Почетна / Документи / Писма „ПЕЧАТОВИХ“ ЧИТАЛАЦА – Здраво, Вучела!

Писма „ПЕЧАТОВИХ“ ЧИТАЛАЦА – Здраво, Вучела!

Aко ико зна, ти знаш какав сам ја стручњак за геополитику и геостратегију. Нема ми равна у томе, али знам сигурно да ћеш дати предност другима да се распишу о прекиду изградње „Јужног тока“. Не љутим се на тебе због тога, јер шта ћемо, тако је, али ево и ја сада. Од када сам у пензији, живим у провинцији, а они у Београду па им је лако скокнути до телевизијског студија или до неке редакције па и твоје. А можда нећеш да ме пустиш да пишем на ту тему и због тога што знаш колико су ми мили Путин и Русија, а више од свега Србија, па мислиш да би био преко сваке мере пристрасан. А и био бих, признајем, али ћу те својом самокритиком сада засигурно изненадити.
Зато ћу кратко рећи да је Путина на овај потез нужда натерала. Да би, како само он зна, доскочио Вашингтону, Берлину и Бриселу. У тим поменутим центрима они потпуно излуђеше од њега. Назове им добро јутро у Украјини, добар дан на Криму, добро вече у Кини, лаку ноћ у Бризбејну, испава се и мало почине, па опет добро јутро у Кини а добар дан у Анкари и у Стамболу на Босфору, добро вече у Луганску и Доњецку… Не стигну ови са Запада ни да му отпоздраве на прво добро јутро а већ им је пао мркли мрак и само чују његово лаку ноћ!
Ми смо му овде увек срдачно отпоздрављали и сигурно је, како каже Вучић, „да Србија није ништа крива“ за обуставу пројекта „Јужни ток“. Жао ми је због ове обуставе, али морамо напред, за одлучнима и смелима. Мора се нешто мењати ма како нам то болно било, сложисмо се око тога и Драган Рајичин и ја синоћ код њега у Белегишу.
Како би нам добро било да на време послушамо потпредседницу српске владе и министарку саобраћаја Зорану Михајловић. Ако је ико чврсто и непоколебљиво био против „Јужног тока“, она је била и зато је с правом, у најужем кругу познаника, понела надимак „Челична леди“. Треба тај круг проширити на све нас и да је сви као такву добро по челичном загрљају запамтимо. Рећи ће неко, а и ти си слично писао, да је њен учинак као министарке енергетике био раван нули или погубан, али је сада јасно зашто, јер је она пре свих нас знала што сви ми, па ни Вучић ни Тома, нисмо знали.
Још нам је у живом сећању како се на свечаности почетка радова на „Јужном току“ Зорана понашала као на саучешћу или покајању. Знала је она нешто више мада јој та знања сигурно нису долазила из Кремља. Не би она, да није нешто повише знала, давала онолико изјава против гасног и енергетског споразума са Русијом. Додуше, можда такво понашање није проистекло из неких посебних знања, него само из њених чврстих идеолошких евроатлантских уверења? Захваљујући тој чврстини, и њен рејтинг, као што видимо, вртоглаво расте.
Тако је само један дан пре Путинове изјаве о одустајању од „Јужног тока“ потпредседница и министарка српске владе казала да је „жалосно како су се понашали наши политичари који су се договорили о енергетском споразуму“ и резолутно закључила: „Треба да су у затвору јер су својим нечињењем оштетили земљу!“ У затвор, него шта!
Знам да има оних који ће сада да кажу: „Па што она не уради ништа за протекле две године?“ Они погрешно мисле да звање министра носи неке посебне радне обавезе и опипљиве учинке. Једино што српски министар са високим рејтингом треба да ради јесте да се безброј пута појављује на свим медијима и прича на све теме и да свако боговетно вече и јутро брани премијера Вучића чак и онда када га нико не напада. Код наше потпредседнице и министарке ствар је утолико сложенија што је ту реч о широко квалификованој и раскошној ренесансној личности која се у све разуме па сходно томе ни не може да се определи шта конкретно треба да ради. У свом критичком замаху она ни нема када да се лати неког конкретног посла. Тај живи дух просто не може да се скраси и не зна где ће пре, да ли у рудник, или у ваздух, на саобраћајницу или далековод, хидроелектрану, мост или гасовод, да ли на рушење кућа или железницу, да ли на властиту странку или на коалиционе и опозиционе странке, да ли на председника државе или његову породицу… Фигуративно, кундеријански говорећи, за ову врсту духа проблеми су, као и живот, увек негде другде.
Ти, Вучела, знаш колико је у мојој фамилији, и не само мојој, било информбироваца. Сносили су последице због својих руских склоности. Није им помогло ни што су се пре тога пуне четири године крваво борили за ослобођење од фашизма и обнављали разорену земљу све до 1948. године. Ред би био да и сви ми који смо били за споразуме са Русијом и Путином то платимо, а поготово због тога што ни немамо неких великих заслуга нити смо показивали неку вољу за изградњу наше државе на европском путу без алтернативе. Ни пре, а посебно од 2008. Искрени да будемо, није нам мио тај пут а Зорани је то одувек био једини светионик и звезда-водиља. Гунђали смо ми понекад против понашања руских фирми и њихових представника и имали понеку критичку примедбу, али никада се нисмо довинули до висина Зоранине беспоштедне критике. И поштено је да нам сада неко ко је толико веровао у ЕУ и Запад уопште и ко никада, па ни сада, једну једину реч критике не изговори на рачун Брисела – суди и пресуђује.
Немамо сада, додуше, погодних великих места за изолацију евроскептика. Нема Голог отока, али нема ни потребе за неким великим просторима, нема нас толико, довољна је, рецимо, Ада Хуја. По последњим истраживањима јавног мњења, за ЕУ је скоро шездесет одсто становника наше земље, са великом тенденцијом раста (а не можеш ни да замислиш каква ће сада антируска хистерија захватити наше медије и политичаре) тако да нас евроскептике можда и не треба изоловати, него оставити на миру и третирати као заштићену врсту из еколошких разлога. Можда би сада био прави тренутак да се распише и референдум за приступање ЕУ − да се искористи оваква масовна и акламативна подршка − и да ми који не верујемо у ЕУ дођемо у прилику да се самокритикујемо и ревидирамо своје ставове.
Ето, можда ми из разних разлога прођемо без апса, а немој мислити да је ово неко „вађење“, али би свакако због „будућности наше деце“ и кривице за енергетски споразум требало обавезно ухапсити Војислава Коштуницу и Томислава Николића и неколицину њихових сарадника. (Не наводим им имена јер, не брини, имају они тај списак.) Нека Тадића и остале после полицијског задржавања прихвате као заштићене сведоке да сви ми не бисмо били оптужени за криминализацију опозиционих странака.
Драган Рајичин ме убеди да ти не помињемо хапшење нашег и твог пријатеља Александра Вулина јер, каже, њега сада ионако, после саопштења америчке амбасаде, сви гоне тако да тешко може измаћ. А ја чујем, ако је за веровати, а и мени тако изгледа, да си ти понекад слаб на Александра Вучића па ћемо, да теби учинимо, предложити да се он до суђења брани са слободе.
То што ће му бити допуштено да се брани са слободе никако не значи да му треба дозволити да обавља све функције премијера. Има радну енергију и велику међународну покретљивост и пролазност, што треба искористити. Али ће га, поред већ сада присутне Зоране, контролисати Надзорни одбор у којем обавезно треба да буду Лабус и Динкић. Нико као Лабус није толико, па и прстом претио Русима па га обавезно треба политички активирати. А и Зорана је навикла на њега радећи у његовом кабинету. Динкић је био толико против Руса да о томе уопште не треба причати. Ако је ико био против гасног споразума, он је био. Сада ће бити проблем, када дође за тимског надзорника владе, што ће остати упражњено место у руској Збер банци у Београду, где је, као што знаш, сада руководилац. Али то ће се лако надокнадити ако се на његово место буде поставила позната натовка Јелена Милић. То би било потпуно у складу са њиховом кадровском политиком у Србији. Када већ нема Млађана, ту је позната „руска мајка“, натовка Јела.
Ово су, драги Вучела, само неки од основних предлога без којих нам нема спаса ма колико теби то болно било да чујеш. Мало смо сви били затечени последњим догађајима. Али, ускоро ћу имати и нешто подробнију анализу и предлоге за излазак из ове ситуације. У сваком случају, лековито мени делује ова јавна самокритика. Ревидирао ставове нисам, али да сам се самокритиковао − јесам.
Здраво ми био!
Машан Пуров

2 коментара

  1. Dragi Masane, mudra i duhovita glavo, hvala Ti za ovaj i za sve druge tekstove Tvoje. Zabavila, sam se i nasmejala. Bolje je da tako vidimo „geostrateiju“ i nadamo se. Jer, dok ima Masana (mislim na plural, iako nas nema mnogo – i Ada Huja bi bila prevelika ) IMA I NADE.
    Hvala gospodinu Vucicu sto mozemo da Te citamo.
    P.S. Oprosti sto Te ne persiram iako se ne poznajemo.
    Ne mogu drugacije. Drag si mi i mio, kao najrodjeniji moj.
    P.S.S. ´Ajd´u zdravlju da se sretnemo na listovima „Pecata“




    0



    0
  2. Koliko vremena treba Vučiću da se reši ljudi iz njegove stranke, i to sa najviših funkcija zastupaju stavove Demokratske stranke.Dokle će tolerisati kukolj u svojim redovima.Siguran sam da je obavešten ko su ljudi koji su bili protiv izgradnje „južnog toka“ i koji bi zbog lične koristi prodali i rođenu familiju, a tek građane Srbije.Zar vam nije dovoljan dokaz stav EU po pitanju Turske, iako je ona članica Nato pakta.Gospodine Vučiću, raqspišite referendum za pristupanju EU, kao što su i pojedine zemlje u Evropi činile, i uverite se da li postoji većina kako istraživanja pokazuju.Misliti da je ovaj narod infantilan je sigurno velika greška.Narod dobro vidi kako žive Rumuni, Bugari i drugi od kada su članice EU.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *