Почетна / Репортаже / ПИСМА ЧИТАЛАЦА – Заборављена годишњица Музеја ваздухопловства

ПИСМА ЧИТАЛАЦА – Заборављена годишњица Музеја ваздухопловства

Често смо сведоци да нашa заједница не препознаје сопствене вредности, нити баштину предака, коју би требало неговати. Тако је 21. маја ове године, у муклој тишини, прошао јубилеј 25 година од свечаног отварања за јавност сталне поставке Музеја ваздухопловства – Београд. Разлог за овај пропуст лежи у чињеници да се наочиглед Београда одвија лагани процес гашења јединствене националне установе културе.
За протеклих четврт века, Музеј је постао место ходочашћа посетилаца и страних делегација са свих меридијана, чиме je успеo високо да се позиционира на светској мапи. Супротно постигнутом успеху, он деценијама опстаје као једина установа културе од националног значаја у Србији која није на буџету владе.
Према Оснивачком уговору из 1970. године, после завршетка зграде Музеја и отварања сталне поставке, требало је да се оснивачи без надокнаде одрекну својих права у корист државе, а Музеј преда у надлежност ресорног Министарства културе. Он је заиста 21. маја 1989. године свечано отворен за јавност, али се уговорна обавеза није остварила. Сви каснији покушаји управе да Музеј изједначи са сличним установама у држави нису уродили плодом, а нису успели ни покушаји да се са свим оснивачима потпишу нови оснивачки уговори, који би макар решили питање финансирања редовних активности.

Крчмљење историјског блага

Највећи утицај над Музејом већ деценијама имају представници Команде Ваздухопловства, који, сем највећег броја места у УО, по неком неписном правилу, заузимају место председника овог управног тела. Утицај војске се вишеструко осећа унутар саме установе јер, мимо Статута Музеја, Закона о одбрани и међународних конвенција, у згради Музеја се од 2003. године званично налази распоређена војна јединица под називом Музеј Југословенског ратног ваздухопловства (МЈРВ). То је, вероватно, јединствен случај међу установама културе у Србији. Чињеница да ова јединица ни у стручном, ни у организационом погледу није подређена управи Музеја није сметала бившим директорима јер је Команда Ваздухопловства пуних десет година, противно Статуту, мимо јавних конкурса, на ту функцију наметала своје пензионисане официре. Није прошло много времена, а Војно одељење Музеја је почело да се понаша као паралелна установа. Институционално нејединство је постепено отворило врата ширењу утицаја разних интересних група из света политике и приватног бизниса, блиског војним структурама, које су се током деведесетих бавиле продајом војних вишкова.
Ситуација је постала драматична 2007. године када је на чело Министарства одбране постављен Драган Шутановац, а Војно одељење Музеја преузео Бојан Димитријевић, тадашњи помоћник министра за људске ресурсе. У то време је почело отворено промовисање војног дела Музеја као засебне установе. Музејски материјал, поверен на чување Војном одељењу, развлачио се и уступао приватним лицима за нејасно дефинисане пројекте, а забележен је и пример намерног уништавања музејског материјала. Кустоси Музеја су покушали да се супротставе овим противзаконитим активностима, али без подршке директора, генерала Славка Биге.
Након његове оставке, председник УО МВБ, генерал Срето Малиновић, није презао од манипулација и подношења фалсификата да би на упражњену фотељу довео пензионисаног потпуковника Предрага Грандића. Тако је марта 2011. године поново пренебрегнут Статут и Правилник Музеја, па је, без јавног конкурса, за директора био поново именован пензионисани официр, који није испуњавао ниједан услов за то радно место.
Претходних осам година, под управом Славка Биге, протекло је првенствено у заташкавању афера које су потресале Музеј у ранијем периоду. Истовремено, музејске активности су постепено замирале. Са доласком новог директора почело је отворено разарање ове јединствене установе културе. Музеј се убрзо претворио у војну прћију. Започет је низ противзаконитих активности, а врхунац је био покушај директора Грандића да прода заштићено културно добро купцу из САД. Притом је, ради прибављања извозне дозволе, покушао да превари службене органе маскирајући продају као музеолошку размену. Овај јединствени случај у српској музеологији убрзо се претворио у прворазредни скандал.
Генерал Малиновић је на УО покушао да заштити свог пулена. Исто су наставили да чине и његови наследници, генерал Душко Жарковић и актуелни председник УО, генерал др Миодраг Гордић. Све је чињено да се непријатан случај заташка и избегне расправа о одговорности и питање даљег поверења директору. Одлагањима, опструкцијом, па чак и самовољним прекидањем седнице од представника ВиПВО дошло је до тоталне блокаде рада овог тела, али и Музеја у целини, због чега две године на УО нису разматрани извештаји о раду, нити су одобрени годишњи планови рада ове установе.

Цепање Музеја

Свесни да у таквој ситуацији губе „контролу“ над Музејом, представници ВиПВО су покренули процес коначног цепања установе на два дела. Командант ВиПВО, генерал Ранко Живак, у априлу 2012. године издао је наредбу о попису у Музеју, због чега је установа више од годину дана личила на малу касарну. Супротно Закону о култури и Закону о културним добрима, по музејским депоима, без присуства кустоса, вршљале су војне комисије. Попис је уједно искоришћен за одношење пописаног и непописаног музејског материјала у касарне, базе и сабирнопродајне центре ради расхода и продаје.
Овом противзаконитом попису и својеврсном отимању музејског материјала покушали су да се супротставе појединци из Музеја. Они су се новембра исте године писмом обратили Александру Вучићу, тадашњем Министру одбране. Обавестили су га о низу противзаконитих активности представника Команде ВиПВО, који годинама заташкавају ексцесе и мањкове у својим депоима. Посебно су се пожалили на тоталну милитаризацију Музеја, увођењем специјаних војних веза великог капацитета (оптички каблови), због чега би у случају рата Музеј постао легитимна војна мета потенцијалног агресора.
На састанку у МО, одржаном 25. децембра 2012. године, у присуству тадашњег министра културе Братислава Петковића и помоћника министра одбране Мирослава Јовановића, образложени су циљеви ових активности. Присутни начелник Управе за традицију, пуковник Слађан Ристић, обавестио је присутне о покренутом одвајању војног дела Музеја (МЈРВ) са намером да се до 2014. години изврши његова фузија са Војним музејом на Калемегдану у јединствену музеолошку установу – „Музеј Министарства одбране и Војске Србије“.
Управо зато, ни после смене Предрага Грандића и постављања за вршиоца дужности директора кустоса Зорана Радојевића ништа се није променило. Настављен је попис и одвожење музејских предмета и поред супротстављања запослених. После низа скандала, интевенција полиције и других непријатних ситуација, попис је одлуком команданта ВиПВО коначно обустављен, али музејски предмети, који су власништво Музеја, нису врећени.

Војни пуч у Музеју ваздухопловства

У намери да спречи цепање јединствене музејске установе, министар културе Братислав Петковић је јуна 2013. године на заједничком састанку са свим оснивачима Музеја предложио да се одрекну оснивачких права у корист државе. Већина се одмах сложила са овим предлогом. Нажалост, убрзо је дошло до реконструкције владе Србије и постављања Ивана Тасовца на чело Министарства културе. Нови министар није показао ни најмању жељу да настави стопама свог претходника. Оберучке је препустио „врућ кромпир“ изузетно заинтересованим представницима МО и Команде ВиПВО. У фебруару 2014. године формирана је при МО међуресорна радна група са задатком да за два месеца сачини предлоге „решавања статусноправних и имовинскоправних питања“ Музеја. Група је на самом почетку рада свесно одбацила чињеницу да Музеј нема статусни проблем, јер је већ деценијама (од 1972. године) уредно регистрован у суду као установа културе и да су сви музејски предмети, као и сама зграда-комплекс власништво Музеја.
Формирање радне групе је од већине оснивача одбачено као преседан и правни апсурд у српској културној и правној историји – да се питањима културе бави ненадлежно Министарство одбране. Они су реаговали својеврсном петицијом у којој су констатовали да је тиме изигран Статут МВБ. На првој следећој седници, председник УО Музеја, генерал Гордић, одбио је да стави на дневни ред расправу о овом питању. Коначни домети рада ове посебне радне групе још нису познати, јер група ни после десет месеци није завршила са радом.
За све ово време, занемарен и напуштен од појединих оснивача, раздиран изнутра, без реалне финансијске подршке, Музеј ваздухопловства је практично препуштен судбини тржишта. У вихору различитих интереса, ова иначе перспективна установа је остала сама да се буквално бори за голи опстанак. Од једне од најугледнијих установа културе и туристичке атракције града, Музеј је за последњих десет година постепено дошао на руб амбиса. Због неуспеха да се кроз Управни одбор Музеја разреше акутна питања и зауставе противзаконите активности, потражена је и помоћ јавности. У чврстој намери да заштити поверену културну баштину, Музеј се одједном нашао усамљен на бранику Закона о култури, водећи неравноправну битку уместо надлежног Министарства културе и информисања.

Александар Коло члан УО МВБ

4 коментара

  1. OVAKAV POSTUPAK NEMA PREMCA U KULTURNOM SVETU.MOZDA NEGDE,NA DALEKOM ISTOKU, POSTOJI NEKAVA LOGIKA PO KOJOJ „CIZMA“ JE UVEK U PRAVU,ALI SRBIJA NIJE U TOM DELU SVETA I ONA NESME DA TOLERISE TAKVE NAMERE I TAKVE POSTUPKE.

    SLUCAJ VAZDUHOPLOVNOG MUZEJA U BEOGRADU TREBAO BI DA BUDE POVOD DA SE U SRBIJI IZVRSI DETALJNA CISTKA MOZGOVA KOJI NE ZASLUZUJU POVLASTICE DO KOJIH SU,KO ZNA KAKO, DOSLI.




    0



    0
  2. Каже лепо НАРОД где упре сила, ту прди памет, или испод шлема мозга нема (али постоје лични интереси).Не треба да будете много паметни само читатејте дневну штампу. Касарна у Нишу треба да постане Музеј Војске Србије већ од следеће 2015године. Зато и треба да се ојаде, покраду, унаказе Београдски ваздухопловни Музеј као и војни Музеј. Без икакве сумње да ће управа бити поверана, провереним успешним кадровима ускоро пензионисаним генералима.




    0



    0
  3. Pojedinci u vrhu vojske očigledno i bez skrupula poništavaju tradiciju naše avijacije a i ostalih rodova vojske.Razlozi su lična korist i sramotno prihvatanje svega što nam se nameće iz EU.Sramota je šta su sve u stanju Srbi sebi da učine, i to sa najvišim oficirskim činovima.Možda ti oficiri i mogu građane da obmanjuju raznim neistinama, ali veterane zadnjeg rata sigurno ne.Najglasniji su oni oficiri koji su uvek bili na 100 km od prvih borbenih linija, a kada bi došli da drže slovo vojnicima bili bi zviždanjem vojske oterani.Oni su ljudi bez časti i osećanja patriotizma.I njihova deca će ih se stideti, veća im kazna ne treba.




    0



    0
  4. Više puta bio sam posetioc muzeja , za koji smatram da je da bi trebao da ga poseti svaki stanovnik Srbije.Ovo što se događa je sramota.Kakvo nam je stanje u državi ne bi me čudilo , da ga neki mafijaš ,, KUPI ,,.Kako se odnosimo prema svojoj istoriji i kulturnim bagima, taki nas svet i ceni.Budimo svesni da prate svaki naš postupak !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *