Печат године: ШТА ЈЕ ОБЕЛЕЖИЛО 2014?

Повратак у Хладни рат

На стоту годишњицу од почетка Великог рата свет се 2014. године, кризом у Украјини, вратио у Хладни рат. Србија је изгласала владу Александра Вучића, којој је пало у задатак да се носи и са природним и са економским непогодама, и да уз све то покуша да Србији пронађе место у све озбиљнијем сукобу Запада и Истока

Принцип у име народа

Низом манифестација, трибина, изложби, научних скупова, позоришних представа и нових наслова књига везаних за период 1914–1918, Србија, њена влада, интелектуална и научна елита, спремно су одговориле на изазов обележавања 100 година од почетка Великог рата.
Изазов је био утолико већи што је немачка и аустријска историографија упорно и доследно радила на промени парадигме узрока, па самим тим и означавања криваца за избијање Првог светског рата. Дела попут „Руски узроци Првог светског рата“ шкотског историчара Шона Мекмикина, или радова Кристофера Кларка, Стига Форстера и других, настала су као покушај озбиљног оспоравања неумитних чињеница везаних за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву, с циљем да се Србија означи као изазивач рата, а затим и Русија, која је „стајала“ иза Србије.
Суочена са застрашујућом инвазијом искривљених података и променом парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата и Сарајевског атентата, српска историографија, све снаге српске интелигенције, устале су у одбрану историјских чињеница и успеле у науму да их сачувају.
Поклањајући велику пажњу догађају који је обележио 20. век, званични Београд је на дан објаве Великог рата одржао свечану седницу владе Србије у Нишу, где је век раније Николи Пашићу уручена депеша којом Аустроугарска објављује рат Краљевини Србији.
Година обележавања почетка Првог светског рата прошла је и у знаку Гаврила Принципа, припадника ослободилачког покрета „Млада Босна“, који је на Видовдан 1914. у Сарајеву извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Као основа за оптужбе да је Србија кривац за избијање Првог светског рата користи се чињеница да је Гаврило Принцип био Србин, али и конструкција да је Принципа наоружала, инспирисала и припремила за атентат званична Србија са циљем да изазове рат против Аустроугарске. За такве тврдње није пронађен ниједан доказ. С друге стране, доказано је да млади и слабашни Принцип, припадник покрета који је на почетку 20. века окупљао сва три народа БиХ и у којем су равноправно Срби, муслимани и Хрвати желели да остваре вековну тежњу ослобођења од аутроугарског ропства, чином тираноубиства урадио оно о чему је сањао и последњи сужањ те тзв.тамнице народа. Величини тог чина не би требало ништа додавати.

Датум

Скоро две године пошто је Европска унија Србији доделила статус кандидата за евентуално чланство у ЕУ, и 9 месеци после одобрења да се отворе преговори, 21. јануара 2014. године одржана је прва међувладина конференција између Србије и ЕУ, „чиме је означен почетак приступних преговора“.
То је био онај фамозни датум почетка преговора Србије и ЕУ, Србији додељен пре свега захваљујући Првом бриселском споразуму с Косовом и почетку његове имплементације.
Преговори Србије и ЕУ биће закључени тек када се отвори и успешно затвори свих 35 преговарачких поглавља. До сада, међутим, није отворено још ниједно од поглавља, а њихово отварање се, у овом тренутку, условљава завршетком имплементације Бриселског споразума. Нове услове Србија може да очекује и око сваког предстојећег отварања и затварања преговарачких поглавља.
Читав процес испостављања услова и њиховог испуњавања утолико је бесциљнији што је сама ЕУ, у Преговарачком оквиру са Србијом, навела да се улазак Србије у ЕУ, све и ако испунимо све услове, на крају ипак не може гарантовати јер ће зависити од способности ЕУ за пријем нових чланова. Притом је у новом сазиву Европске комисије, која је ступила на дужност у новембру 2014, укинуто место комесара за проширење, а уместо њега је уведена функција комесара за преговоре о проширењу (Аустријанац Јоханес Хан).

Олимпијске игре у Сочију

У сенци кризе у Украјини и углавном игнорисане на Западу, 7. фебруара званично почињу XXII зимске олимпијске игре у Сочију. Олимпијада, која је трајала до 23. фебруара, постала је најскупља у историји, са буџетом од око 51 милијарде долара, чиме је оборен рекорд који су до тада држале Летње олимпијске игре одржане у Пекингу 2008. са буџетом од 44 милијарде долара. Највише медаља, укупно 33 (од чега 13 златних) освојила је Русија, док је друга била Норвешка са освојених 26 медаља (11 златних).

Епидемија еболе

У фебруару избија епидемија еболе која се шири на више западноафричких земаља. Епидемија болести, чија смртност достиже 70 одсто, захвата Либерију, Сијера Леоне, Гвинеју, Нигерију, Мали и Сенегал, а у октобру се јавља и први случај ван Западне Африке, када је у Шпанији ова болест дијагностикована код једне медицинске сестре. Од еболе, због које је Светска здравствена организација 8. августа прогласила међународну ванредну ситуацију, до средине децембра оболело је више од 18 000 људи, а умрло их је више од 7 000.

Украјина у пламену

Демонстрације против власти председника Виктора Јануковича, које су започеле 21. новембра 2013, кулминирају 18. фебруара жестоким сукобима демонстраната и полиције, у којима живот губи више од стотину људи. Пет дана од почетка сукоба, и пошто је изигран споразум постигнут са опозицијом, Јанукович 23. фебруара напушта Украјину. Преврат у Кијеву 27. фебруара прати збацивање с власти регионалне владе на Криму и најава референдума о независности, који је успешно одржан 16. марта, после чега Дума прихвата захтев Крима за присаједињење с Русијом и 21. марта га ратификује, а председник Владимир Путин и потписује закон о враћању ове територије под окриље Русије. После Крима, почетком марта, проруске демонстрације почињу да се одржавају у више украјинских градова, а најжешћи сукоби до тада избијају 2. маја у Одеси, када украјински екстремисти убијају 48 и рањавају 247 људи. Овај крвави пир који се по својој бестијалности може поредити само са најцрњим догађајима у историји, на Западу пролази практично незапажено. Истог дана, народна побуна на истоку земље прераста у значајнији оружани сукоб са снагама из Кијева, које покрећу велику војну операцију с циљем да од устаника преузму контролу над Славјанском, а сутрадан се борбе шире и на Краматорск. Ударну песницу снага „хунте“ представљају екстремисти из редова Десног сектора. После вишемесечних жестоких борби, суочени са знатно јачим украјинским снагама, проруски борци повлаче се 5. јула, прво из Славјанска, а потом и из Краматорска, ка Доњецку и Луганску. Док око ових градова трају жестоки сукоби, 17. јула, под још неразјашњеним околностима, у обарању малезијског авиона „Боинг 777“ гине скоро 300 људи. Упркос вишеструким примирјима, жестоке борбе у овом региону трају до 9. децембра, када обе стране пристају на обуставу војних операција. Дешавања у Украјини многи пореде са почетком распада бивше Југославије и предвиђају да овај нови хладни рат лако може да постане „врућ“ сукоб Запада и Истока.

[restrictedarea]

Вучић премијер

У Србији су 16. марта одржани ванредни парламентарни избори на којима је, са преко 48 одсто освојених гласова, историјски убедљиво тријумфовала Српска напредна странка Александра Вучића, освојивши три и по пута више гласова од прве следеће (Социјалистичка партија Србије) и безмало дупло више од свих осталих партија које су ушле у парламент заједно.
СНС је мартовском изборном победом заокружио процес освајања власти, започет 2012. победом Томислава Николића над Борисом Тадићем. После годину и по дана проведених на месту првог потпредседника владе, на чијем је челу био Ивица Дачић, Александар Вучић постао је нови премијер Србије. Дачићев СПС је остао у влади иако (математички) за тиме није било потребе.
У парламент су, поред СНС, СПС и мањинских партија, једва прешавши цензус, ушле и коалиција око тадашњег лидера Демократске странке Драгана Ђиласа – у међувремену ће га на тој позицији сменити Бојан Пајтић – и коалиција око бившег челника демократа Бориса Тадића.
Једно од већих изборних изненађења представљао је пораз Демократске странке Србије, која није успела да уђе у парламент. Војислав Коштуница, оснивач ДСС, повукао се са чела странке, на које је, после страначких избора, дошла Санда Рашковић Ивић.

Економски рат Запада и Русије

Први сет санкција против Русије САД и ЕУ доносе већ пре референдума на Криму и присаједињења полуострва са Русијом, 6. марта, када уводе само забрану издавања виза за неке личности. Током хитног састанка одржаног 24. марта у Хагу, највиши званичници Велике Британије, САД, Италије, Немачке, Француске, Јапана и Канаде доносе одлуку да због припајања Крима Русији ову земљу на неограничено време („све док Москва не промени понашање“) суспендују из рада Г8. Генерална скупштина Уједињених нација доноси 27. марта резолуцију којом се одбацује валидност референдума о независности одржаног 16. марта на Криму, а Парламентарна скупштина Савета Европе 10. априла одлучује да одузме Русији право гласа. Економски рат се распламсава увођењем нових санкција САД и ЕУ 28. априла, а трећа рунда америчких санкција ступа на снагу 17. јула, док се Брисел на тај корак невољно одлучује 31. јула. Русија је на западне санкције одговарала изненадно и реципрочно, први пут 20. марта, а потом и 6. августа, када је председник Путин потписао декрет о једногодишњем ембаргу на увоз одређених врста роба из земаља које су увеле санкције Москви. Амерички званичници отворено се хвале да је Европа на санкције пристала под притиском Вашингтона, док истовремено бројне личности у ЕУ, посебно у Немачкој, указују на чињеницу да економски рат може да уништи и ЕУ.

Србија у Нојевој барци

Неколико дана мајских киша 2014. суочило је Србију с незапамћеним поплавама. На стотине кућа за пет минута остало је под водом! Истовремено, из поплава је испливала давно заборављена солидарност. На хиљаде људи похрлило је у помоћ становништву угрожених подручја. Испред Центра „Сава“ аутобуси нису могли да приме све оне вођене жељом и осећањем дужности и солидарности да братски помогну људима који су се нашли у невољи.
У поплавама је страдало укупно 57 особа, од чега се 23 утопило, а 31 879 људи је евакуисано. Укупна штета и губици због ове природне катастрофе износили су 1,53 милијарде евра. Две трећине тог износа односе се само на производне секторе, где су процењени штета и губици на 1,07 милијарди евра. Два и по месеца након донаторске конференције у Бриселу, на којој је прикупљан новац за уклањање последица мајских поплава, на рачун владе од обећаних уплата готово да није стигло ништа. Од 995 милиона евра, обећаних као средства која ће стићи у Србију за санацију поплава – влади Србије уплаћено је 255.000 евра. Иако је немали број оних који су добили нов кров над главом, већина ће, ипак, ову зиму презимити без свог дома.

Пакао у Појасу Газе

Израел је 6. јула покренуо опсежну операцију у Појасу Газе након отмице и убиства три израелска тинејџера. Под називом „Заштитни орао“, ваздушни и копнени напад трајао је седам недеља, а премијер Бењамин Нетанијаху позвао је своје војнике да „скину рукавице“ и предузму све неопходне мере како би „успоставили мир“. Копнене снаге израелске војске повукле су се 5. августа, али су ваздушни напади прекинути тек 26. До тада су, према Тел Авиву, палестинске милитантне организације на Израел испалиле више од 4.500 пројектила, док је израелска војска напала више од 5.200 мета. Палестинска страна саопштила је да је до 22. августа на Појас Газе бачено више од 20.000 тона бомби. Убијено је скоро 2200 Палестинаца, од чега 519 деце, док их је рањено око 11000. Погинуло је и 66 израелских војника и пет цивила, а рањено је 469 војника и 261 цивил.

Цензура и санкције

Крајем маја и почетком јуна 2014. представници ОЕБС, уз неприкривену подршку амбасадора ЕУ и САД у Србији, оптужили су владу Србије за цензуру интернета. „Дубоко сам забринута због навода да се блокирају веб сајтови и онлајн садржаји. То је јасна повреда права на слободно изражавање“, саопштила је 27. маја Дуња Мијатовић, представница ОЕБС за слободу медија, после чега су оптужбе за цензуру почеле да се шире и западним медијима а нашле су се и у ЕУ извештајима о Србији.
Убрзо се, међутим, показало да су ове оптужбе потпуно неутемељене – ствар се свела на наводно обарање два мало позната интернет сајта – што је пак довело до закључка да оптужбама заправо и није био циљ да заштите слободу говора у Србији, већ су оне представљале опомену српским властима, својеврсну показну вежбу онога што их чека ако наставе да одбијају да се прикључе евроатлантским санкцијама Русији због кризе у Украјини.
Упркос овом и низу других, отворених и нешто прикривенијих притисака, Србија Русији није увела санкције, оставши, уз Босну и Херцеговину и Белорусију, једина европска држава која то није учинила.

Рађање Исламске државе

Исламистичка екстремистичка организација Исламска држава у Ираку и Сирији (ИСИС) до почетка јуна борила се искључиво на страни западних савезника који су је и створили зарад збацивања легалне сиријске власти Башара Асада. Суочени са жилавим отпором сиријске војске, међутим, екстремисти се наизглед отимају контроли својоих ментора и 5. јуна започињу опсежну офанзиву на северу Ирака, током које заузимају и град Мосул. Пошто је ова организација представљала све већу претњу по њихове интересе, САД и други западни савезници 8. августа започињу ваздушне нападе на њу у Ираку, које 22. септембра, једнострано и без дозволе Дамаска, проширују и на територију Сирије. Ваздушни напади нису имали већег ефекта и нису спречили ИСИС у злочинима као што су масакр над Језидима у северном Ираку и над Курдима у Ираку и сиријском граду Кобани.

Американци против полицијске бруталности

Другу половину године у САД обележиле су обимне и често насилне демонстрације због неколико убистава ненаоружаних цивила која су извршиле полицијске снаге. Први талас почео је 9. августа, пошто је полицајац Дарен Вилсон у Фергусону убио црнца Мајкла Брауна. Одмах после овога, почели су протести, и мирни, али и насилни, праћени вандализмима и пљачкањем, а трајали су више од недељу дана. Полиција одговара изузетно оштро и, како је то у јавности описано, „милитаризовано“. Уведен је и полицијски час. Колико је полиција била немилосрдна, указује и да су међу ухапшенима били и многи новинари, укључујући и репортере Вашингтон поста, Хафингтон поста и Ал Џазире. Други талас протеста, који у суштини нису ни престајали, почео је 17. новембра, када је гувернер Мисурија, у ишчекивању одлуке Велике пороте о томе хоће ли оптужити Вилсона, прогласио ванредно стање. Седам дана касније, 24. новембра, државни тужилац објављује да је одлучено да се „Вилсон не оптужује“, што изазива нову серију демонстрација, које се шире на више од 170 америчких градова. Овај случај подсетио је грађане САД и на бројна друга „безразложна“ полицијска убиства ненаоружаних грађана, као што су случајеви Ерика Гарднера, у Њујорку, или тринаестогодишњег Ендија Лопеза, у Санта Роси у Калифорнији, који је имао пластични пиштољ.

Папаја и полиција

После оптужби оптуженог нарко-боса Дарка Шарића да је Родољуб Миловић, начелник Управе криминалистичке полиције МУП Србије, онај загонетни „генерал Папаја“, који је заједно са „карактером Манго“ – сведоком сарадником Љубишом Бухом Чуметом – био у некој врсти пословног аранжмана, 20. јуна смењени су сви начелници управа у Министарству унутрашњих послова, укључујући и прозваног Миловића.
Изостало је, међутим, уверљиво објашњење разлога који су довели до смене, практично, читавог врха МУП (изузимајући директора полиције Милорада Вељовића) а није познато ни да ли је ишта урађено у вези са провером тврдњи Дарка Шарића.

Београд на води

У реновираној згради „Геозавода“ премијер Србије Александар Вучић и Мухамед ел Абар, инвеститор из Уједињених Арапских Емирата, свечано су 27. јуна представили Мастер план „Београда на води“
Радови би требало да отпочну у фебруару или марту 2015. године, док би прва фаза пројекта требало да буде окончана до краја 2016. Инвестиција ће, најавио је Ел Абар, износити 3,1 милијарду долара.

Шкотски референдум

Грађани Шкотске одлучили су на референдуму 18. септембра да остану у Уједињеном Краљевству. Против отцепљења гласало је 55,3 одсто грађана, док је за независност било њих 44,7 одсто. На референдум је изашло 84,6 одсто грађана са правом гласа, што је највећа излазност у историји Британије. Кампању пред референдум обележиле су тешке оптужбе присталица независности на рачун мреже Би-Би-Си, коју су оптужили за пристрасност и манипулативно извештавање, али и страх не само у Лондону од потреса који би отцепљење могло изазвати. По поразу на референдуму, премијер Шкотске и лидер Шкотске националне партије Алекс Салмонд поднео је оставку. Захтеви Шкота за независношћу нису престали са поразом на референдуму, него је, напротив, подршка за независност још порасла, јер Лондон није испунио сва обећања о проширењу надлежности Шкотске уколико остане у Британији, дата пре референдума.

Избори у РС

Проглашењем коначних резултата од стране Централне изборне комисије 13. октобра званично су завршени избори у Републици Српској и БиХ, на којима је актуелни председник РС Милорад Додик, кандидат коалиције СНСД –ДНС – СП победио свог противкандидата за ту позицију у наредном мандату освојивши 10.000 гласова више. Иако су у јеку предизборне кампање национални кругови у РС и Србији указивали на опасност од „обојене револуције“, коју су коришћењем лажних „невладиних организација“, снабдевених логистичком и материјалном подршком, стране владе покушавале да изазову, избори и проглашење председника прошли су без већих инцидената.
Истог дана одржани су и општи избори у БиХ, на којима је нешто више од 3,2 милиона бирача директно бирало нови састав Председништва и Представничког дома државног парламента. Поред тога, око два милиона бирача у ентитету Федерације БиХ бирало је нови Представнички дом ентитетског парламента и скупштине десет кантона.
После избора у Сарајеву је конституисано ново трочлано Председништво БиХ, које ће у наредне четири године чинити Младен Иванић из српских редова, Драган Човић из хрватских, а Бакир Изетбеговић из бошњачких.

Путинов говор који је потресао свет

Председник Владимир Путин одржао је 24. октобра говор пред Валдајским клубом у Сочију, који многи аналитичари сматрају историјском прекретницом што се по значају може поредити са падом Берлинског зида. Путин је оценио да САД и Запад дестабилизују читав свет зарад сопствене користи и као пример навео распиривање кризе у Украјини и феномен исламског екстремизма, пре свега стварање Исламске државе. „Систему међународних односа биле су потребне неке промене, али САД, које верују да су победиле у Хладном рату, нису виделе потребу за тим“, рекао је Путин и оптужио Вашингтон за коришћење двоструких стандарда. „У ситуацији када имате доминацију једне земље и њених савезника, или, боље рећи, сателита, трагање за глобалним решењима се често заврши као њихов покушај да наметну своје сопствене универзалне рецепте. Амбиција те групе толико је нарасла да су почели да политику коју желе да спроведу представљају као гледиште читаве међународне заједнице, али то није тако“, казао је Путин. Истакао је да „једнострани диктат и наметање сопствених модела могу довести само до супротног резултата“ и да „уместо да сукоби буду решени, они се само распламсавају, уместо да видимо стабилне и суверене земље, ми видимо ширење хаоса и уместо демократије видимо подршку за веома сумњиве струје које иду од отворених неофашиста до исламских екстремиста“.

Парада поноса или окупације

Београд је 28. септембра изгледао као окупиран град, с пустим улицама и хиљадама полицајаца на њима. Одржана је ЛГБТИ Парада поноса, на којој је ЛГБТИ особа било мање него активиста разних невладиних организација и представника западних амбасада и српске власти.
Парада, као још један од ЕУ услова Србији, одржана је без већих сукоба и инцидената, изузимајући напад припадника Жандармерије на Андреја Вучића, брата српског премијера, и припаднике војних „Кобри“ с којима је он тада био. Видео-снимци пребијања Андреја Вучића емитовани су у јавности, која је, међутим, на крају остала ускраћена за званично објашњење овог догађаја.

Војна парада

У част 70-годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, али и због доласка председника Русије Владимира Путина у Србију, у Београду је 16. октобра одржана Војна парада „Корак победника“, прва војна парада у нашем главном граду још од 1985. године.

„Спектакуларна војна парада у Београду, демонстрација војне силе у присуству првог човека Русије“, незадовољно су коментарисали евроатлантски медији, попут америчког Радија „Слободна Европа“.
Путинова посета Београду, иначе, протекла је у наглашено пријатељској атмосфери, руском председнику уручено је и највише одликовање Републике Србије, Орден Републике Србије на великој огрлици, чиме је он постао први страни државник који је добио то признање. Овакав третман према председнику Русије био је утолико значајнији што је уприличен усред нарастајућег сукоба евроатлантског Запада са Русијом.

(Велико)албанске провокације

У само месец дана, у октобру и новембру, у Београду су се догодиле две озбиљне албанске провокације, које су показале колико је мир на овим просторима варљива категорија.
Најпре је, 14. октобра, фудбалска утакмица Србије и Албаније (у оквиру квалификација за Европско првенство 2016.) прекинута беспилотном летелицом са симболима Велике Албаније, насртајем албанских фудбалера на српске и упадом неколицине навијача на терен. Утакмица је регистрована службеним резултатом 3:0 за Србију пошто Албанци нису желели да наставе прекинуту утакмицу, али су Србији, због лоше организације, одузета три бода.
За провокацију великоалбанским дроном био је сумњичен Олси Рама, брат албанског премијера Едија Раме, за кога се претпоставља да је из ВИП ложе „Партизановог“ стадиона управљао беспилотном летелицом.
За 22. октобар била је најављена историјска посета Едија Раме Београду, САД и Немачка инсистирале су да посета буде одржана како је и планирано, али је српским властима успело да је – због свеже увреде – ипак одложе за новембар.
А онда је, 10. новембра, када је Еди Рама на крају ипак дошао у Београд (посета је, иначе, била договорена у Берлину 28. августа, на Конференцији држава Западног Балкана под покровитељством немачке канцеларке Ангеле Меркел) уследила нова провокација. Еди Рама је на конференцији за новинаре усред Београда позвао Србију да призна независност Косова јер је „то реалност коју прихвата више од половине чланица Уједињених нација и што брже та реалност буде призната, брже ћемо напредовати у свим правцима“. Реплицирајући Рами на истој конференцији за медије, премијер Вучић је његову изјаву назвао провокацијом, рекао да не зна „какве он има везе са Косовом и Метохијом“, и: „Косово и Метохија је део Србије по Уставу и никакве везе са Албанијом није имало и неће имати. Жао ми је што је господин Рама искористио ову прилику да говори о теми која није договорена и о којој нисмо разговарали, али је моја обавеза да кажем да Србију неће нико да понижава“.

Београд – домаћин Трилатерале

У Београду је 1. и 2. новембра одржана 38. седница Трилатералне комисије за Европу, први скуп ове светске организације одржан у Србији. Трилатерална комисија основана је 1973. године захваљујући Дејвиду Рокфелеру, америчком банкару и члану Саветодавног одбора „Билдерберг“ групе, и америчком геостратегу пољског порекла, Збигњеву Бжежинском, саветнику за националну безбедност америчког председника Џимија Картера. Основана је са циљем неговања везе Европе, Сједињених Америчких Држава и Јапана. Организација се врло брзо потврдила као веома утицајна, а оснивањем групе „Билдерберг“ 1954. године проширила је своје чланство и на земље Европе. Уочи одржавања састанка ове моћне групације у Београду, у јавности се нагађало око скривеног повода, као и могућих последица, будући да је претходни – 37 састанак, одржан у Кракову, са панелом „Русија и Европа: сарадња или отуђење?“, био увод у разбуктавање мајданске револуције у Кијеву.
Једна од претпоставки зашто је избор пао на Београд везана је за растући утицај Русије у Србији и Републици Српској, и једнако важан, утицај који Турска има на Балкану.
После тродневног заседања, припадници политичке и економске елите са скупа који су организатори најавили као „најозбиљнији догађај од сахране Јосипа Броза“ закључили су да је Србија партнер коме треба веровати. Поред свих учитавања разлога ове „посете са намером“, чињеница је да се овај скуп може сматрати и корисним у мери у којој представници наших власти буду знали да га искористе.

Октобарац и „револуција“

Скупштина града Београда донела је крајем октобра, на предлог секретара за културу Владана Вукосављевића, одлуку о бијеналном одржавању Октобарског салона, уз образложење да ће тиме бити остварене одређене уштеде и поправљен његов квалитет. Одлука је произвела ефекат удара „тешке бомбе“, а у овом тренутку најутицајнији кругови домаће културне, посебно ликовне сцене узвратили су бучно и жучно – „поливајући“ увредама предлагача и његове истомишљенике. Духове је, наводно, узнемирило то што је одлука донета без претходног обавештавања и консултовања институција културе које су укључене у организацију Октобарског салона. Идеја да се култни Октобарац убудуће одржава сваке друге године и да се, истовремено, „ресетују“ његова поетика и организациони принципи и даље је, међутим, на снази, а љутим критичарима је узвраћено низом питања која су, и после новембарских свађа, остала без одговора. Између осталих, ту су и недоумице – због чега чак и историчари уметности из кругова око Салона кажу да у Београд не долазе значајни уметници и да се новац пореских обвезника буквално расипа на смеће?
Где су потрошена огромна средства годинама издвајана за Октобарски салон, где су вредна уметничка дела са протеклих Салона и шта је малобројна публика, осим наметнутих политичких порука, још могла да види на тим изложбама?

Напад на Бека

У предвечерје 14. новембра у Београду су, испред његове куће на Сењаку, непознати нападачи покушали да убију бизнисмена Милана Бека.
Беко је погођен са два метка у стомак и још једним који га је окрзнуо по леђима. Преживео је пуком срећом.
Била је то класична „сачекуша“, какве у Београду није било за дуги низ година. Иако су надлежни после покушаја убиства Милана Бека покушали да објасне да је реч о чину аматера, озбиљније анализе догађаја показују да је реч о пажљиво припремљеном и професионално извршеном чину.
У сваком случају, истрага до сада није дошла ни до непосредних извршилаца ни до организатора и налогодаваца, а још није познато ни да ли су познати мотиви покушаја убиства Милана Бека.

Демократски дебакл у Конгресу

Републиканци су на изборима одржаним 4. новембра преузели контролу над Сенатом, први пут после 2006, и сада имају 52, док демократе располажу са 45 места. Истовремено, републиканци су успели да задрже и за осам места повећају надмоћ у Представничком дому, који остаје чврсто у њиховим рукама. Ови резултати изненадили су мало кога, јер су анкете указивале на то да републиканци могу освојити и 75 одсто гласова. Поразу демократа допринела је и непопуларност председника САД Барака Обаме, о којем је негативно мишљење пред изборе имало 53 одсто грађана.

Цена једне слободе

Лидер СРС Војислав Шешељ, после 11 и по година проведених у Хагу, дошао је 12. новембра у Београд, тврдећи да га је Хаг на бруталан начин избацио из тамнице.
„Нисам то тражио, нити су постављали некакве услове. Хтели су само да ме се што пре отарасе.“
Његов повратак у Србију изазвао је опречне реакције, а обећање које је пре званичне одлуке Хашког трибунала дао својим присталицама да се неће бавити својим лечењем, већ да ће све снаге усмерити на освету убрзо је и испунио. Но списак тема и фигура на које се Шешељ критички обрушио, закључно са изјавом да је Сребреница „најмрачнија тачка српске стране“, мање сведочи о непостојању логистике у нападу, а више о оправданости тврдње министра Александра Вулина да је његово пуштање из Хага скопчано са идејом САД да дестабилизују Србију. Томе у прилог иде и резолуција Европског парламента, покренута на иницијативу Хрватске, у којој се каже да „парламент снажно осуђује Шешељево ратно хушкање, подстицање на мржњу, охрабривање територијалних претензија и покушаје да се Србија скрене са европског пута“, као и изјава Тужилаштва, према којој, после готово месец дана Шешељеве привремене слободе, оно тврди да је схватило да ипак има проблем са његовим пуштањем из притвора. Без одговора је остало питање Александра Вучића како Србија може сносити кривицу, ако је Хаг тај који је донео одлуку о Шешељевом пуштању на слободу.

Рат на Пацифику

Дводневни Самит Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕЦ) окончан је 11. новембра у Пекингу усвајањем плана за успостављање азијско-пацифичке зоне слободне трговине која ће обухватати 21 земљу и која би могла да угрози америчку доминацију у овом региону. Председник Кине Кси Ђинпинг рекао је да ова одлука представља „историјски корак“. Председник САД Барак Обама поздравио је ову одлуку, иако се само дан раније ватрено залагао за успостављање одвојеног транспацифичког партнерства, које не укључује Кину и Русију и које је доживело тежак пораз.

Конгрес хушка на рат с Русијом

Амерички Конгрес усвојио је 4. децембра резолуцију против Русије, коју и многи у самим САД сматрају „скандалозном“ и de facto објавом рата овој држави. У резолуцији се Русија осуђује због „континуиране политичке, економске и војне“ агресије против Украјине, Грузије и Молдавије, као и због „континуираног кршења њиховог суверенитета, независности и територијалног интегритета“. У наведеном документу се, поред недоказаних оптужби на рачун Русије, упозорава и да ова земља „представља опасност по мир у свету“, што је формулација која оставља мало простора за било шта друго осим за употребу свих средстава да би се та опасност отклонила. Бивши амерички конгресмен Рон Пол оценио је да резолуција представља „16 страница ратнохушкачке пропаганде“. Бивши помоћник министра финансија у администрацији Роналда Регана, Пол Крејг Робертс, прокоментарисао је чињеницу да је против резолуције, од 435 посланика, гласало њих десет речима: „Цели свет треба да обрати пажњу на то да је амерички народ у стању да изабере само десет интелигентних посланика“.

Плес са змајевима

Четврти економско-трговински форум Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе, одржан 16. и 17. децембра у Београду, одредио је јасне циљеве Пекинга, који приоритет за улагања у овом региону пре свега види у изградњи саобраћајне инфраструктуре. Ова улагања би Кини требало да омогуће једноставнији приступ европском тржишту.
У току четвородневне посете кинеског премијера, Србија је потписала 13 споразума и меморандума, укључујући договор о модернизацији пруге Београд – Будимпешта и изградњи новог блока Термоелектране „Костолац“.
Да Кина намерава да развије инфраструктуру у Источној и Централној Европи, потврђује и одлука Пекинга да издвоји још три милијарде долара у новом инвестиционом фонду, уз постојећу кредитну линију од 10 милијарди долара. У току посете, кинески премијер Ли Кећијанг је са српским премијером Александром Вучићем свечано отворио Пупинов мост који спаја Борчу и Земун.

Извештај о тортури у ЦИА

Обавештајни комитет америчког Сената објавио је 9. децембра извештај о тортури коју је спроводила ЦИА, што америчке власти еуфемистички називају „појачане технике испитивања“. Извештај има више од 6.000 страница и детаљно описује почињене злоупотребе, али је до сада, из политичких разлога, објављен само сажетак на нешто више од 500 страница, док је остатак још запечаћен као „државна тајна“. У извештају се наводи не само да је ЦИА мучила заробљенике него и да је о томе лагала званичнике и медије. Откривено је и да многи затвореници нису ни били пријављени те да их је било више него што се знало, да је и број мучених и метода мучења већи него што је ЦИА признавала. Извештај садржи и закључак да примена ових „техника“ није остварио свој циљ.

„Јужни ток“

После вишегодишњих покушаја да се комбинацијом (не)дипломатских притисака САД и бирократских смицалица Европске комисије, попут ретроактивне примене тзв. Трећег енергетског пакета, опструише пројекат изградње гасовода „Јужни ток“, председник Русије Владимир Путин је сасвим изненада, 1. децембра, током званичне посете Турској, објавио да Русија одустаје од изградње „Јужног тока“. „Узимајући у обзир чињеницу да до сада нисмо добили дозволу из Бугарске, верујемо да у актуелним условима Русија не може да настави са реализацијом овог пројекта“, рекао је Путин на заједничкој конференцији за новинаре са председником Турске Реџепом Тајипом Ердоганом. „Ако Европа не жели да реализује пројекат ‚Јужни ток‘, онда и неће бити реализован.“
Цеви намењене „Јужном току“, према Путиновом договору са Ердоганом, биће испод Црног мора усмерене ка Турској, уместо ка Бугарској. У Турској би, надомак границе са Грчком, тј. Европском унијом, требало да буде изграђено подземно складиште до којега би гасовод, са европске стране, требало да финансира сама Европска унија. Ако буде имала новца.
Руско-турски гасни споразум има и своје озбиљне геополитичке консеквенце, чији ће се ефекат тек осетити, од Сирије надаље, будући да Турска – НАТО савезник наших евроатлантских пријатеља – овим споразумом постаје руски партнер са последицама по евроатлантске интересе, које могу бити несагледиве.
Руски гасни скок у Турску утолико је значајнији што Руси најављују да ће, изградњом споменутог чворишта на турско-грчкој граници, обуставити транзит гаса кроз Украјину ка Европи. Тиме Украјина, отргнута мајданским пучем из руске сфере утицаја, у великој мери губи на значају, а истовремено ће Европа бити доведена у веома неугодну ситуацију, принуђена да сама финансира гасовод до Турске, а новца за ту инвестицију нема, или да покуша да пронађе алтернативу руском гасу. Међутим, такве алтернативе, од азербејџанског гаса до течног гаса из америчких шкриљаца, или су тешко изводљиве, или недовољне, или прескупе да би биле исплативе.
Што се Србије тиче, штета, на којој имамо да се захвалимо Европској унији, огромна је; и економска од изгубљеног посла и ненаплаћених транзитних такси, и (гео)политичка јер је магистрални европски гасовод, који је требало да прође кроз Србију, нашој земљи гарантовао дугорочну стабилност и безбедност.
Или ће „Јужног тока“ ипак бити, иако Русија понавља да је тај пројекат дефинитивно мртав? Да ли ће ЕУ молити Русију да оживи „Јужни ток“?
Немачки „Дојче веле“ јавио је 9. децембра да је „неколико чланица ЕУ које су инвестирале у ‚Јужни ток‘, или је требало да од њега профитирају – укључујући Аустрију, Бугарску, Хрватску, Грчку, Италију, Румунију и Словенију – затражило од ЕУ комесара за енергетику Мароша Шефчовича да се обрати Русији и да с њом размотри могућност да промени своју одлуку“. Неколико дана касније, 15. децембра, немачка канцеларка Ангела Меркел састала се у Берлину с бугарским премијером Бојком Борисовом, после чега је, како оцењује агенција „Ројтерс“, подржала његов захтев за новим преговорима с Русијом око „Јужног тока“. „Морамо да испитамо сва правна питања везана за пројекат ‚Јужни ток‘ и затим да их искористимо за напредак разговора с Русијом“, казала је Меркелова. А 19. децембра Бојко Борисов, после састанка са лидерима осталих ЕУ земаља у Бриселу, најављује да ће „Бугарска дати све неопходне дозволе потребне за почетак градње ‚Јужног тока‘ и рада на пројекту… Добио сам пуну подршку и разумевање од Европског савета“…

[/restrictedarea]