ом. Напад је био успешан: оне су освојиле Украјину и сва њена гасна инфраструктура сада се налази у рукама САД-а. Почиње рат за гас, за енергију. У току је права офанзива.“

 

[restrictedarea]

 

РАТНИ ПОКЛИЧ Или је, ипак, његов највећи грех напросто у томе што се залаже за – мир? У епохи хистеричне ратнохушкачке пропаганде, то је несумњиво тежак преступ. „Најпре, треба се мисаоно припремити за промене. Треба да се фокусирамо и почнемо да размишљамо другачије. Веома је важан дијалог међу културама. Треба умножити могућности приближавања Русије са осталим светом. Важно је да присуство Руса у свету буде прихваћено као позитиван фактор. Потребан је нови поглед на међународне односе. Са тачке гледишта државе, сматрам да се Владимир Путин понаша беспрекорно. Он није могао ништа другачије да поступи и учинио је све што је требало“, истакао је Кијеза.

Када се сагледају његови ставови, који се суштински нису променили у последњих 30 година, постаје очигледно зашто је непожељан. Он разбија доминантну русофобну парадигму у западним медијима, европским и америчким, и зато га треба укинути, забранити. А најбоље ухапсити, па протерати заувек, како су то учинили „домишљати“ Естонци. Јер, док тенкови и оклопна возила америчке Прве коњичке дивизије ових дана крстаре пругама Балтика, где су их натоварене у вагоне, камере снимиле у Летонији покрај руске границе, не сме бити никога да запита – ко је агресор и у чијем се интересу све то ради?

За америчке парламентарце, рецимо, нема никакве дилеме. Русија је агресивна и зато су, сада већ оба дома америчког Конгреса, усвојила своје резолуције којима се председнику Бараку Обами одобрава слање оружја Украјини и дају одрешене руке за увођење нових санкција Русији, без обзира на то да ли европски савезници то подржавају или не. Коначно је пала и последња препрека за испоруке наоружања кијевском режиму, што не може бити ништа друго до предворје катастрофе и увод у велики рат. А тај рат против Русије, са аспекта америчких интереса, много је боље да воде Украјинци него да гину војници НАТО-а. За почетак, предвиђено је „скромних“ 350 милиона долара за испоруке смртоносног терета, али треба имати у виду да се то односи само на САД директно. Овом ратном покличу, својим новцем могу се придружити и друге државе, па и сам НАТО. Посебна тачка резолуције односи се на „суштинско и неодложно ширење“ америчког пропагандног телевизијског и радио-емитовања на руском језику у земљама бившег СССР-а. Зато је Џулијето Кијеза морао бити протеран.

На све то огласио се и председник Петро Порошенко из Кијева, са бизарним захтевом да Русији буде одузето право вета у Савету безбедности УН, под изговором да постаје „неефикасан послератни систем глобалне безбедности, укључујући и СБ УН“. Према његовом мишљењу, таква ситуација настаје када једна од сталних чланица СБ, која има право вета, „постане агресор“. Неко неупућен помислио би да Порошенко указује на САД, које су напале Југославију и Ирак. Управо за оне неупућене – Порошенко је додао да је он „председник мира, а не председник рата, а Украјина је земља мира, а не земља рата“, па закључио да се „координисани напори међународне заједнице своде на то да се ситуација доведе до мира, а не да се распаљује рат“. Ту се поставља логично питање: да ли је Украјина земља мира, или у њој већ скоро годину дана бесни грађански рат? И да ли „координисани напори међународне заједнице“ Порошенку доносе авионе пуне цвећа, или ратног материјала?

 

ФИНАНСИЈСКИ ЦУНАМИ Са друге стране, Русија се нашла на мети финансијског цунамија, оличеног у стрмоглавом паду цене нафте, основног руског извозног производа, на мање од 60 долара за барел. С обзиром на то да Москва нафту продаје углавном у доларима, у истој пропорцији обрушила се и руска валута, изгубивши 100 одсто вредности за само две недеље. Тиме су се показале као погрешне Путинове процене од пре неколико месеци да земље арапског света, пре свих Саудијска Арабија, неће дозволити да цена барела падне испод 80 долара, јер тада њихова производња постаје нерентабилна, али се то ипак десило. Исто тако, највећим делом изјаловиле су се и наде Москве да ће Европа остати чврста у одбрани својих виталних интереса и неће поклекнути под притисцима Вашингтона и увести санкције Русији.

На први поглед, рекло би се да је Русија остала сама и без иједног пријатеља на Западу. Међутим, да ли баш сви у Европи и САД-у тако мисле? Показало се да не. Испоставило се да људи попут Џулијета Кијезе уопште нису тако усамљени у својим земљама. Ових дана доста је цитиран бивши припадник америчке обавештајне службе ЦИА, ветеран Филип Ђиралди, који у листу „Америкен конзерватив“ отворено позива Белу кућу да одустане од лажљиве пропаганде и „тајног рата“ против Русије, који може бити катастрофа за све. У критици званичног Вашингтона придружује се и бивши конгресмен из Тексаса и двоструки председнички кандидат на унутарстраначким изборима Републиканске партије, Рон Пол, који антируске резолуције Конгреса оцењује као „нескривену пропаганду“. У овим документима, сматра Пол, садржано је „много отворених лажи, полуистина и извртања“, што може „испровоцирати рат са Русијом који ће довести до тоталног уништења“. Да ли ово подсећа на „америчког Кијезу“?

Када се ступи на европско тло, ситуација је још занимљивија. У земљама ЕУ постоје читаве партије, укључујући и парламентарне, које се залажу за сарадњу са Русијом. Са званичним властима је, ипак, нешто другачији случај. Тако је руски шеф дипломатије морао ових дана бурно да реагује на информацију објављену на сајту немачке владе, где се на списку народа који живе на Криму помињу Украјинци, Татари и Немци – али не и Руси! А њих је, како се испоставило одмах по исправљању ове „грешке“, на Криму највише – преко 60 одсто.

 

„ИСТИНОТРАЖИТЕЉИ“ Међу обичним Немцима, рађају се покрети који се отворено диве Путину као лидеру целе Европе и који организују у немачким градовима „Демонстрације за мир“. Према писању „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, ови покрети за мир, или како себе зову – „истинотражитељи“, веома су бројни и активни по блоговима и интернет сајтовима, где се активно супротстављају критичарима Русије, износећи супротне аргументе. Међу њима су познати независни новинари и активисти. У тексту се наводи да ови Немци сматрају Запад претњом и зато воле Русију. „Они пате за старим вредностима и плаше се декадентног западног друштва“, пише аутор Ана Прицкау и истиче да је њихов гнев сувише велик да би био вештачки или купљен из Кремља. Управо је Путин, како наводи, са својим супротстављањем Западу, стуб ослонац идеологије „истинотражитеља“. Тако је прошле недеље око две хиљаде противника западне политике, уједињених у покрет „Мирна зима“, демонстрирало у Берлину. Ово је био први протест и они најављују да ће своје акције против „главног агресора – НАТО-а“, ове зиме покренути и у другим немачким градовима.

У Француској су ови покрети још јасније профилисани и своју артикулацију спроводе пре свега кроз моћну партију „Народни фронт“, на чијем је челу Марин ле Пен. Али, отворених русофила који подржавају Путина има широм француске политичке сцене. Они тврде да постоји америчка завера против Кремља и залажу се за обнову односа између Европе и Русије. Без обзира на притиске и западне санкције, сада се може измерити степен подршке појединих француских политичких кругова Федерацији, пише париски „Монд“. Поред Ле Пенове, у ову групу спадају бивши утицајни актери са леве и десне стране политичког спектра. Међу њима су бивши, али и даље утицајни министар одбране и унутрашњих послова Жан Пјер Шевенман, један од оснивача владајуће Социјалистичке партије (отцепио се 2008.) као и његов колега, бивши министар просвете Жан Лик Меланшон. Са десне стране, за сарадњу са Русијом залажу се бивши премијер (2007–2012) Франсоа Фијон и бивши министар и лидер партије „Покрет за Француску“ Филип де Виље. У групу пријатеља Русије, „Монд“ сврстава чак и бившег председника Николу Саркозија, као и све оне политичаре који се надахњују идејама Шарла де Гола и Франсоа Митерана. Очигледно је да је читава ова група изгубила водеће позиције после 2012. године, али Марин ле Пен приметно јача.

Тако би се могло ићи редом кроз Европу и набрајати, од земље до земље: Мађарска, Словачка, Чешка, Словенија, Аустрија, Италија, Бугарска, Грчка, Кипар – свуда постоје изражене политичке и друштвене снаге које подржавају „дружбу“ и сарадњу са Русијом. Изван ЕУ, то су и Србија, БиХ, Црна Гора, наравно и Украјина. А у последње време, све израженије и Турска. У то је могла да се увери ових дана и нова комесарка за спољне послове ЕУ, Италијанка Федерика Могерини, коју су донедавно и саму сумњичили за симпатије према Москви. Она је, само недељу дана после Путина, допутовала у дводневну посету Анкари, са циљем да убеди председника Реџепа Тајипа Ердогана да се окане енергетске и трговинске сарадње са Москвом. Заузврат му је, како преносе руски медији, понудила перспективу уласка у ЕУ, наводно у „року од пет година“, док други извори тврде да конкретан датум није обећан.

Да су ови други вероватно ближи истини, види се и из тога што је турски премијер само неколико дана касније похапсио већу групу „западних агената“ у домаћим медијима, који су подривали стабилност државе, на шта је и Могеринијева бесно реаговала. Ердоган очигледно није поверовао лепим обећањима Брисела, али овај случај сведочи и о нечему другом: брзина приступања ЕУ мери се пре свега спремношћу на антируско деловање. Међутим, пример Бугарске и изгубљеног „Јужног тока“ је показао да тек онда када једна држава испуни све захтеве западних русофоба – може бити сигурна да њене интересе више нико неће штитити. Управо то је Кијеза желео да објасни у Талину, али је протеран.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Moram da se nadovezem na gore izneto i da ponovim da je 3. svetski rat poceo ne, 8.8.2008 u Gruziji niti septembra 11. 2001 nego 1999. god bommbardovanjemm Evrope od strane SADista i otimanjem Kosova. I kako je blazni pokojini otac Tadej rekao, mira u svetu nece biti dok se Kosovo ne vrati Srbiji.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *