Почетна / Култура / Пером као скалпелом: засецање у центар оболелости

Пером као скалпелом: засецање у центар оболелости

Пише Рајко Петров Ного

Најшире узев, аутор књиге „Има ли овде Срба” пише – феноменологију свакодневице. Сваког петка у седмици, он мора бити јавно паметан, духовит, надахнут, критички изоштрен, директан, храбар, ироничан кад и морално осетљив; човек ванредне кондиције и начитаности. Он је већ пуних седам година хроничар нашег расула, нашег пада у ропство, под окупацију и самоокупацију

О „Печату“, о Вучелићу

 

Када је пре седам година Милорад Вучелић покренуо „Печат“, нико, па ни он, није могао знати у шта ће тај лист израсти. Након 350 бројева, и овлашним погледом уназад, лако се уверити да су „печатовци“, и уредници и сарадници, на време „увидели шта се дешава“. А то значи да су препознали мештре бешчашћа – и стране налогодавце и домаће оперативце – који у удруженом злочиначком подухвату кане да обезглаве један мали али слободарски народ и да му растуре кућу. А када су их препознали, смели су се и умели опирати. И оним жутим и овим шареним, којима је, јамачно, исти газда. Данас већ печатовци имају широку акустику, иако их добрано потапа медиократска тишина. Нека се они који су наумили да нам промене ДНК не заваравају: ови гласови, и још понеки, слични, све се јасније и све оштрије разазнају. То је увек тако када су говорницама мегафони на раменима предака. Који говоре са рамена најбољих предака, ти нису „безбудућни“, јер се у борби против зла рађају као људи. Није ли у затворску порцију, и у нашу свест, пре стотину година, онај чије је презиме и име састављено од једног начела и једног архангела, са Његошевих рамена, али и из Старог и Новог завета, даљински угравирао ову памтљиву лозинку: „Ко хоће да живи, нек мре – ко хоће да мре, нек живи!“ Јер увек има већих вредности од живота.

 

Ко је Милорад Вучелић

Шездесетосмаш, чизмаш, новинар, уредник, партијски радник, шеф најјаче странке у парламенту, аутор слободарских текстова у златном периоду „Књижевних новина“, директор телевизије, директор позоришта, губитник у својој и неуспешни оснивач нове странке, најзад, и на срећу, оснивач и главни уредник „Печата“, писац убојитих уводника. То су само нека лица ове многолике, да не кажем протејске личности. Јоги и комесар истовремено. Мало више комесар него јоги, зацело.

Шта пише М. В.

Најшире узев – феноменологију свакодневице. Сваког петка у седмици, он мора бити јавно паметан, духовит, надахнут, критички изоштрен, директан, храбар, ироничан кад и морално осетљив; човек ванредне кондиције и начитаности. Он је већ пуних седам година хроничар нашег расула, нашег пада у ропство, под окупацију и самоокупацију. Он је онај који пером као скалпелом засеца у центар те оболелости, све у нади да ће посрнуле постидети. Он је у старинском смислу моралист, човек мисије, иако га искуство учи да је сумња „царство ума“. Сваки је његов текст изложен ризику да га већ следећи дан демантује. Или можда и није: ако између разних могућности изабереш најгору, можеш бити сигуран да ће се најгора и догодити – у Србији, брале. Да се у зрелим годинама овај јакобинац из шездесет осме упусти у овакво предузеће какво је оснивање и издавање недељника и да, уз многе опструкције, са својим добро изабраним сарадницима направи тиражно и утицајно гласило, то је равно подвигу. Овим подвигом се левичар из младости скрасио у разборитом конзервативцу у зрелости. И тиме осмислио своју зрелост. Да ће борбени левичар у младости постати конзервативни бранилац националних и културних, а то значи и државних вредности, ствар је одрастања и зрења, и то се могло очекивати. Али да ће нас – као баштинике Косовског завета – епским десетерцима, Његошем или Андрићем и бодрити и корити, то ни он није очекивао. А кори нас. Како? Једноставно: ево шта смо били некада, а гледај какви смо сада. Вучелић у овој волуминозној књизи од 1.140 страна свагда гађа у главу, а ако не помаже, књига је довољно тешка да може и по глави.

 

[restrictedarea]

Како пише М. В.

Најбоље је, како се то иначе каже, да насумично отворим ову књижурину и да прочитам краћи одломак: „Развалили смо српску државу, подржавали северну српску покрајину, изручили Хашком трибуналу све живо, признали смо сво оно што нисмо учинили, уништили производњу и привреду, дотукли индустрију, рушитељски начели Цркву, пропедерчили смо се, сви смо спремни да одемо на геј параду, почели смо поново да се турчимо, пристајемо на све што ајатолаху Зукорлићу падне на памет да изговори или учини, пристаћемо сутра и да се на територији Санџака уведе владавина шеријатског права, турске заставе не разликујемо од наших, даћемо територију Прешевске долине да би умилостивили Шиптаре да нас више не млате где стигну, признали смо да је уранијум којим су нас бомбардовали лековит и здрав…

План је да се Србија упропасти и распарча, и да се онда тај оглодани огризак ували Европи на бригу и опоравак… Опхрвана проблемима које данас има, ЕУ на данашњу Србију гледа као на нешто потпуно непотребно и безначајно. Толико безначајно да се слободно може препустити Турцима, Шиптарима, Мађарима, Власима, Бошњацима. Док је српска држава била налик руменој јабуци, могло се о њој говорити као о потенцијалној ‚јабуци раздора‘ или ‚јабуци искушења‘ на Балкану и у Европи. Као огризак, она није никоме и ни за шта било какво искушење.“

А зна се шта се са огриском ради.

Може ли директније? Неко суптилан могао би да каже да би било боље, ако већ мора, да пуца у ноге. А Вучелић би одговорио да је сигурније у главу. Када се овај фајтер дочепа какве политичке бедастоће, он тера тај бесмисао у бескрај, до апсурда. У својој персифлажи најчешће се користи каквом десетерачком народном епском, или Његошевом сентенцом, каквом Андрићевом мудрошћу или Шекспировим стихом, свагда бирајући из традиције оно што је већини која српским језиком говори добро познато. То римовање беде садашњости са узвишеном прошлошћу, то је Вучелићев омиљени начин суочавања лилипутанских потомака са гуливеровским прецима. Неко ће рећи да у томе претерује. Али шта је књижевност него велико претеривање, и то у свим правцима, и као утопија и као дистопија. Памфлет поготово. Памфлет је онај књижевни жанр где се не релативизује, не нијансира, не тражи одмереност, већ хипербола. У претеривању се боље, јер изоштреније, чита општа историја бешчашћа и јасније виде хуље. Вучелић не цизелира, не цинцулира, он робусно удара; бије, богме. Његов стил је каткада рогобатан. Њему није до стила. Њему је до учинка.

До каквог учинка? Да моћном нашом вертикалом, историјом и културом, самери савремену издају, да је јасно као издају именује. Да подсети на милионске жртве које су уграђене у оно што ови данас издају. Да је српски народ слободарски народ и да му без слободе и сопствене државе живота нема. Да, најзад, савременост осмотри са српског становишта и развиди шта нам је чинити кад и ако будемо видели леђа овим координаторима хаоса. Ако пак до отворене окупације дође, и ту у прошлости имамо упутства шта Србин под окупацијом да ради: од пасивне резистенције до делатне акције кад за њу дође време. До преврата на којем ваља порадити. За борбу за слободу нису спремни само храбри већ и освешћени. Освестити осиротели, распамећени и понижени народ, пробудити Србију коју убијају и која умире, а којој не би било први пут да се дигне из пепела.

„Против тишине, против кукавичлука, против заборава“, пише у поговору Желидраг Никчевић, и додаје да Вучелић увек говори из непосредне близине, српски, Србима. Има ли овде Срба? Хоће ли их бити? Или ће се обистинити они инверзни десетерци: „Друмови ће пожељет Србаља,/ А Србаља нигдје бити неће.“

Да се то не би догодило, говорите што чешће са рамена предака, јер ћете тако имати моћнију акустику. Говорите – да и ја мало претерам – као Вучелић, као печатовци.

Изговорено у Културном центру Новог Сада
15. децембра 2014.

 

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *